Годинама су скривали нуклеарну катастрофу гору од Чернобила

Плавичасто-љубичасти радиоактивни облак који је излазио из епицентра експлозије досегао је, и контаминирао, отприлике 7.720 четворних километара углавном насељене земље

BUKA portal / 04. новембар 2019

Утрка нуклеарног наоружања из ере Хладнога рата, посебице између двије суперсиле, САД-а и Совјетске Уније, човјечанство је довела на руб катастрофе. Обје су стране производиле и гомилале оружје док су се грађани надали да ће њихови вође остати мирни и не учинити ништа лудо. У више инстанци дошло је до врло напетих и једва разрјешивих ситуација када би једна страна закључила да је вријеме активације оружја. Судбина је планета висила о концу и неке су од тих скоро нуклеарних катастрофа добро документиране док су о другима подаци још тајни. Једна се таква катастрофа догодила на далекоме Уралу, у Совјетском Савезу, 29. рујна 1957. Затворени град Озерск у Чељабинској области је недалеко имао творницу плутонија.

Нуклеарна експлозија тог дана у творници производног удружења Мајак имала је оцјену на љествици ИНЕС (Међународна љествица за нуклеарне несреће) разине 6. Перспективе ради, нуклеарне катастрофе у Чернобилу и Фукушими оцијењене су ИНЕС-ом 7. Нуклеарна експлозија Мајак била је врло критична, но десетљећима је остала обавијена тајном.

Совјетски Савез тада био је тајновит комунистички режим, као и крајње застрашујуће и опасно мјесто за странце.   Градић Мајак био је затворени град и није био означен на службеним картама. Напросто се звао Чељабинск-40, по посљедње двије знаменке поштанског броја најближег подручју гдје се налази, а који се данас наводи као једно од најзагађенијих мјеста на земљи. Нуклеарна електрана Мајак и град Озерск око њега били дио тајне операције, с намјером да се "испод радара" произведе прва совјетска нуклеарна бомба. Западни шпијуни су увијек били у потрази за војним или другим стратешки важним картама; за Совјете је било врло важно да Запад ништа не сазна. Прекид љубави између запада и СССР-а након Другог свјетског рата оставио је трага и на совјетској технологији која је прије била, барем што се свемирског програма тиче, напреднија. Тако су "заостајали" и за нуклеарним програмом, и надокнадити пропуштено им је био велики изазов.

Тај осјећај пораза започео је еру брзе производње уранија и плутонија од којег се гради оружје. САД си није могла приуштити да се на било који начин доима слабијима и распоредили све своје ресурсе по Еуропи и Америци. Изградња творнице Мајак била је амбициозан пројект Совјета, који је трајао само три године; од 1945. до 1948. године инжењери су подигли постројење у таквој журби да су чак и најзначајнији елементи, као што је одговарајући сустав хлађења, били занемарени. Власти нису обраћале позорност на околишни аспект постројења, утирући пут за будућу катастрофу. Убрзо након што је творница постала функционална 1948. године, Мајак је у року од годину дана произвео прву совјетску нуклеарну бомбу. Но, Москва је хтјела још више. Убрзани процес поврх укупног занемаривања основних сигурносних прописа довео је до тога да се велика количина радиоактивног отпада избаци у оближњу ријеку Течу (“Руска радиоактивна ријека”), која је потом текла у ријеку Об и на Арктик и у оцеан.

Околна језера која су се користила као природни сустав хлађења за шест нуклеарних реактора у творници такођер су контаминирана. Оближња језера бола су више одлагалишта токсичног отпада но језера. И Озерск је изграђен на његовим обалама.   Разина онечишћења убрзо је постала врло критична и изазвала је узбуну у оближњој популацији. Радници су примали превелике дозе зрачења, а радиоактивни отпад који је бачен у језеро и оближњу ријеку од 1949. до 1952. узроковао је у неколико наврата у граду и селима низ болести и избијања зрачења.

Године 1953. совјетски су дужносници одлучили подузети посебне сигурносне мјере како би задржали тоне отпада произведеног у творници. И даље се није посвећивало много позорности како би се осигурала одговарајућа разина заштите. Изграђени су велики челични спремници који су закопани четрдесетак метара под земљу. Како би се температура одржавала под контролом, око спремника су изграђени додатни хладњаци.  Први показатељ предстојеће катастрофе појавио се када је 1956. године један од контејнера почео загријавати; инжењери су игнорирали ситуацију, дијелом зато што ју је било готово немогуће пратити. Инфраструктура за одржавање била је слаба, а мјерни сустав био неадекватан, па су се температуре наставиле повећавати, а наводно су и други спремници почели достизати критичне разине. Године 1957., дошло је до прекретнице. Температура унутар спремника досегла је око 660 ступњева Целзијуса, што је изазвало експлозију као да "груне" најмање 70 тона ТНТ-а који је уништио мјесто и његову непосредну околину, шаљући у зрак велике количине стронција-90 и цезија-137. У Кyштyму је испуштено готово половица зрачења колико је завршило у атмосфери након Чернобилске катастрофе, али за ову трагедију ријетко тко зна. У сљедећих 11 сати, плавичасто-љубичасти радиоактивни облак који је излазио из епицентра експлозије досегао је, и контаминирао, отприлике 7.720 четворних километара углавном насељене земље, стварајући контаминирану регију сада познату као радиоактивни траг Источног Урала (ЕУРТ), у то је вријеме тамо обитавало око 270.000 људи. До тренутка када се облак распршио, већ је озбиљно погодио неких 22 села, узрокујући масовну здравствену и популацијску кризу. Власти нису чак ни обавјештавале мјештане о разлозима поступне евакуације из тих села у идуће двије године. Постојале су бројне теорије завјере о кемијској катастрофи, од којих је једна била намјерна како би влада могла измјерити потенцијалне учинке зрачења. Нису никоме открили појединости и сљедећих 20 година су се супротстављали  сваком захтјеву за накнаду штете за катастрофални догађај.

Тијеком тих година, формално непостојећи град Озерск (који је преименован раних деведесетих) није се могао пронаћи на карти и, према Совјетском Савезу, никада није постојао. Зато и катастрофа носи име сусједног града, а све је исцурило у јавност када је биолог Медведев објавио своје резултате истраживања катастрофе Бритисх Јоурнал Неw Сциентиста. Његове су тврдње подржали други знанственици, који кажу да је Чељабинск зона ништа доли "мртве земље". Нема људи, нема кућа, нема фарма, ничега. Само знакова да се вози што брже и ни под коју цијену не зауставља. Касније се испоставило како су Американци и ЦИА за све знали, чак имали фотографије катастрофе, али нису ништа рекли како не би угрозили свој властити нуклеарни програм. Колико је људи умрло никада се неће знати, но знанственици тврде како број не може бити мањи од 10.000. И то не само од експлозије, већ од дуготрајне изложености, тровања и десетљећа зрачења. И данас се регија бори с високим бројем обољелих од рака и генетским поремећајима.

Прочитајте више на: хттпс://www.еxпресс.хр


Бука препорука

Наука и технологија

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.