ГУШЕЊЕ ПОБУНЕ У МОСТАРУ: Не би они ни Мушицу згазили

У Мостару се одиграва озбиљна свињарија под изговором да се то догађа за добро грађана. Нетко је очито одлучио да се и овако разуђеним и слабим просвједима мора стати у крај

Marko Tomaš / 26. март 2014

ПРИЧА 1.

Прије отприлике годину дана на снагу је ступила забрана одласка навијача на гостовања, а све у циљу спречавања нереда на босанскохерцеговачким стадионима.

Пар мјесеци прије тога начелник мостарске полиције је постао Драженко Милетић који је одмах кренуо рјешавати неке кроничне градске проблеме. Најприје је потегао питање непрописног паркирања које је учинило Мостар градом пјешака који корачају прометницама.

Наравски убрзо се показало због чега је томе тако: град је већ дуље вријеме канио увести наплату паркинга па је прије тога требало мостарске возаче некако дисциплинирати. Такођер, увођење јефтиних таи служби у град вјеројатно је једна од ствари због којих је нови начелник прво кренуо уводити ред у промет. Порука је била јасна: мање возите властите аутомобиле а више користите таи који је скоро па џабе.

А онда је на ред дошао мостарски ногометни дерби између Вележа и Зрињског. Савршена прилика за још једну показну полицијску вјежбу.

27.05.2013. године навијачи Зрињског су се запутили према стадиону у Врапчићима. Будући, због горе наведене забране, није било организираног пријевоза дечки су на утакмицу кренули пјешице. Рута је подразумијевала прелазак Царинског моста и шетњу кроз оно што неки воле називати источним Мостаром. Полиција им је блокирала пролаз преко Царинског моста. Наравно, разлози су били јасни. Сразмјере срања која би се догодила да су успјели прећи Царински мост може замислити сватко тко иоле познаје мостарске прилике. Биланс је тај да је полиција спријечила навијаче да иду на утакмицу “за њихово добро”.

Начелник Милетић је ликовао јер је дјеловање полиције наишло на унисоно одобравање. Најавио је жесток обрачун са хулиганизмом и данима послије речене утакмице приводио навијаче и ударао новчане казне њиховим родитељима. Цијели је град славио новог начелника полиције.

Чинило се да је нови градски шериф одлучан човјек. Нитко тада у свему томе није видио никакав проблем. Осим, морам се похвалити, мене. У тексту који сам писао на овом истом порталу, а који је био везан уз поменуту полицијску акцију изразио сам страх да се, без обзира на забрану, заправо ради о ограничавању слободе кретања коју ћемо сви кад тад искусити. Назовите ме наивним, али некако мислим да је полиција дужна свима нама обезбједити да се слободно крећемо цијелим градом. Или су неки дијелови града више наши, а други више њихови? Тко год били ми и тко год били они.

Знате, то вам је као са га придеовима у Хрватској. Прво буде срање па онда полиција то обезбједи па онда некако све постане нормално. За пар година нитко не би обраћао пажњу на то што навијачи Зрињског или Вележа организирано пролазе дијеловима града који номинално нису њихов териториј. Полиција је наравно та која и даље мора водити рачуна да никоме не фали ни длака са главе. Цијели град би требао бити град свих људи који живе у њему.

Но, на страну сад моје утопијске замисли, али чињеница да се нитко није осврнуо на то да се некоме спрјечава пролазак кроз неки дио града морала је кад тад доћи на наплату.

ПРИЧА 2.

Недуго након тих догађања услиједили су ЈМБГ просвједи за које сви знамо како су завршили. Но, иза тих просвједа на Шпањолском тргу у Мостару остао је један једини човјек. Неколико мјесеци Мухарем Мушица Хиндић стајао је сам на тргу окружен транспарентима којима је позивао на буђење народа. Мушица је био сам све до фамозног 07.02.2014. године.

Тог дана узалудно је Мушица апелирао на дио просвједника да не пале градске и жупанијске институције. Начелник Милетић тог је дана повукао бриљантан потез повукавши полицију како би се избјегли директни сукоби просвједника и полиције. Нитко не може замислити што би се догодило да је у Мостару тог дана озлијеђен један једини човјек. Док су се у Сарајеву, Зеници, Тузли људи тукли с полицијом у Мостару сукоба није било. Начелнику, дакле, капа доље.

Наредних дана било је смијешних сцена. Полиција је запријетила озбиљном репресијом уколико итко покуша било што налик ономе што се догодило у петак, 07. вељаче. Док су се просвједници 10.02. скупљали на Шпањолском тргу комунални радници су панично скупљали камење из жардињера. Просвјед је са сигурне дистанце, окружен полицијом проматрао и градоначелник Лјубо Бешлић. Кад су га људи хорски почели позивати да дође однекуд је на трг испао један други Лјубо, бескућник и становник оближње Стаклене банке питајући ако људи хоће да он буде градоначелник.  

Под изликом да се мора под сваку цијену спријечити ишта слично догађајима од првог дана просвједа полиција је донијела одлуку да просвједницима забрани просвједне шетње. Осим тога, та је одлука, као и у случају навијача Зрињског, донесена “за њихово добро” како се не би сукобили са људима који не дијеле њихово мишљење. Ту је забрану полиција примијенила у неколико наврата.

Истинабог, тко зна што би се догодило да просвједници прошетају одређеним дијеловима града, али то уопће није поанта. Поанта је у томе да би полиција морала осигурати људима слободно кретање и изражавање мишљења. На концу конаца, будимо банални, ти људи у униформама плаћу добијају од наших пореза. Дакле, плаћају их управо људи којима они не дозвољавају да изразе своје мишљење.

Прописи су чудна ствар. Такву једну шетњу вјеројатно треба најавити и за исту добити дозволу. Да ли су мостарски просвједници то учинили заиста не бих знао. Но, опет понављам, ако у случају навијача можемо схватити полицију, у случају просвједника то никако није случај. Посљедњих дана у мостару просвједује углавном старији пристојан свијет.

Због онога што се догодило 07.02. давно сам на пар мјеста предвидио снажне репресивне мјере и упоставу полицијске диктатуре. Још сам једну ствар понављао као папагај: ако се нешто добро десило протеклих мјесец дана онда је то чињеница да су људи коначно постали свјесни да живе у диктатури. Диктатура ће сада само постати очитија. Просто као пасуљ, рекли би наши источни сусједи.

25.03. полиција је поновно спријечила просвједну шетњу у Мостару. Овог пута ствари нису прошле нимало глатко. Док је покушавао да прође кроз полицијски кордон Мухамрем Мушица Хиндић је ухапшен. Снимке његовог хапшења су доступне на интернету. Није то било нимало њежно привођење. Полицајци ових дана не носе плочице с именима и не желе се идентифицирати кад се то од њих тражи.

Тијеком Мушициног привођења полицајци су спрјечавали новинаре да обављају свој посао, а некима од њих су и оштетили опрему. Снимке дефитнитивно треба прослиједити унутарњој контроли МУП – а. Али тешко је вјеровати да ће то ишта значити. Према неким наводима Мухарему Хиндићу је ускраћено право на одвјетника. А оптужбе да је Хиндић брутално претучен гласноговорник МУП – а, Срећко Бошњак  у потпуности демантира.

Није ми баш бистро откад су БХ власти одлучиле постати овако легалистичке. Све мора бити по прописима. По истим оним прописима по којима су опљачкали, пардон, приватизирали цијелу земљу.
Да се разумијемо ја нисам неки велики заговорник просвједа који немају никакву јасну идеју о томе што су слиједећи кораци. Жалим и даље што се просвједи нису изродили у политичко организирање и покушај да се преко наредних избора нешто направи. Али људи имају право изразити своје незадовољство тренутачним стањем, барем толико. И то право им је ово што називамо државом дужно обезбједити.   

Све у свему, у Мостару се одиграва озбиљна свињарија под изговором да се то догађа за добро грађана. Нетко је очито одлучио да се и овако разуђеним и слабим просвједима мора стати у крај.  Валови незадовољства колају земљом у виду низа штрајкова. Али за то нитко не мари. Исто као ни за прошлотједни просвјед становника једног мостарског кварта у којем су одлучили још једну зелену површину претворити у некакву бетоњару.

У Сарајево је стигла ЗАРА и ваљда је сад Бакиру Изетбеговићу срце на мјесту. Драган Човић мирно пландује у својој радобољској вили а миран сан му чува државна полиција. Златко Лагумџија на ФТВ – у гради аутоцесту све у шеснаест. Негдје сам видио фотографију Фахрудина Радонића како безбрижно копа нос. Обичан дан у уреду, ваљда. И ова земља и ми смо ту само због њих. Дајмо им и гаће са штапа. Све је то фини свијет. Не би они ни мушицу згазили.


зурнал.ба

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.