Глумица Ђурђа Вукашиновић за БУКУ: Човјек је доведен до тога да се стиди бити моралан и хуман!

Капиталистички систем је опасна звијер која прождире и убија човека као друштвено, етичко и биолошко биће.

Maja Isović Dobrijević / 13. октобар 2019

Foto: Privatna arhiva

 

Ђурђа Вукашиновић Бабић, стална је чланица Дјечијег позоришта Републике Српске у Бањалуци. Дипломирала је глуму у класи професора др Владимира Јевтовића, а тренутно је у фази завршетка магистарског рада у класи професора Ненада Бојића гдје ће представом „Ла Пиаф“ бранити тезу „Полицентричност глумца“. Ђурђа својим извођењем Едитх Пиаф одушевљава публику гдје год се појави.

Носилац је црног појаса И ДАН у каратеу. За потребе представа свира гитару, укулеле, фрулу и хармонику. Бави се пјевањем традиционалних пјесама са Балкана, те руских и ромских пјесама и француских шансона. Играла је на свјетским сценама: у Паризу, Измиру, Санкт Петербургу, Братислави...

Добитница је награде за најбољу женску улогу на фестивалу "Заплет" у Бањалуци за улогу Пандоре, затим награду за улогу Тобија на ЛУТФест-у у Источном Сарајеву. Недавно је добила награду за глумачко мајсторство у представи “Јежева кућица” на Међународном фестивалу позоришта за децу у Суботици

Оснивач је Музичког Театра Мачак и мајка сина Вука.

 

 

Ђурђа, за почетак, можеш ли се присјетити својих првих глумачких дана, како си се заљубила у глуму, када је дошло до одлуке да глума постане твој животни позив?

Чини ми се да је глума изабрала мене, а не ја њу! Још од вртићких дана наступала сам као рецитатор говорећи стихове Сергеја Јесењина. Била сам главни забављач у вртићу, а касније и у школи. Нешто озбиљније сам о глуми, као професији, почела да размишљам у Гимназији када ме је моја професорица српског језика Клара Милетина подстакла да упишем драмску радионицу при Народном позоришту у Суботици. Било ми је нестварно и чинило ми се немогуће да упишем Академију, међутим, доживела сам то да будем у класи професора доктора Владимира Јевтовића, који је најбољи професор глуме у региону. На пријемом сам говорила монолог Маријане из Крлежиног "Вучјака" и сјећам се професоровог коментара: "Е, да Вас Крлежа види". Била сам прва на листи.

Твоја матична кућа је Дјечије позориште РС, колико је захтјевно бавити се позориштем за најмлађе, имајући у виду да код дјеце нема лажи, они су можда највећи критичари, ако им се нешто не свиђа онда им се не свиђа?

Дјеца свијет око себе посматрају присутна цијелим бићем и без предрасуда. Они не само да на тај начин посматрају свијет, они га тако и доживљавају и проживљавају. Отуда им тај детектор за све што је лажно. Излазити скоро свакодневно на сцену пред триста  радозналих главица  није ни мало једноставно! Али то је оно што мене лично и држи у форми.

Колико је дјечије позориште данас важно имајући у виду да многи малишани одрастају уз свјетлост екрана?

На свима нама је велика одговорност. Ми за њих нисмо глумци само на сцени, ми тој дјеци дајемо примјер и својим приватним животом, па нас то још више обавезује. Какво ће дијете да буде и која поља интересовања ће му бити, зависи од самих родитеља. Ивер не пада далеко од кладе. Дјеца највише уче по моделу. Ако желите да Ваше дијете буде квалитетан човјек, потрудите се да му сами будете добар примјер.

 

Колико год да испуњава, колико је са друге стране посао једног глумца, глумице тежак посао? Који су за тебе највећи изазови са којима си се у свом послу суочила?

У досадашњем раду увек су ми највећи изазов и инспирација били људи, партнери на сцени, редитељи. Не можете да их бирате. Са некима можете да нађете исти језик и то је чаробан осјећај, а са некима тешко. Нисмо сви истих капацитета, нити сензибилитета. Има их који су залутали у овај посао па их је неугодно посматрати док се муче у процесу рада. Обожавам адреналин, тако да ме и та неизвјесност покреће.

Добила си  награду за глумачко мајсторство у представи “Јежева кућица” на Међународном фестивалу позоришта за дјецу у Суботици. Колико су теби овакве награде значајне за рад, колико је важно да се лични рад награди и овако значајним признањем?

Значајно је и када вас људи сачекају послије представе и упуте вам комплимент на рачун улоге и вашег рада. Наравно да су овакве награде, попут ове из Суботице, важне за мене. Сви ми на сцени прижељкујемо громогласан аплауз, овације, награде и признања, али се то само некима и деси, а када се деси онда је то предиван осјећај. Потврда да треба и даље да будете ту гдје јесте.

 

За коју улогу ти је било најтеже припремити се, на који начин се спремаш за улоге које су пред тобом?

Свакој улози и сваком редитељу приступам исто. Прилагођавам се и дајем се максимално. Не бих могла да издвојим нити једну посебно. Свака улога ми је некако драга на свој начин јер сваку с радошћу припремам.

Колико је у данашње вријеме, када су заиста мала издвајања за културу, тешко бити културни радник?

Све представе које радим у својој продукцији финансирала сам сама. Једна представа финансира другу. Не ослањам се много ни на кога. Немам проблем на ту тему. Новац ми никада није био кочница да бих се умјетнички изразила. Некако сам научила у навикла да се ослањам само на себе.

Колико је младим глумцима тешко наћи своје мјесто на „даскама које живот значе“ имајући у виду да је мало професионалних позоришта. Која им је алтернатива након завршених студија глуме?

То морате да питате њих. Ја нисам уопште имала алтернативу за глуму као опцију. Ти млади о којима је ријеч треба да одлуче да желе да се баве овим послом. Они који истински желе да се баве овим послом наћи ће своје мјесто у овом свијету.

 

 

Они који прате твој знају да је уз глуму и музика нешто што се уско веже уз твој рад. Ту су твоје интерпретације Едитх Пиаф, на којој си и базирала свој магистарски рад. Како те је ова култна пјевачица освојила? Ко је Ђурђа када стави костим и шминку Едитх?

Музика је присутна у мом животу од најранијег доба. Још као мала сам сама себи на радију пуштала класику. Са Едит Пјаф сам се сусрела први пут у биоскопу када сам погледала филм "Ла Вие Ен Росе" она као да се увукла у мене. Током рада на представи "Медеја" у Паризу, посјетила сам и њен гроб и обишла мјеста на којима је она пјевала. Едит Пјаф је у мени сазријевала годинама. Имам утисак да ту жену потпуно разумијем. Та жена је била љубав, а њене пјесме су крик. Када се маскирам у Едит постајем потпуно дио њеног космоса.

 

 

Основала си и Музички театар Мачак, можеш ли нам рећи нешто више о овом театру који је недавно покренут?

Музички Театар Мачак или скраћено МТМ настао је по узору на први модерни париски кабаре с краја 19. вијека "Ле Цхат Ноир" (Црни Мачак). На репертоару Мачка су и представе за дјецу и за одрасле. Представе за дјецу су "Лажуцка Измишљотинић" и "Црвенкапа и Вук"-бонтон за дјецу. За одрасле су представе Етно музички колаж: "О,чудеса Божјих судбина" и монодрама "Ла Пиаф" о француској шансоњерки. У плану су још неки пројекти на којима тренутно радим.

 

 

 

Колико је важно да се људи у данашње вријеме када је све банализовано врате књигама, библиотекама, писаној ријечи?

Капиталистички систем је опасна звијер која прождире и убија човека као друштвено, етичко и биолошко биће. Кроз медије нам се сервира шунд и сатанизује омладина. Човјек је доведен до тог стадијума да се стиди бити моралан и хуман! Данашњем младом човеку је онемогућено да бира јер је засут гомилом прљавштине и смећа које се подводи под умјетност! Враћање класицима је једино оружје у овој борби.

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.