Горан Марковић: Престоница кича

Ко није био скоро у Скопљу, много је пропустио… Оно је названо престоницом кича. То је, сасвим извесно, тачно али један други град великим корацима граби ка тој титули. То је Београд.

Goran Marković / 07. октобар 2019

Ко није био скоро у Скопљу, много је пропустио. Ја сам се тог града сећао из младости, из Југославије, и дуго нисам свраћао тамо. За Скопље ме, као уосталом и за многе градове бивше домовине, вежу лепе успомене које, једноставно, не желим да кварим. У Дубровнику, на пример, нисам био од пре рата и претпостављам да тамо никада нећу ни отићи. Зашто бих слику тог чаробног места рушио гурајући се са хиљадама туриста који су измилели са неког крузера или стрепео шта ће бити са мојим аутомобилом београдске регистрације? Ионако више нема оних људи са којима сам провео незаборавно време. Вероватно бих се осећао као да сам пао у потпуно непознати град.

Али у Скопљу сам, стицајем околности, био пре извесног времена и – запањио се. То је у међувремену постао „антички“ град? Свуда све саме „класичне“ грађевине, зграда владе која би требало да представља реплику атинског Партенона, као уосталом и мање важна здања која изгледају „још лепше и старије“ од својих античких узора. Свуда дорски, јонски и коринтски стубови, „грчки“ фризови изнад њих, а у центру свега тријумфална капија (иза које се, иначе, налази одлична продавница семенки и леблебија). На централном тргу огромни споменик Александру Македонском (толико монументалан да, кад станете испод њега, видите само шта његов коњ све има) и преко реке исти такав, посвећен његовом оцу Филипу. На Вардару нови, несхватљиво китњасти мост са мноштвом кипова који представљају знамените македонске личности (од којих сам препознао само једног глумца). У самој реци, која не прелази дубину једног метра, две огромне троспратне галије, забетониране за дно. Ту су и две (?) статуе Атине Бојаджи, једна која представља њу како се спрема да скочи и преплива Ламанш, а друга само њене ноге које вире из воде – скочила је. На обали је, на крају низа Партенона и партенончића, златом и гомилама украса искићена нова зграда Македонског народног позоришта у које, колико сам чуо, највећи македонски редитељ Унковски наводно никада није хтео да крочи.

Ипак, највеће изненађење представља музеј ВМРО, пун воштаних фигура, израђених за наручиоца у Украјини, као и мноштво слика огромних формата, насликаних од стране руских војних сликара, настављача традиције социјалистичког реализма. Међу воштаним фигурама има не само македонских него и других личности, као што су, на пример, маршал Тито, Мао Це Тунг, Хитлер, али и Сара Бернар, која је једном приликом гостовала у Битољу. Све те фигуре везане су, изгледа, за важне тренутке формирања македонског националног идентитета, али на који начин конкретно није баш јасно. Исто важи и за гигантска уља; често се на тим сликама приказују некакви састанци, народни скупови или призори из свакодневног живота важних историјских личности. Сама зграда је несхватљиво помпезна и, наравно, бесмислена у својој намени. Тамошњи пријатељ, глумац, рекао ми је како сања да се расхладни уређају у музеју покваре и све те бесмислене воштане фигуре најзад истопе.

Један угледни британски лист је Скопље назвао престоницом кича. То је, сасвим извесно, тачно али један други град великим корацима граби ка тој титули. То је Београд. Одмах треба повући паралелу између сада већ бивше националистичке власти у Македонији и ове наше садашње (не знам како бих је назвао). И једна и друга своју владавину обележавају огромним и, наравно, бесмисленим грађевинским подухватима. Зашто? Да оставе физички траг о себи? Могуће. И једни и други тврде како чине нешто лепо и, при том, не дозвољавају ни најмању сумњу у свој укус. Али, како су властодршци, некада у Македонији а сада у Србији, крајње примитивни, а у исто време апсолутни арбитри о питањима шта је лепо, резултат њихове естетске процене мора бити – кич. Београд на води, гигантски јарбол на Ушћу, гондола ка Калемегдану, фонтана на Славији, бетонска пустолина Трг Републике, све су то пројекти који личе на кичерозни узор са југа. Са тенденцијом да га у погледу очајног укуса потпуно засене.

Ту ми на памет пада случај скулпторке Виде Јоцић. Она је рођена у Скопљу 1921. Са сестрама се 1941. прикључила Ваљевском партизанском одреду. Заробљена је 1942. и транспортована за Аушвиц, где је под редним бројем 49865 полумртва дочекала ослобођење. Њена сестра Вера погинула је 1944. и Вида јој је, после завршених студија на вајарском одсеку београдске Академије ликовних уметности, у Скопљу подигла споменик. Добила је атеље на Звездари и ту је, у сред шуме и у апсолутној издвојености од људи, почела да ради на скулптурама од дрвета које су представљале њено виђење страдања у концентрационом логору. Како је ова крхка женица правила све веће и веће радове, који су превазилазили њене физичке могућности, ангажовала је неког физичког радника да јој помаже око транспорта дрвне грађе и осталих тешких послова на изради уметничког дела. Тај човек се временом настанио код ње, посматрао шта Вида ради и, авај, полако почео да стиче уметничке амбиције. Почео је да се и сам бави скулптуром, ма шта то подразумевало. Вида није имала ништа против, догод јој обавља тешке послове за које она, једноставно, није била способна. Међутим, једном приликом, док је Вида одсуствовала из куће, он је узео тестеру и на њеним скулптурама, које су од реда представљале руке и ноге вапијућих жртава, лепо све – изравнао. Под конац, да не буде асиметрично!

Споља посматрано, у Београду се, у случају манијакалне сече дрвећа и бетонирања свега постојећег, ради о сличној интервенцији коју је својевремено предузео Видин доброчинитељ. Само у већем, макро обиму. Ту се, ипак, поставља питање: ко би нормалан поверио уобличавање нове физиономије Београда човеку који се зове Горан (дође ми да променим име) Весић? Толика градња у рукама једног бившег милиционара који је, бескрупулозно се улагујући онима који су тренутно на власти, догурао од рејона, који му је од стране његовог командира милицијске станице био поверен за обилажење, до главног упропаститеља изгледа једног вишемиленијумског насеља какво је Београд?

Да се не лажемо, суштина свега је УГРАДЊА а не изградња. То је прави разлог својевремене несхватљиве ревије неукуса у Скопљу и данашње егзибиције урбанистичких бесмислица у Београду. У тоталитарним режимима, наводно улепшавање града служи клики на власти да кроз бесмислене грађевинске подухвате узме свој проценат. Ни за шта више. Свако ко добија такве послове извесан проценат пребацује на приватне рачуне оних који су смислили и одобрили радове. То је суштина. Остало, шта је лепо а шта није, само су причице. Ко зна шта ће они све још измислити док се не засите. Уколико њихова похлепа уопште има граница а уништавање Београда свој крај.

Пешчаник.нет, 05.10.2019.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.