Глумица Сања Грујић за БУКУ: На Академији и на послу трпила сам увреде, омаловажавања, сексуална узнемиравања, мобинг, непотизам...

„Када сам се успротивила колеги са класе који ме је шиканирао, добила сам шамарчину и требала бити сретна што сам још добро прошла. Такви услови за рад и начин на који код нас функционише театар су разлози што ми нимало не недостаје мој посао у Бањалуци“

Maja Isović Dobrijević / 04. фебруар 2021

Foto: Privatna arhiva

 

Сања је рођена 1981. у Бањалуци. Живјела у Хрватској до 1995. год., а Академију драмских умјетности завршила је у Бањалуци. Десет година радила је у Дјечијем позоришту РС. Живјела у Бангладешу и Швицарској. Тренутно живи у Њујорку. Волонтира у пројектима који пружају помоћ сиромашнима, бескућницима и болеснима. Статира у ТВ серијама.

Сања је једна од ријетких глумица и генерално Бањалучанки која је на страници „Нисам тражила“ проговорила о сексуалном узнемиравању сматрајући да жене треба да почну причати о ономе што им се дешава.

У интервјуу за БУКУ Сања говори о ћутању на сексуално узнемиравање у Бањалуци, професији глумица, учењу младих генерација да не пристану на наметнуте наративе и обрасце понашања, као и о ситуацијама које је сама доживјела радећи на позоришним сценама у Бањалуци.

Сања, цијела регија одјекује исповијестима дјевојака и жена које су биле изложене сексуалном узнемиравању и насиљу. Нажалост, из Бањалуке нема таквих свједочанстава, иако се о неким случајевима неформално прича. Да ли је Бањалука имуна на сексуално узнемиравање или се о њему само не прича?

Разумијем зашто жртве не говоре. Али да као друштво ћутимо о заједничким проблемима, не желим прихватити, иако знам о каквом се менталитету ради. Ваљда нам није стало. Волимо ми по ћошковима  протрачати, мало се чудити, моралисати и онда не имати времена за проблеме “других”. Јер ми увијек журимо на кафу. И то су наши домети.

Мислим да је морална обавеза мене као жене, глумице и некога ко је доживио честа сексуална узнемиравања (о другим врстама насиља и узнемиравања, други пут), да говорим о овом проблему. И ваша је, као новинарки, велика дужност писати о овоме. А до кога можемо допријети? Ако само једна жртва схвати да није крива што је злостављана, успјеле смо. На крају, шта добијамо од ћутања? Данима читам исповијести жртава сексуалног злостављања и насиља у групи “Нисам тражила” на Фацебоок-у и не могу прихватити да нам као друштву није стало, да не желимо да се мијењамо и да су нам ове ствари сензација и то на три дана. Вољела бих да научимо говорити кад треба. Све може да се научи.

Многи су остали шокирани исповијестима глумица о понашању њихових колега, професора према њима. Многи нису ни знали тежину тог бремена који позив глумице носи са собом, колико је важно да се сама професија прочисти од тога, да нико глумице сексуално не узнемирава?

Одувијек су глумице сматране женама сумњивог морала или рјечником из мог искуства - курвама. Ни данас то није другачије. То нам је наметнута категорија. И очекује се да се не бунимо. Сексуално узнемиравање и насиље је често у мом послу, али ми нисмо изузетак. Ово се дешава  скоро свима, свуда и стално! Без обзира на године, пол, образовање и професију. Ово се дешава у породицама, црквама, болницама, школама, послу, на улици...

Разлика је у томе што јавне и познате личности допру до великог броја људи кад смогну храбрости да проговоре. И ту привилегију треба користити што више. Помислите на сву злостављану дјецу, жене, људе, које нико не чује. Помислите на жртве силовања у рату и њихову дјецу насталу насиљем. Жалост је што на ово скоро и не реагујемо.  Сексуално узнемиравање и насиље су болести цијелог друштва и ово мора да се лијечи. Требају нам реформе школства, полиције, судства. И свима нам треба едукација о овоме. Константна едукација свих нас. Треба да научимо шта не смијемо и шта неко не смије да нам ради. И да нас чека казна ако кршимо правила и закон.

Дуго смо чекали да се о овим стварима проговори, колико је важно да се о томе прича, али и да се не стане само на причама, да се случајеви почну и процесуирати на судовима или бар да они који узениравају буду склоњени са позиција моћи које имају?

Говорити о овом проблему је први корак. Без тога не можемо даље. Свака жтрва сексуалног насиља и узнемиравања требало би да се осјећа сигурно да говори о овоме иначе никада нећемо промијенити сексистичку културу. Нажалост, знамо да ово често и углавном није могуће јер нас систем и друштво кажњавају ако проговоримо. Не вјерујем да ће код нас овај корак одвести до санкционисања и кажњавања насилника. Томе ме научио живот на Балкану. Погледајте наше законе и како су благе казне. Погледајте сва заташкавања насиља и злочина, кршења закона. Погледајте насилнике који излазе из затвора прије одслужења ионако мизерних казни. Не вјерујем нашем систему правде. Али се надам промјенама.  И надам се чуду.  Захвална сам онима који не ћуте, који покушавају промијенити  ситуацију и будућност за нас све.

Колико је важно да младе генерације учимо да не прихватају сексуално насиље, узнемиравање, да пропитују ауторитет, да живе у слободнијем свијету?

Од тога нам зависи нормална и здрава будућност. Али не учити их само како да се заштите, препознају насиље, користе своја права и дигну глас. Већ их треба учити и да не угрожавају друге, да не врше насиље. Учити их родној равноправности.  Учити их емпатији, солидарности, љубави. Али не учити само њих, већ и себе саме. Свима нам треба едукација о људским правима, о сексуалном узнемиравању и насиљу итд.

Радили сте као глумица у Бањалуци, али сплетом животних околности више не живите у Бањалуци. Да ли вам недостаје глума и глумачки позив? Шта је вама глума данас?

Глума је магичан свијет. Планета на којој сам могла бити оно што јесам. Позориште је било моје скровиште, моја снага и оружје. Позориште је било моја одговорност и стални рад на себи. Како да ми не недостаје свијет који сам чинила и који је чинио мене? Свијет бесконачне игре. Димензија послије које више ништа није исто и без које нисам комплетна.

Такође, глума је и окрутна мочвара у којој никада ниси довољно добар пливач. Лавиринт неправде, сплетки, сујете, суза...

Истина је и да сам на Академији и на послу трпила увреде, омаловажавања, сексуална узнемиравања, мобинг, непотизам, нерад, дилетантизам. Низ је предугачак. Нисам знала која су моја права, а научени смо да то све мушки поднесемо, у супротном овај занат није за нас. Кад сам се успротивила, управник ме бојкотовао и више нисам добијала улоге. Никада. Када сам се успротивила колеги са класе који ме је шиканирао, добила сам шамарчину и требала бити сретна што сам још добро прошла. Такви услови за рад и начин на који код нас функционише театар су разлози што ми нимало не недостаје мој посао у Бањалуци.

Глума је и данас умјетност којој се дивим, коју цијеним и даље је мој чаробни свијет. Сада волонтирам далеко од позорнице, на самој крајности модерног друштва. И тај ме рад чини живом.

 

 

Колико су саме улоге жена у позоришту и филму оптерећене стереотипима, како радити и на тој промјени?

Код нас су женске улоге углавном у служби мушким ликовима. Скоро увијек изрежиране на стереотипан, шаблонски начин.

Циљ је подилажење публици. Разлог овоме су неталентовани драматурзи и редитељи. Промјене можемо постићи образовањем. Затим, бирањем драмских дјела у којима су жене мисаона бића, а не крпе за једнократну употребу.  И ако се као глумци успротивимо банализирању ликова. Те константном едукацијом кадра и публике. Постоје изузеци код нас који показују да су ове промјене могуће.

Исповијести глумица из Србије наишле су на велику солидарност на друштвеним мрежама, али и на доста негативних кометара. Колико је важно женама пружити подршку кад јавно проговарају о овим темама?

Овакве исповијести  су саморазапињање у друштву као што је наше, јер знамо шта нас послије чека: суочавање са неосвијештеном свјетином, стигматизација, душевна бол итд. Подржавати жене, уопште,  је од неизмјерне важности. Не можемо ни замислити колико је неопходна и важна подршка женама које су проговориле о сексуалном насиљу које су доживјеле. Тако им можемо  помоћи да се не осјећају одбачене, криве и саме. Тако им говоримо да су исправно поступиле. Тако их можемо охрабрити да наставе да се боре и живе. И захвалити им што су проговориле у име свих нас! Захвалити им што су покренуле борбу против болести нашег друштва.

Недавно сам доживјела осуде и увреде након што сам јавно подијелила своје искуство везано за сексуално узнемиравање на послу. Ово је мање бољело од шутње мојих пријатеља. Подвлачим, не изједначавам се са жртвама сексуалног насиља и педофилије.

Како се борити против сексизма и мизогиније који су уплетени у цјелокупно друштво, са једне стране жене регије проговарају о сексуалном узнемиравању и злостављању, жене из Пољске боре се за право за абортус? Чини ми се да живимо у слободном свијету који ипак није толико слободан за жене.

Звучаће као клише, али чињеница је да и даље живимо у мушком свијету. Равноправност полова не постоји. Пољакиње су примјер како морамо дјеловати кад се не поштују женска права. Није им преостало пуно опција, а промјене не падају с неба. За промјене се непрекидно бори. Чини ми се да је касно за моју генерацију, али желим да нисам у праву.

Ја вјерујем да реформе система, пооштравање закона и казни, и стална едукација млађих, али и свих нас може донијети промјене које су нам нужне. Едукација јер не знамо довољно. Покушавати. Говорити. Борити се. Не одустајати.


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.