Градоначелник Даблина: Добродошли сте у Ирску, код нас нисте странци

Будимо искрени, компанију Гоогле није привукло ирско зеленило ни добро пиво, већ једноставност пословања, ниски порези и уређени сустави

Vecernji.hr / 18. септембар 2018

 Примијетили смо да протеклих година много Хрвата долази радити и живјети у нашу земљу, али тек овог љета то је постало итекако очигледно: за вријеме Свјетског ногометног првенства из готово сваког пуба у Дублину чуло се гласно навијање за хрватску репрезентацију, вијориле су се хрватске заставе и дресови, а Ирци су заједно с Хрватима славили хрватске спортске успјехе! Све то је добар знак да су Хрвати јако добро прихваћени у Дублину и цијелој Ирској, но желим да то буде свима потпуно јасно: Хрвати, добродошли сте у Ирску!

Тим ријечима дочекао нас је Ниал Ринг, 349. по реду градоначелник Дублина. Отворен и врло срдачан, одмах се испричао јер смо га у салону Мансион Хоусеа, службене резиденције градоначелника, морали чекати пуних пет минута. И потом је одмах објаснио зашто се задржао: на мобител га је назвала једна грађанка и жалила му се на одвоз смећа у својој улици. 

То и не чуди ако знате да је његов број мобитела уредно наведен на службеној страници града Дублина, а на наш коментар да је нешто слично незамисливо у Хрватској, да грађани могу добити градоначелника на мобител, Ринг спремно одговара: “Па ја сам заступник грађана. Мој је посао слушати грађане и учинити све што могу да ријешим њихове проблеме. А да се случајно некоме не јавим на позив, услиједили би десеци других позива – њихове обитељи, сусједа и пријатеља. То вам је једна од специфичности Ирске: ми смо мала земља и имамо осјећај да сватко свакога зна, нитко није недодирљив”, објашњава први човјек Дублина.

 

По струци банкар, Ринг је пословну каријеру градио у Дублину, али добар дио живота провео је у иноземству. Рођен је у Баллбоугху, старој градској четврти на сјеверу Дублина, која је стољећима била на злу гласу, о чему свједочи и сам назив четврти, који на галском језику значи “сиромашан град”. Премда је први пут постао градски вијећник 2004. године, широј јавности постао је познатији 2013. године кад је покренуо контроверзну иницијативу да се његовој четврти промијени име јер стари, увријежени назив четврти више нипошто није точан, а и помало вријеђа његове становнике. Истовремено, Ринг се прометнуо у гласног борца против криминала, а због својих чврстих и јасних ставова има поприличан углед у политичком животу Ирске. Зато и не чуди да је свој једногодишњи градоначелнички мандат, који је почео поткрај липња ове године, одлучио обиљежити врло конкретним иницијативама везаним уз главни град Ирске.

 

Већина Хрвата који дођу у Ирску зауставе се у Дублину. Како то објашњавате? 

Дублин је економски покретач цијеле земље и логично је да људи који долазе прво покушавају започети своју нову каријеру управо овдје. Све је доступно, град је отворен према дошљацима и највећа је понуда послова и пословних прилика. О томе свједоче и бројке, наш БДП ове је године око 120 милијарди еура. Међутим, стални и све више растући број људи покреће и неке проблеме, примјерице цијене становања су јако високе, опћенито некретнина, чак се догађа да је тешко наћи стамбени простор за најам. Такођер, то је велик изазов и за наш здравствени сустав, а поготово за градски пријевоз. У Дублину су све чешће велике прометне гужве и зато је све већи број заговорника изградње подземне жељезнице која би у првој фази растеретила центар града. Сви ми у Дублину десетљећима маштамо о подземној жељезници, но у посљедње вријеме то се јако актуализирало и због Бреита.

 

Због Бреита? Како то мислите? 

Ми Ирци јако смо сретни због Бреита, то је велика прилика за Дублин и цијелу Ирску. Као прво, Бреит је можда највећа грешка Британаца у цјелокупној њиховој повијести. Већ се сад могу осјетити посљедице и штета коју су сами себи направили. С друге стране, Ирска од тога има само велике користи. За почетак, само на симболичкој разини, то дефинитивно мијења положај Ирске на карти Еуропске уније, јер поставља Ирску као једину чланицу Уније у којој се службено говори енглески језик. То некоме може звучати као не тако важна ствар, али вјерујте, у временима која су пред нама Ирска ће то итекако знати искористити. Већ и сама промиџба да смо једина земља еурозоне са службеним енглеским језиком може бити важна или однијети превагу у одлуци неке глобалне компаније гдје ће у Еуропи основати своју подружницу. Такођер, стране компаније које су досад биле у Великој Британији већ размишљају о пресељењу у Ирску или су то већ учиниле јер им је то због језичне усклађености најједноставније.

 

Бреит је за Ирску голем изазов и шанса, поготово кад је ријеч о великим свјетским финанцијским компанијама које озбиљно планирају напустити Лондон. То су велики сустави са стотинама и тисућама запосленика, тако да смо ми у Дублину већ почели озбиљно разматрати што им можемо понудити, од великих пословних простора до некретнина за смјештај огромног броја запосленика, дефинитивно нам је циљ да таквима будемо прва и потом финална опција. 

 

Како Ирци доживљавају Еуропску унију? 

Кад би се сутра у Ирској одржао референдум, за ЕУ би гласовало више од 80 посто грађана. Ирци су поносни што је њихова земља чланица Уније. Понекад нисмо најсретнији с неким законима и прописима које Унија намеће земљама чланицама, каткад због самог садржаја, а некад и због увријеженог зазора од правила која долазе извана јер је у многим главама ипак још тешко потиснути сјећања на инфериорност у односу на Велику Британију. Ирци су традиционално ипак бунтовници, поштивање закона и прописа није нам баш снажно уткано у генетски код. Но и то је нешто што се мијења већ десетљећима.

Примјерице, у вријеме моје младости, седамдесетих, било је посве нормално да увечер одете у пуб, испијете десет кригли пива и након тога сједнете у аутомобил и одвезете се кући. Ама баш нитко није сматрао проблематичним вожњу у пијаном стању. Данас су, срећом, ипак другачија времена. Зашто су Ирска и Дублин постали тако популарни за усељенике из разних дијелова Еуропе? Због отворености, искрене добродошлице и пословних прилика које им се пружају. Ако погледате Дублин кроз повијест, он је увијек био лучки град, а то је добрим дијелом остао и данас. Лука Дублин и данас има огроман значај и утјецај на ирско господарство иако многи тога уопће нису свјесни. Зато се дублинска лука константно шири и повећава своје капацитете и пословне могућности. С друге стране, имамо и важан индустријски дио. ИДА (Иреланд инвестмент промотион агенц) посебно промиче индустријски развој и стране инвестиције.

 

Једанаест година био сам члан Управног одбора те агенције, будући да сам из Дублина, ја сам се, наравно, трудио привући што више страних инвестиција у наш крај, али и други су се такођер грчевито борили и промовирали своје крајеве. Тако су, примјерице, многе важне инвестиције отишле и у унутрашњост Ирске, у средишњи дио државе, уздуж цијеле обалне линије па и на сјевер. Тако Слиго и Гала имају врло развијену индустрију медицинских уређаја, Цорк је својеврсно средиште фармацеутских твртки, али ни Дублин није изгубио интерес страних инвеститора. Уосталом, у Дублину су Гоогле, Фацебоок, а девет од десет најјачих фармацеутских компанија налазе се у или око Дублина. На крају крајева, Ирска није јако велика земља, све је јако близу и заправо је сваки дио Ирске итекако погодан за инвестиције и нове пројекте. Доста тога можемо захвалити и ‘Келтском Тигру’, раздобљу од средине деведесетих наовамо, кад се ирско господарство рапидно развијало захваљујући страним инвестицијама. Отада па до данас видљиви су големи помаци, примјерице данас цијела Ирска има врло развијен и квалитетан транспортни сустав, модерне цесте и аутоцесте, свега тога није било кад сам ја био млађи.

Сам Дублин броји око пола милијуна становника, но са широм околицом можемо говорити о више од милијун и пол становника, а тај број стално расте. Дуги низ десетљећа популацијска слика земље није се много мијењала, али посљедњих десетљећа јест, и то увелике. Примјерице, седамдесетих, кад сам ја одрастао, у јужном дијелу Ирске живјело је око три милијуна људи, данас их је ондје већ 4,9 милијуна. То је посљедица све бољих животних увјета, али и великог броја имиграната. Некад је Ирска била позната по исељавању. 

 

Како је дошло до такве потпуне промјене, да је многима постала занимљива за усељавање? 

Основе за то су се почеле догађати још шездесетих година прошлог стољећа. Након неовисности до које је дошло 1922. године наступила је стагнација, дуго се ништа битно није догађало или мијењало. Једино што је постојало била је пољопривреда, која је дуго чинила чак 50 до 60 посто извоза. Само за успоредбу, данас је пољопривреда у укупном извозу земље заступљена са само 11 посто. Притом морам нагласити чињеницу које многи нису свјесни, а то је да Ирска никад није имала индустријску револуцију.

 

То је велики економски и друштвени процес који су прошле Велика Британија и већина еуропских земаља, а Ирску је то потпуно мимоишло. Ми смо одувијек били рурална земља, а Британци се никад нису трудили то промијенити. Једино су на сјеверу, око Белфаста, подупрли производњу и обраду лана, али остатак земље дуго је био сведен само на пољопривреду. Након рата за неовисност и Другог свјетског рата и даље се није пуно тога промијенило па је још било много исељавања. Примјерице, педесетих и шездесетих година прошлог стољећа у Великој Британији живјело је више од милијун Ираца, рођених овдје, али којима је било боље отићи. 

То је већ постало толико масовна појава да су напокон и ирски политичари и власт почели размишљати како то промијенити, зашто је рођеним Ирцима занимљивије отићи на сусједни оток, што им то њихова земља не може понудити? Године 1958. тадашњи ирски премијер Сеан Лемасс закључио је да је економска ситуација у земљи толико лоша да, ако се битно не промијени, то може урушити читаву земљу и чак довести у питање неовисност Ирске. Израђени су планови по којима се врло пажљиво проводила промјена од пољопривредне земље у модерну, индустријску земљу с највећим нагласком на развој пружања услуга. Дословно је размишљање тадашње ирске владе било како у земљу довести страни капитал и инвестиције, што све можемо учинити да привучемо стране инвеститоре? 

И, да не буде забуне, промјене се нису догодиле преко ноћи, требало је много времена и труда, рада на законима, прописима и посебно порезној реформи како бисмо заиста постали привлачни инвеститорима који имају пуну слободу бирати и много других држава на свијету које су се трудиле да инвестиције дођу баш к њима. Највећи скок догодио се тек деведесетих кад су неки глобални финанцијски играчи препознали Ирску као стабилно, сигурно и повољно окружење. 

Након њихова доласка ни за многе друге више није било дилеме о доласку у Ирску. Највише је на том плану направио премијер Цхарлес Хаугхе крајем осамдесетих, створивши једноставан и повољан порезни оквир који је директно потицао подузетништво, запошљавање и инвестиције. 

 

И то је било довољно? Или постоји још неки кључ успјеха ирског господарства?

 Мало ћете се изненадити мојим одговором, али ја доиста мислим да кључ лежи у нашој креативности. Наиме, споменуо сам већ да Ирска никад није имала индустријску револуцију, Британци су нас намјерно држали подаље од индустријског развоја и вјеројатно мислили да ће нас то уназадити или заувијек држати овиснима о њима. Но заправо су нам дугорочно направили велику услугу. Вјерујем да индустрија затире креативност у људи. 

Ако имате обитељ чији чланови генерацијама раде у творницама, колике су шансе да их такав рад учини креативним? Осам сати на дан понављати неке дефиниране и строго научене покрете и процесе, то је смрт за креативни ум. Замислите само људе који су десетљећима радили у некој творници или руднику у Великој Британији, а потом Ирце који су били у дотицају с природом, на свјежем зраку и с врло много времена за размишљање и маштање...

 

Ирци напросто имају другачији ментални склоп од Британаца и многих других нација. А кад тој креативности придодате врло добар образовни сустав, добијете комбинацију коју су очито препознале многе свјетске компаније које су дошле у Ирску и још су увијек ту. Кад је ријеч о образовању, ваља подсјетити да оно није увијек било доступно свима као данас. У том смислу наша држава направила је огромну ствар кад је шездесетих година увела бесплатно средњошколско образовање. Моја мајка, примјерице, није имала више од основне школе јер њезина обитељ није имала новца да јој плати средњошколско образовање. Тако је некад, али не баш тако давно, изгледао живот у Ирској. С 13 или 14 навршених година дјевојчице и дјечаци већ су морали наћи посао и радити, а једина друга опција била је – емигрирати. У коначници, да се пуно не измотавамо, за економски напредак најзаслужнији је једноставан, праведан и повољан порезни сустав. Будимо до краја искрени, компанији попут Гооглеа заправо је свеједно како се зове држава у којој ће основати своју подружницу, није њих привукло ни предивно ирско зеленило ни одлично ирско пиво. Нјих занима једноставност пословања, ниски порези и уређени сустави. А још кад томе придодате мноштво младих, одлично образованих кадрова – успјех је зајамчен. И, дакако, стабилност и сигурност на дугорочне стазе.

 

Колико је једноставно у Ирској започети бизнис? Каква је администрација? 

 

Оснивање твртке и покретање посла врло је једноставно, нема бесмислене бирокрације. Постоје врло јасна правила и прописи, али све је некако лежерно, дефинитивно нема стреса. Досад сам, осим у Ирској, доста времена провео радећи у Великој Британији и Нјемачкој. Вјерујте, у Ирској је све много лежерније. Трудимо се да што више информација буде доступно на интернетским страницама, да се ствари могу обављати онлине, да људи не морају трошити вријеме и живце ходајући из једног уреда у други. Све је брзо и учинковито, подређено корисницима. Примјерице, порезну пријаву можете обавити онлине у само неколико минута. 

Будући да све звучи тако бајно, је ли то стварно тако? Има ли проблема или неких тешкоћа за које људи извана не знају? 

 

Ирска је мала земља, практички се сви познајемо. Чак бих рекао да је једна од ирских мана да наши људи користе везе и познанства чак и кад им то уопће није потребно. Ево, прије неколико дана ме назвао мој рођак чији сусјед је желио журно израдити путовницу јер је већ уплатио неко путовање у иноземство. И онда ја назовем уред за израду путовница и тамо ми љубазно објасне да нема потребе за мојом интервенцијом, да они имају могућност журне израде путовнице и да се дотични сусјед само мора што прије јавити у њихов уред. Понекад буде и проблем што смо сви навикли на ту лежерност, да се преко везе или познанства увијек све може ријешити. Поготово се то почиње све више одражавати у посљедње вријеме јер у земљи живи све више људи који су дошли из других држава, нису Ирци и немају ту шашаву ирску навику или напросто не познају баш све друге грађане, ха-ха.

 

Примјерице, прије два тједна требао сам доћи на једну свечаност ту у Дублину, али у журби ми је у уреду остао новчаник са свим документима. Кад сам дошао на ВИП улаз за узванике, ондје је стајао заштитар који очито није Ирац. Замолио сам га да ме пусти унутра, он ме мрко погледа, затражи на увид неки особни документ и објасни ми да је тај дио сале резервиран само за посебне узванике. Тада сам схватио да код себе немам ни новчаник ни било какав особни документ па сам завапио: “Али ја сам градоначелник Дублина.” Он на то није уопће реагирао и тако сам стајао на улазу у зграду десетак минута, све док онуда није прошао један од организатора свечаности и објаснио заштитару да ме пусти и да сам ја заиста градоначелник.

 

 А какви су Ирци? С обзиром на то да све више Хрвата долази овамо, чини се да им одговара ирски менталитет... 

 

Ирци су врло сусретљиви и весели људи. И то је вјеројатно један од разлога што нам долазе људи из цијелог свијета јер се, чим дођу, одмах осјете добродошлима. Нисте још ни изашли из зрачне луке, а вјеројатно сте већ налетјели на Ирца који би с вама желио весело чаврљати. Ирци обожавају чаврљати, чак и с потпуним незнанцима, а притом им се никамо не жури. И омиљена тема за разговор им је вријеме: ако је сунчано, онда се жале да је вруће. Ако је кишно, онда псују облаке и питају се кад ће киша већ једном престати. А најбоље је кад падне снијег – цијела држава стане. Сви одмах побјегну у пуб и уз пиво коментирају како ништа у земљи не функционира кад пада снијег. 

 

За крај, као градоначелник Дублина, каква је ваша визија града, што желите постићи у свом мандату? 

Дублин је постао врло козмополитски град. И заиста нам је јако важна интеграција свих који нам долазе. Желимо да се сватко овдје осјећа угодно и добродошло, да нитко није изолиран или да се осјећа као странац. Особно ми се не свиђа појава која је честа у великим свјетским градовима, да се људи друже само унутар скупине својих земљака. Разумљиво је да се у страном свијету човјек осјећа сигурније међу својима, али желио бих да интеграција буде што већа, да се Хрвати у Дублину не осјећају као странци, већ да се друже и с Ирцима и с другим људима, да постане неважно тко је одакле дошао. Што се тиче инфраструктуре, већ сам нагласио да морамо саградити подземну жељезницу јер је побољшање јавног пријевоза наша константна задаћа. Такођер што више искористити чињеницу да је Дублин град с најмање падалина у цијелој Ирској па морамо оформити што више бициклистичких стаза. Укратко, Дублин је значајна еуропска метропола и као такав се стално мора развијати и побољшавати.

Извор вецерњи.хр


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.