ГОВОР МРЖЊЕ У БИХ: Право на слободу изражавања није апсолутно!

Питање граничне линије између слободе изражавања и говора мржње у први план доводи улогу медија, који треба да омогуће разноликост перспектива, есенцијалних за плурализам. 

Maja Isović Dobrijević / 01. август 2020

Foto: Ilustracija

 

Под говором мржње подразумијевају се сви облици изражавања који шире, потичу, промовишу или оправдавају расну мржњу, ксенофобију, антисемитизам и друге облике мржње на темељу нетолеранције, укључујући: нетолеранцију израженог агресивног национализма и етноцентризма, дискриминацију и непријатељство према мањинама, мигрантима и људима имигрантског поријекла.

Од 1. јануара 2019. године, говор мржње могуће је пријавити Омбудсмену за људска права БиХ и од тада су запримљене четири жалбе под шифром „говор мржње“. 

Из институције Омбудсмена кажу је овај број низак у поређењу са осталим жалбама из области дискриминације, а поготово у односу на друге повреде права, што може упућивати на закључак да се многи случајеви говора мржње не пријављују.

Разлози за овакво стање су вишеструки и сежу од генералног неповјерења грађана у институције, у ефикасност механизама заштите, у способност и одлучност државе да адекватно санкционише преступнике, до тешкоћа у доказивању и неспремности за учешће у поступцима или за јавно иступање од стране жртве. 

Такође, из ове институције напомињу да је говор мржње корелатив слободи изражавања, те да ова граница није увијек јасна, па се дешава да и међународни судови толеришу изјаве које су непопуларне, шокантне или увредљиве. 

Додају да је управо због тога неопходна континуирана промоција заштите од дискриминације и подизање свијести о штетности говора мржње, посебно у подијељеном друштву какво је наше, као и додатна едукација надлежних тијела и службеника да благовремено препознају овај феномен и адекватно реагују, што подразумијева не само санкције, него и контра аргументе или јавну осуду.

Институција Омбудсмена се у свом раду сусретала са примјерима говора мржње и углавном се ради о неадекватним терминима којима су називани припадници одређених угрожених група, непримјерени јавни иступи физичких и правних лица о личним и моралним карактеристикама појединаца на јавним функцијама, текстовима који су праћени сликама и коментарима увредљивог садржаја и као такви доступни широј јавности објаве на блоговима појединих политичара чија је садржина лажна, вријеђајућа, омаловажавајућа, компромитујућа због чега особе које су мета таквих напада осјећају страх за себе и своју породицу, националистичке изјаве које шире мржњу између конститутивних народа у појединим повратничким срединама. 

“Омбудсмени су у својим препорукама, издатим прије 2019. године, захтјевали тренутни престанак објављивања увредљивих садржаја у којима се лица називају погрдним и непримјереним именима, уклањање са интернет портала садржаја увредљивог карактера, објављивање нових чланака у којима је садржано јавно извињење припадницима мањинских група, предузмање неопходних мјера  да се приликом будућег обављања новинарског посла, писања и објављивања чланака у потпуности поштује Закон о забрани дискриминације, затим потребу едукације запослених како би се спријечило писање истих или сличних чланака”, рекли су за БУКУ из ове Институције.

Додају да су се Омбудсмани за људска права Босне и Херцеговине претходних година сусрели са притужбама грађана у којима се указивало на неприкладан садржај статуса објављених на друштвеним мрежема који су у себи садржавали елементе говора мржње, дискриминације на основу пола, узнемиравања…. 

“Поступајући у овим предметима, Омбудсмени за људска права Босне и Херцеговине заузели су став да питање кршења људских права путем високотехнолошких активности представља изазов, не само за правнике и особе које се баве заштитом и промоцијом људских права, већ за сваку особу, а с обзиром на то да високе технологије улазе у све сфере живота. Високе технологије добивају на значају када се користе за активности које дотичу права појединца, посебно када улазе у сферу његовог приватног живота и када постају објект путем којег се крше права на приватност или се угрожава безбједност особе. Сходно међународним стандардима људских права у оваквим ситуацијама од државе се тражи да осигура механизме заштите”, појашњавају из Омбудсмена. 

Додатни изазов је када високе технологије користе за угрожавање права особа које се сматрају посебно угроженим као што су дјеца, жене, особе с инвалидитетом, истичу из ове институције, подсјећајући да су Омбудсмени у 2018. години подржали Иницијативу  “Центра за правну помоћ женама из Зенице” за измјене и допуне Казненог закона Федерације Босне и Херцеговине, и упутили Парламенту Федерације Босне и Херцеговине Препоруку да измијени и допуни Казнени закон Федерације Босне и Херцеговине у циљу стварања законских претпоставки за санкционирање особа које врше одређене радње кориштењем информационо-комуникацијских технологија, а које за посљедицу имају повређивање права појединаца. Предметна препорука до данас није испоштована. 

ЗАКОНИ И ПРАВО НА СЛОБОДУ ИЗРАЖАВАЊА

Говор мржње као такав није дефинисан као појам у кривичним законима који су на снази у Босни и Херцеговини, њезиним ентитетима и Брчко дистрикту Босне и Херцеговине.  Кривичним законом Босне и Херцеговине  (члан 145.а), Кривичним законом Федерације Босне и Херцеговине  (члан 163.), (члан 359.) и Кривичним законом Дистрикта Брчко БиХ  (члан 160.) инкриминирано је кривично дјело „изазивање вјерске и националне мржње и нетрпељивости“.

У Републици Српској  Кривични законик Републике Српске је прописује као кривично дјело „Јавно изазивање и подстицање насиља и мржње“, а поменути закони такођер прописују санкције за починитеље напријед наведених кривичних дијела. 

Говор мржње забрањен је и Законом о забрани дискриминације, Законом о равноправности полова, Законом о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница у БиХ, као и Изборним законом Босне и Херцеговине. 

С друге стране, право на слободу изражавања загарантовано је Уставом Босне и Херцеговине, те чланом 10. Европске конвенције о људским правима и основним слободама, и представља темељ за развој демократског друштва. 

“Право на слободу изражавања није апослутно, те може подлијегати ограничењима која су  потребна из разлога: поштовања права или угледа других особа; заштите државне сигурности, јавног реда, јавног здравља и морала.  Право на слободу изражавања такође може бити ограничено уколико угрожава неко од права и слобода загарантираних Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама, а то су: право на живот, забрана мучења, нечовјечног и понижавајућег поступања, забрана ропства и принудног рада,  право на слободу и сигурност, право на правично суђење, кажњавање само на основу закона, право на поштовање приватног и породичног живота, слобода мисли, савјести и вјероисповјести, слобода изражавања, слобода окупљања и удруживања, право на склапање брака, право на дјелотворни правни лијек, забрана дискриминације, те у случају кршења члана 17. Европске конвенције о људским правима и основним слободама , односно злоупотребе права на заштиту, те не смије бити оправдање за било који облик дискриминације или говора мржње”, истичу из ове Институције и додају да је важно да се сва лица уздржавају од кориштења израза у јавној комуникацији који могу бити увредљиви за било које лице или групу лица у Босни и Херцеговини.

Из Институције Омбудсмена кажу да питање граничне линије између слободе изражавања и говора мржње у први план доводи улогу медија који омогућавају разноликост перспектива, есенцијалних за плурализам. 

“Ово, међутим, не чини медије аутоматски ‘прогресивним’, будући да различите перспективе отварају врата и појави екстремних идеја. С друге стране, представити било који медиј, укључујући и интернет као мјесто највећим дијелом ‘окупирано’ говором мржње значило би дати легитимитет директној интервенцији државе у њиховој контроли. Медијска писменост у БиХ однедавно се предлаже као ‘трећи пут’ у превладавању ових тензија. Тумачење медијске писмености, међутим, са своје стране такођер отвара простор за разне интерпретације. У Босни и Херцеговини медијска писменост у пракси резултирала је фокусирањем на опасности које вребају код изражавања непопуларних ставова у јавности, умјесто промовисањем могућности које медији нуде. Медији су првенствено простор са креативним садржајима, а говор мржње је негација од свега што је креативно, и против њега се друштво мора борити проактивно, аутоцензуром и едукацијом”, истичу. 

Из ове институције кажу да би потпуно законско регулисање овог домена могло да доведе и до супротног ефекта, односно претјеране регулације, што би значило угрожавање слободе изражавања. Потребно је, дакле, успостављање равнотеже између ограничавања могућности за настанак говора мржње и чувања слободе изражавања.

ПРЕПОРУКЕ УКОЛИКО СТЕ СУОЧЕНИ СА ГОВОРОМ МРЖЊЕ

“Свако лице које је суочено са говором мржње треба да такве појаве пријави надлежним институцијама, укључујући и институцију Омбудсмена за људска права. Поред кривичних закона који санкционишу изазивање вјерске и националне мржње и нетрпељивости, Закон о забрани дискриминације, Закон о равноправности полова и Закон о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница у БиХ кроз неке чланове третирају појам говора мржње. Поред тога, Регулотарна агенција за комуникације је донијела Кодекс о аудиовизуелним медијским услугама и медијским услугама радија, који третира говор мржње у овој области”, појашњавају.

Вијеће за штампу у Босни и Херцеговини у Кодексу за штампу Босне и Херцеговине забрањује „Хушкање“ које се уопште дефинише као „намјерно или ненамјерно подстицање дискриминације и неторлеранције“ а штампа има обавезу да се уздржи од подстицања мржње или неједнакости по било којем основу, као и од подстицања кривичних дјела или насиља.

“У пракси, провођење ефикасних мјера на сузбијању  говора мржње отежава чињеница да је у већини случајева одговорна страна приватно правно лице, да је говор мржње присутан на интернету, који је, као виртуелни простор, у великој мјери нерегулисан и да путем друштвених мрежа долази до мултиплицирања говора мржње гдје се промоција личних ставова одвија под велом анонимности. У погледу судског процесуирања говора мржње, статистике показују да постоји врло мали број пријава које се односе на кривична дјела изазивања расне, народносне или вјерске мржње, раздора или нетрпељивости, и та ситуација је присутна на подручју цијеле БиХ”, кажу Омбудсмени. 

За крај да поновимо да се говором мржње сматра намјерно или ненамјерно подстицање дискриминације и нетолеранције, подстицање мржње или неједнакости по било којем основу, као и подстицање кривичних дјела или насиља, прејудициране и увредљиве алузије на нечију етничку групу, националност, расу, религију, пол, сексуалну опредијељеност, физичку онеспособљеност или ментално стање, те потенцирање стереотипа према различитим групама које су у мањини или према појавама које нису у складу са ставовима већине.

 

Текст је објављен у склопу Кампање против говора мржње, која се реализује захваљујући подршци програма Босниа анд Херзеговина Ресилиенце Инитиативе (БХРИ), који спроводи Међународна организација за миграције (ИОМ), уз финансијску подршку Америчке агенције за међународни развој (УСАИД).

 

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.