Грасон Перр: Носталгичан сам за временима кад су галерије зјапиле празне

Сад су панкери пензионери, тетоваже питоме, а Дамиен Хирст је за породичног изласка. Грасон Перр уочи своје нове изложбе – Тхе Мост Популар Арт Ехибитион Евер! / Најпопуларнија изложба свих времена! – коначно прихвата чињеницу да се јучерашње побуне данас уновчавају

The Guardian / 25. август 2017

Наслов изложбе обично је посљедња ствар о којој размишљам, најчешће тек након што ме кустос натјера да нешто смислим.  Али наслов Најпопуларнија изложба свих времена ! смислио сам и прије него што сам завршио већину дјела за ову изложбу. Мене је тај наслов насмијао, а и добар дио умјетничког свијета реаговао је на њега прилично нервозним смијехом. Зашто? Чиме то узнемирава изложба која се (унапријед) хваста својом популарношћу?

Године 1937. нацисти су организовали изложбу под насловом Ентартете Кунст („Изопачена умјетност”) намјеравајући показати како је модернизам завјера људи који мрзе њемачку пристојност. Посјетиоци су  подстицани да модернистичке сликаре виде онако како их је видио Хитлер: као „неспособњаковиће, варалице и луђаке”. Изложба је укључила и дјела неких од највећих њемачких умјетника 20. вијека: Георгеа Гросза, Паула Клееа, Курта Сцхиттерса и Ернста Лудига Кирцхнера. Била је то једна од најпопуларнијих изложби свих времена, посјетило ју је више од два милиона људи: 20.000 дневно. Нисам упућен у омјер  публике која је долазила да исмијава умјетничке радове и оне која је уживала у изложби која би данас била блоцкбустер на који се публика довози аутобусима, али чињеница је да изложба Ентартете Кунст засигурно није учинила ништа да ублажи подозрење умјетничког свијета спрам популарности.

Није то само зато што се популарност повезује с популизмом и политикама руље – што код неких љубитеља умјетности несумњиво изазива нелагоду. Популарност, међутим, представља пријетњу и једној прилично важном елементу привлачности умјетности – њеној ексклузивности. Онда кад сам ја завршио умјетничку академију, 1982. године, умјетност је словила као муњена аматерска работа којом се бакћу академици, припадници више класе и ентузијасти, словила је као културни гето неспретних боема који раде неке необјашњиве ствари. Привлачност прегледа изложбе прије њеног отворења лежи, између осталог, и у осјећају да улазите у неки ексклузиван клуб – клуб људи који „схватају” умјетност. У то вријеме сам свијет умјетности дјеловао је као нетакнута народска култура, те цвјетао неокаљан траљавом пажњом масовних медија и славних особа. А онда су дошле 1990-е и свијет умјетности је експлодирао. Цхарлес Саатцхи, тхе БАс – оунг Бритисх Артистс, награда Турнер, Тате Модерн и Фриезе арт фаир означили су, усуђујем се рећи, почетак популарности модерне умјетности. Сад су стотине лондонских галерија препуне младих помодара који испред умјетничких дјела снимају селфије и постављају их на Инстаграм. Чини се да у Британији још једино упосленици извјесних десничарских листова и даље сматрају да су савремени умјетници „неспособњаковићи, варалице и луђаци”.

У свијету умјетности постоје два значајна мјерила успјеха. Једно мјерило је цијена коју дјела постижу на аукцијама, то јест колико је кеша неко спреман положити за одређено дјело одређеног умјетника, а друго је број посјетилаца, то јест колико људи дође да прегледа одређену изложбу. Неријетко се нађу умјетници који морализирају тврдећи да их не занима ниједно од тих мјерила успјеха; по њима умјетност постоји на некој етеричкој нељудској равни гдје нема потребе ни за публиком ни за новцем. Ја не спадам у те умјетнике.

Арт Неспапер сваке године издаје посебан додатак посвећен најпосјећенијим изложбама на свијету, гдје се у силазном редослиједу наводи 1.000 најпосјећенијих изложби, по дневном броју посјетилаца. С 8.340 посјетилаца дневно, најпосјећенија галеријска изложба 2016. године била је изложба Патрицие Пиццинини у Културном центру Бразилске банке / Центро Цултурал Банцо до Брасил у Рио де Јанеиру. Пиццининијева се нашла на врху ове листе иако није славна, нити су њена дјела међу најскупљима. То је зато што статистика занемарује факторе као што су, рецимо, то да ли је улаз на изложбу слободан или се плаћа, или колико је сати изложба отворена и да ли сваког дана, те какви су још садржаји доступни у датом простору. Без обзира на све ово, не може се рећи да та два мјерила успјеха – цијена дјела и број посјетитеља – нису повезана. Кустоси умјетничких музеја труде се да организују изложбе популарних умјетника како би привукли што већи број посјетилаца и тако оправдали јавно финансирање својих институција. Институционална признања – која умјетницима додјељују академици – представљају неку врсту папинског печата и привлаче колекционаре, што подиже цијене и на примарном и секундарном тржишту.

То је „виртуелни” круг. Али чак и у 21. вијеку звучи некако увредљиво кад неког умјетника назовете „популарним”. Ако вас назову популарним, то се може схватити и као да сте популарни међу неупућенима, али вас истински зналци презиру – као на примјер  Јацка Веттриана или Тхомаса Кинкадеа. Цитирам овдје Јацк Клеин, списатељицу и историчарку умјетности, која у свом уводу у монографију о мом раду каже: „У децембру 2003. године телевизија је уживо преносила додјелу награде Турнер, што је један од главних годишњих догађаја у свијету британске савремене умјетности. Током емисије водитељ  Матт Цоллингс и ликовна умјетница Траце Емин надуго су и озбиљно расправљали о умјетницима који су се те године нашли у ужем избору. Али кад је на ред дошао Грасон Перр, анализа Еминове свела се на сардонични смијешак и двосмислен коментар: ‘Грасон је прилично популаран међу масама.’ Кад је касније те вечери објављен добитник награде Турнер, када је – упркос свим предвиђањима – побиједио Перр, Цоллингс је био далеко мање суздржан од своје саговорнице, те је напросто збуњено узвикнуо: ‘Бизарно!’”

Награду ми је те вечери уручио поп-арт сликар Петер Блаке. Он је био дио умјетничког покрета који је током педесетих и шездесетих година претходног вијека користио имагинариј популарне културе, али нисам сигуран колико су се сликари поп-арта заиста трудили да модерној умјетности прошире публику, а колико су заправо изнашли најновији начин да éпатер ла боургеоисие, шокирају буржоазију. Неки од њих, на примјер Ед Русцха, Роберт Раусцхенберг и Јаспер Јохнс стварали су не баш лако сварљиву умјетност користећи популарну културу, али нисам сигуран да се њихова дјела дају дефинисати као забава за масе. Ликовни умјетници често флертују с популарношћу, али по свему судећи презају од тога да јој остану истински досљедни. Умјетници се радо поигравају с оним што привлачи масе све док то нешто остаје под ироничним наводницима, а истинско настојање да се повећа приступачност умјетности академски чувари доброг умјетничког укуса често сматају „заглупљивањем”. Иронија је у томе што би управо академска заједница могла постати један од главних узрока истинске популарности савремене умјетности.

У вријеме кад сам ја студирао на умјетничкој академији, универзитет је похађало тек 11% укупног становништва. Влада Тонја Блаира  имала је амбицију да макар пола тих студената заврши и постдипломски. Сада се 48% младих људи уписује на универзитет и пролази кроз ону мијазмичку баријеру која потврђује чланство у средњој класи. Можда се укус ипак не гради искључиво од малих ногу, како се некад вјеровало. Навијачи културе често наводе цифре које потврђују да данас има више оних који посјећују умјетничке галерије него оних који иду на фудбалске утакмице. Док галерије муку муче да смисле како да прошире круг публике, није искључено да се њихова публика проширује сама од себе. Ако су шездесетих година прошлог вијека људи почели озбиљно схватати популарну музику, можда ових дана учине популарном озбиљну ликовну умјетност? Такво добро не долази без примјеса. Не вјерујем да сам једино ја носталгичан за временима кад су умјетничке галерије зјапиле празне. Умјетност брзо изгуби атрактивност ако морате чекати у реду да видите неко умјетничко дјело.

Могуће да ова нелагода између ексклузивности и популарности одражава нешто фундаментално људско. Ми смо животиње чопора и драго нам је кад припадамо групи, али желимо осјећати и снажан индивидуални идентитет, а то изазива напетост. Овдје је примјењив израз „таштина малих разлика” јер иако бисмо да припадамо неком племену, класи, скупини, имамо и потребу да се унутар те групе осјећамо као појединци, тако да ту постоји примјетна тенденција да најдубљу несклоност осјећамо управо према онима који су скоро исти као и ми. Посебно нас одбија њихов укус. Као потрошачи желимо осјећај да одабиремо оно што нам даје статус јединствених, креативних појединаца, а истовремено сви жудимо за подршком других који одобравају исте ствари.

 

 

Ова потврда идентитета кроз културне изборе проблематична је зато што се одреднице ексклузивног и одреднице популарног непрестано мијењају. Једног трена осјећамо да смо на врхунцу укуса, а већ сљедећег сваки наш потрошачки одабир дјелује крајње предвидљиво и кичасто. Умјетнички критичар Цлемент Греенберг дефинише кич као умјетност коју је напустила душа. Кич је увијек за петама онога што је модерно и авангардно. Тај циклус се врти у све ужим круговима – тако оно што је некад било кич међу хипстерсима оживи као „винтаге” – али сад је и сама идеја винтагеа постала кич. С времена на вријеме схватимо да је наша предоџба кича застарјела.

Будући да се клише бакине примаће собе (препуне дрангулија, сладуњаве грнчарије и репродукција Цонстаблеових Кола са сијеном  на позадини грозоморних тапета из 1970-их) среће све рјеђе, тај клише сад опет постаје хип. Породице које политичари воле звати „радишним” данас теже ономе што је модерно: необично освјетљење, кухињско острво, кауч пресвученим кожом третираном да изгледа као да је видјела боље дане, прозорски оквири у сивој боји. Године 2017. кич живи у собама увјереним да су постигле минималистички, скандинавски, стил њујоршких лофтова. Умјесто Кола са сијеном сад се – на зид од декоративне опеке – иронично поставља глава јелена. „Кућа снова” није више кућица окружена ружама него стаклена кутија каква се често виђа у Гранд Десигнс. Једног трена самозадовољни у трезору свог капитала (узвишене) културе, већ сљедећег окружени стандардним комплетићем клишеа осредњости.

Разлог нашег одабира да конзумирамо извјесну културу лежи, макар дјелимично, у томе што калкулишемо како ће се тај одабир одразити на наш друштвени статус; било да присуствујемо концертима опскурне модерне музике или трећеразредним мјузиклима, или се периодично незаустављиво кљукамо ТВ-серијама, или трагамо за ријетко посјећеним византијским црквама. Колико год да истински уживамо у предмету свог интересовања, није искључено ни то да се прижељкујемо наћи међу „одабранима” које занимају управо такве ствари. Па онда на друштвеним мрежама као успут споменемо какву ми то врсту умјетности конзумирамо, надајући се да ће нам наши сљедбеници у мислима додијелити још коју „наградицу за култивиране особе”. Сасвим је могуће да се позитивни бодови за културу не додјељују искључиво као доказ уважавања „високе” културе.    

Однедавно постоји појава обзнањивања властитих “слатких гријехова” коју добро образовани постмодернисти себи допуштају како би показали да нису изгубили додир с обичним свијетом, те да су и даље на равној нози с културом младих и блиски широким народним масама. Можда се надају да ће бар нешто невиног сјаја поп-културе пасти и на њих, доказујући да и они имају онај најдрагоцјенији од свих постмодернистичких квалитета: аутентичност. Али можда универзитетски образоване овиснике о култури, такозване културне лешинаре, очекује непријатно сазнање да су у савременој Британији заправо они широке народне масе. Који ужас!

Један недавни догађај свима нама „превише образованим” либералима показао је, више но ишта дотад, да ми више нисмо побуњеници, аутсајдери и губитници који се боре против неуког простака од доминантног популарног мишљења. Тај догађај је – Бреит. Бреит је јасно указао на јаз који се у нашем друштву формира већ десетљећима, вјеројатно још од колапса тешке индустрије. Та постепена подјела прешла је традиционалне страначке линије, погибељно раздијеливши понајвише гласаче Лабуриста. Успостављена је подјела између оних с универзитетским дипломама и оних без њих, између оних који живе у великим градовима и оних који живе у остатку земље, између оних којима је глобализација користила и оних којима је нанијела штету, те – у извјесној мјери – између младих и старих – између генерације миленијалаца и генерације бејби-бумера.

Године 2016. коначно смо се морали одрећи увјерења да смо ми – средовјечни умјерени љевичари – они храбри борци за слободу који протестују против безосјећајних политичара и корпоративне глобализације. Ми смо сада „бре-оплакивачи“ – они који бунећи се против изласка Велике Британије из ЕУ стају на страну међународних финансијера и Давида Цамерона. Мислим да ми, велеградска раја умјетника, новинара и просвјетара још увијек себе подсвјесно видимо као оне идеалисте из својих младих дана, из оног времена кад смо носили препознатљиве шалове и опирали се властодршцима, док у очима већине оних који су гласали за Бреит ми, заправо, представљамо управо те властодршце.

Умјетници се често приказују као одметници, слободни духови у сукобу с „нормалним” друштвом. Али можда несташни умјетници више нису неподобни чудаци; можда су они сад културни оперативци који одражавају вриједности и осјећаје већине становништва. Спровео сам на Интернету анкету кроз коју сам и гласаче ЗА и гласаче ПРОТИВ изласка из ЕУ питао које чувене личности одражавају њихове вриједности. Давид Боие се нашао међу првих 10 и у једној и у другој групи.

Као умјетника ме већ дуго занима константно обезвређивање бунтовништва. Контракултура је одувијек била савршен лабораториј за истраживање и развој капитализма. Шта год започне као креативна побуна ускоро буде кооптирано као најновији начин зараде. Како смо се освједочили протеклих неколико година, хипијевско лице свима бадава доступног  Интернета било је маска која је, кад је једном спала, открила грабежљивог капиталистичког робота.

Ја бих реакцију умјетничког естаблишмента на изазове описао као „Ах! Супер нешто! Побуна! Баш нека је!” Револуција, рушење старог поретка представља дио историјског рецепта за настајање модерне умјетности.  Али шта ако је етос те побуне тренутно најшире прихваћени начин мишљења и дјеловања, такозвани маинстреам?  Панкери су сад пензионери, тетоваже ништа опасније од читања Харрја Поттера, а изложба Дамиена Хирста изврсна прилика да дјечицу изведете из куће. Бунтован  супкултурни став сад је постао норма. Данас још само лијени новинари умјетност називају шокантном. Међу највеће факторе промјене који су обиљежили новију британску историју умјетности спада изјава Траце Емин да је гласала за торијевце. Торијевци су ових дана изгледа врло популарни.

Одмах пошто сам освојио награду Турнер, неки ме новинар упитао да ли сам ја озбиљан умјетник или само неки симпатични лик. Одговорио сам: „И једно и друго.” Не видим зашто би једно искључивало друго. Умјетност може у исто вријеме бити интелектуално захтјевна, значајна, потресна и забавна.  

Крупне умјетничке звјерке понекад сметну с ума да су и они дио  услужно-туристичких дјелатности. Лјуди долазе на умјетничке изложбе углавном у своје слободне дане. И не би да се при томе осјећају као да раде домаћу задаћу. Можда је дошло вријеме да се из ријечи популарно извуче (заједљива) жаока.  

Кад ми је пало на памет да изложбу назовем Најпопуларнија изложба свих времена!, наслов ми се  свидио и због тога што одражава једну од мојих вјечних амбиција: да круг ликовне публике проширим без поједностављивања умјетничког израза. Али прије свега ми се свидио зато што ме насмијава; што не значи да популарност није крајње озбиљна ствар. Ако не вјерујете, питајте било којег политичара.

У једном недавном истраживању питали су оне који су гласали ЗА излазак Велике Британије из ЕУ како они замишљају Велику Британију након Бреита. Најпопуларнији одговор био је поновно увођење смртне казне.

 

    Тхе Мост Популар Арт Ехибитион Евер! објављена је у издању Пенгуин (£16.99). Примјерак књиге можете наручити за £14.44 преко бооксхоп.тхегуардиан.цом. Изложба је постављена у Серпентине Галлериес, Лондон 2 од 8. јуна до 10. септембра. ТВ-емисија Грасон Перр: Дивидед Бритаин / Подијељена Британија емитована је 30. маја у 21:00 на Цханнел 4.

 

 

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.