ГОРАН МАРКОВИЋ - Носталгија

Када год бих отишао некуда далеко, поготову преко разних океана, наилазио бих на сународнике који су просто били опхрвани носталгијом.

BUKA portal / 04. новембар 2019

Пре много година, мој пријатељ Рајко Грлић и ја добили смо стипендију Колумбије универзитета па смо једно дуже време боравили у Њујорку. Када нисмо имали обавеза на факултету, време смо углавном испуњавали базајући пешке по том огромном граду. Једнога дана смо одлучили да седнемо на метро и одемо што је могуће даље од Менхетна. Изабрали смо крајњу тачку Бруклина, на обали Атлантика, која се зове Литл Одеса.

Одмах смо схватили зашто се то тужно место тако зове. Ту су настањени углавном руски емигранти. Ништа нарочито: трошне куће поред обале, шеталиште као многа слична поред океана. Привукао нас је звук мелодије „Подмосковске вечери“ који је допирао из неке крчме. На улазу је кредом био исписан натпис „Боршч“ па смо решили да ту ручамо. Кафана је била пуна Руса, музика је била жива а изводио ју је дуо, мушкарац и жена, обучени у каубојска одела (?) која су била окићена светиљкама које су се палиле и гасиле као на новогодишњој јелки. Носталгија је, просто, вриштала у сваком куту те прчварнице.

Касније, припремајући се за режију првог комада Биљане Србрљановић „Београдска трилогија“, чији јунаци су наши емигранти, наишао сам на дефиницију, не знам више чију, која је гласила: Носталгија је привилегија малих народа. То се, наравно, косило са нашим доживљајем из Литл Одесе, с обзиром да Руси нису мали народ, али ми се та мисао ипак учинила истинитом, поготову када се узму у обзир наши људи.

Стварно, када год бих отишао некуда далеко, поготову преко разних океана, наилазио бих на сународнике који су просто били опхрвани носталгијом. Испољавали су то директно, распитујући се шта има ново код нас, или ћутке упијали наш језик за којим су очито чезнули. Продужавали би разговоре и онда када би теме понестале, утољујући своју жеђ за оним што су оставили иза себе. Њихов речник временом је постао оскуднији, догађаји којих се сећају избледели, људи које су познавали често су у међувремену нестали са овог света. А онда, када би дошло време за наш растанак, на њиховом лицу бих ухватио тренутак туге, као да их остављам на цедилу са њиховом носталгијом.

Има ту и трагикомичних ситуација. Моја мајка је једном приликом гостовала у Аустралији. У Сиднеју јој се телефоном јавила нека жена која ју је, пре свог одласка у емиграцију, значи тридесетак година раније, у Београдском драмском позоришту гледала у „Мачки на усијаном лименом крову“. Саопштила јој је како је обожава и да жели да направи прославу у њену част. Мама се извлачила колико је могла али када је пред њен хотел стигао лимо са шофером више није имала куд. Стигавши пред кућу у којој је у току била баштенска забава, њој у част, угледала је домаћицу која јој трчи у сусрет. Ова се, међутим, зауставила испред ње са изразом, прво изненађења, а затим и извесног гађења. Окренула се и без речи отишла ка гостима?! У чему је била ствар? Мама је била стара жена и није одговарала ономе што је та жена однела из своје домовине. Рушила је њене успомене а тиме и илузије.

Ту ћу испричати још нешто. Сећате ли се Милана Панића? Милошевићевог председника владе, нашег емигранта из Америке који је требало да глуми отвореност тадашњег ригидног система власти према западу. Једном приликом сам седео са њим за столом у Скадарлији. Човек није знао ни реч српски. Упитао сам га колико година је имао када је отишао одавде. Двадесет две, одговорио је. Како сте успели да заборавите наш језик, интересовало ме је. То је била моја амбиција, био је његов одговор.

То је, изгледа, један од начина да победите носталгију. Да најпре заборавите језик, па слике завичаја, па људе које сте тамо оставили. Да сасвим прихватите нове околности, нове односе, нови језик на коме ћете коначно почети да мислите. Верујем да је то крајња инстанца, ма колико тај нови језик био сиромашнији од оног који сте упили од мајке. Чак и када читате Набокова, чија литература има две подједнако вредне верзије, на руском и енглеском језику, негде иза свега ипак лебди носталгија. Јер „Лолита“, сложићете се, не описује само страст остарелог мушкарца према младој девојци већ је уједно прича о чежњи за изгубљеном младошћу, то јест завичајем.

Ово све помињем због овдашњег исељавања, углавном младих људи, које је у току и поприма размере егзодуса. Они не беже одавде, верујем, толико због посла и стандарда живота, колико из осећања да не желе да своје најбоље године проведу у одвратној атмосфери тоталитарне власти једног примитивног и изгледа не баш нормалног човека. Он је земљу у којој су рођени претворио у клоаку, мрачну рупу у коју не допире светлост наде. Свуда је боље него овде, вероватно мисле путници са картом у једном правцу. Али шта ће бити када се потихо, без најаве појави она – носталгија? Одговор на ово мораће да пронађе свако од њих самих.

 

Пешчаник


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.