Хана Арент и Маркс

Суштина Арентиног неслагања са Марксом тиче се већег значаја који она приписује политичким у односу на социјална права. Ова теза је најдетаљније развијена у њеној књизи О револуцији (1963).

Geoffrey Wildanger / 10. јул 2019

Foto: Boston Review

 

Приказ 6. тома новог Критичког издања сабраних дела Ханнах Арендт „Модерни изазов традицији / Тхе модерн цхалленге то традитион / Фрагменте еинес Буцхс”, Wаллстеин Верлаг 2018.

Не изненађује то што се данас, у време економске несигурности и новог налета ауторитаризма, Карл Маркс и Хана Арент поново налазе у фокусу многих читалаца. Читаност Капитала је експлодирала након финансијске кризе 2008, а Доналд Трамп нам је дао добар разлог да се вратимо Изворима тоталитаризма. Стога је сасвим прикладно што је ново Критичко издање сабраних дела Хане Арент започето управо томом фрагмената из недовршене књиге која је требало да се зове Карл Маркс и традиција политичке мисли.

Рођена у Хановеру 1906, Арент је највећи део детињства провела у Кенигзбергу (данашњем Калињинграду у Русији) у Источној Прусији. Њени родитељи су били асимиловани Јевреји из више средње класе и посвећени активисти Социјалдемократске партије. Арент је студирала филозофију на Универзитету у Марбургу, под менторством Мартина Хајдегера, са којим је имала и неславну љубавну везу, а затим је 1929. стекла докторат на универзитету у Хајделбергу, под менторством Карла Јасперса. Иако су јој растући антисемитизам у Немачкој и све већи утицај нацистичке партије знатно отежали потрагу за академским послом, Арент је успела да добије средства да напише хабилитациону тезу под Хајдегеровим менторством. (Од немачких професора се традиционално захтева да напишу ову другу докторску дисертацију како би стекли сталну позицију на универзитету.) Њено искуство са антисемитизмом, навело ју је да заузме отворено политичке позиције, и она је почела да сарађује са ционистичким организацијама, спроводећи истраживања о страшној ситуацији у којој су се налазили немачки Јевреји. То ју је учинило непријатељем нациста и 1933. је натерало у избеглиштво у Француску. Године 1940. Арент је побегла у САД, где је провела остатак живота и изградила каријеру као истакнута јавна интелектуалка и филозофкиња политике.

Овај том Критичког издања представља значајан нови материјал, претходно недоступан широј публици. Објављујући текстове (на немачком и енглеском), написане између 1951. и 1954, овај том обавља импресиван задатак интелектуалне историјске реконструкције и попуњава празнину у делу Хане Арент, повезујући Изворе тоталитаризма (1951) са њеним каснијим радовима попут Цондитио хумана (1958) и указује на развој њене мисли током педесетих, кроз низ фрагмената о Марксу и полемичке осврте на њене америчке и немачке савременике. Тешко је замислити важнији интелектуални дијалог за тренутак у којем се налазимо. Неке идеје Хане Арент о Марксу нашле су место и у делима објављеним за њеног живота, укључујући и Цондитио хумана, а друге су објављене у међувремену у постхумно објављеним томовима које је уредио Джером Кон. Међутим, оно што ово ново издање чини тако јединственим и богатим није само чињеница да оно садржи раније необјављене текстове, већ и то што документујући процес преправки оно детаљно реконструише развој њених ставова према Марксовој мисли.

У драми Георга Бихнера, Дантонова смрт (1839), овај француски револуционар изговара речи које је иницијално прославио Пјер Вернио: „Револуција је као Сатурн – прождире сопствену децу“. Можда је Хана Арент имала на уму ову реченицу док је писала текстове о којима је овде реч, у којима на преко 600 страна покушава да се избори са револуционарним изазовом који пред нас ставља Марксова политичка филозофија. Арент на овај изазов одговара развијајући алтернативну форму политике, коју назива „наталношћу“: сарадњом која ствара будућност, уместо револуционарног жара који је прождире.

Вредност овог тома лежи добрим делом и у разјашњавању односа између Арент и марксизма, односа који је дуго био дефинисан у полемичким терминима. Марксисти често Арент називају реакционарном, конзервативном или елитистичком ауторком; описују је као неког ко, речима историчара Ерика Хобзбаума, „метафизичке конструкције или поетска осећања претпоставља стварности“. Данас, када је Арент најпознатија по утицајним текстовима попут „Ми, избеглице“ и Ајхман у Јерусалиму, који очигледно леже на лево-либералној страни политичког спектра, овакве оцене се могу чинити очигледно промашеним. Може нам се чинити чудним да се жена која је била тако посвећена многим прогресивним циљевима свога доба, и која је гајила дубоко поштовање према Рози Луксембург, етикетира као реакционарка.

Међутим, прича није тако једноставна. Њени савременици, као и филозофкиња Кетрин С. Бел, критиковали су контроверзни есеј „Размишљања о Литл року“, као текст на граници расизма. Њена књига Извори тоталитаризма инсинуира да се између нацизма и комунизма може ставити знак једнакости, што је теза коју данас повезујемо са Ернстом Нолтеом. Цондитио хумана и Живот духа иду с ону страну чињеничких твдњи о друштвеној историји и залазе на терен спекулативног мишљења о природи рада, делања и расуђивања. Њено дело О револуцији (1963), претпоставља америчку револуцију оној француској, што је став са којим се многи левичари не би сложили. Коначно, с обзиром да је објављивала у магазину Цонфлуенце, који је основао и уређивао Хенри Кисинджер, Арент би се могла описати чак и као нека врста „хладне ратнице“, или, како то чини историчар Семјуел Мојн у својој изврсној новој књизи, као „хладноратовска либералка“, мада се да претпоставити да би она с презиром одбацила обе етикете.

Овај нови том о Марксу, натераће академске тумаче да преиспитају неке од својих претпоставки. Смештајући неке од есеја које је Арент на крају објавила, попут „Разумевања и политике“, у хронолошки контекст са необјављеним текстовима, као што је „Карл Маркс и традиција западне политичке мисли: модерни изазов традицији“, уредници су саставили материјал за књигу која проучава до сада неистражену територију између Извора тоталитаризма и Цондитио хумана. Ова књига разоткрива дубоко поштовање које је Арент гајила према марксистичким револуционарним захтевима и њену стрепњу пред њима. Попут Маркса, Арент тумачи револуцију као производ сукоба модернистичких идеала правде и једнакости са реалношћу капитализма. Попут Маркса, она препознаје „потмуло насиље“ тржишта. Па ипак, она сумња да марксизам може избећи Бихнеров проблем: ужасе револуционарног насиља. Повремено остаје заробљена у хладноратовским полемичким клишеима, и то су најслабија места у њеном тумачењу Маркса. Али на местима на којима успева да се отргне од ових клишеа, она долази до бриљантних увида.

Суштина Арентиног неслагања са Марксом тиче се већег значаја који она приписује политичким у односу на социјална права. Ова теза је најдетаљније развијена у њеној књизи О револуцији (1963). Елизабет Јанг-Брил, ауторка њене биографије, цитира приказ Мајкла Харингтона, који ће касније бити један од оснивача Демократских социјалиста Америке, као репрезентативан за марксистичку рецепцију ове књиге. Иако прихвата аргументе из друге половине књиге, у којој се Арент диви Рози Луксембург и њеном „комунизму совјета“, Харингтон одбацује аргумент на којем се ово дивљење заснива: предност политичких права над постизањем социјалне једнакости (амелиорацијом). У време након Оццупy покрета, оштрина ове дихотомије може изгледати преувеличана, али Арент је на њој упорно инсистирала. Када ју је, пред крај живота, њена пријатељица Мери Макарти питала зашто се извесна социјална питања не би просто могла дефинисати као права (на пример, право на здравствену заштиту), Арент је избегла да одговори на то питање. За њу, фундаментална дистинкција је она између приватне и јавне сфере. Покушаји да се политизује приватно, сматрала је, пре ће потчинити политику економији, него обрнуто.

Арентино писање о социјалним проблемима често је обележено истом дефанзивношћу коју је показивала и у приватним разговорима на ове теме; па ипак, она јесте критиковала капитализам. Овај том ће бити од велике помоћи свима који су заинтересовани за њену јединствену мисао о економским темама, а нарочито за њен подједнаки одмак од социјалиста и заговорника слободног тржишта. Маркс је, у складу са својим дијалектичким моделом историје, сматрао да ће капитализам створити оне који ће га на крају сахранити. Арент, међутим, сумња у ову аутодеструктивну тежњу капитализма, и управо због тога не налази никакво дијалектичко оправдање за насиље слободног тржишта. Иако би слободно тржиште у потпуности колонизовало простор политичког делања, Арент такође тврди и да би тотална експропријација била „пакао“. Искључива фокусираност на постизање економских циљева, било кроз слободно тржиште или кроз редистрибуцију, резултира масовним насиљем. Економска принуда може се довести у питање једино политиком, а политика се може одредити једино кроз јавно расуђивање појединаца. Проблем је у томе што ово значи да могућност расуђивања не може бити унапред одређена. Модерни изазов традицији не успева да разреши проблем политичког ограничавања економских пројеката, већ се пре свега бави комплексношћу овог проблема.

У текстовима сакупљеним у овом тому, Арент износи широку палету аргумената, од којих многе изузетно суздржано и опрезно. То читање овог дела чини посебно узбудљивим, јер улазимо у „скривену одају“ (да позајмимо Марксову фразу из Капитала) њене интелектуалне продукције, али са друге стране, ускраћује јасне одговоре на бриге многих њених критичара. У мери у којој се може говорити о тези која уједињује ову збирку текстова, она се налази у тексту „Традиција и модерно доба“ (1954), у којем Арент тврди да Маркс прекида нит мишљења које је било доминантно још од Сократа и Платона: „Анимал ратионале“, пише она, више није модел људскости, већ на његово место долази „хомо лаборанс“. Ово значи да Марксов човек „никада не напушта оно што је за Платона била ‘пећина’ свакодневних људских послова“. Због ове промене у терминологији, Арент Маркса сматра пре антропологом него политичким економистом (каквим је он себе сматрао). Овакво читање доводи у питање Марксово експлицитно изражено одбацивање вере у постојање људске природе. Арент тврди да Маркс заправо поседује сопствену идеју о људској природи, само што то не признаје. Марксова верзија људске природе је за њу проблематична јер потчињава политичка питања економским силама. По Арент, друштвом би требало да управља политичко расуђивање, а не економска нужност.

Модерни изазов традицији почиње тамо где се Извори тоталитаризма завршавају, есејом под називом „Идеологија и терор“ (1953). У поглављу истог назива којим се завршавају Извори, Арент је изнела једну од својих контроверзних тврдњи, „да је усамљеност, некада гранично искуство… постала свакодневно искуство све већих маса нашег века“. Њени критичари прихватају тезу о све распрострањенијој усамљености, али често доводе у питање тезу о узрочној вези између овог феномена и тоталитарних држава. Каснији есеј, објављен у Модерном изазову, одговара на ове критике и ревидира оне аспекте њене тезе који су били нејасни. Арент остаје при тврдњи о суштинском значају усамљености за тоталитаризам, али сада ову тврдњу не занива на егзистенцијалном узроку – на пример аномији, кључном термину Емила Диркема – већ на оном политичком: терору. Усамљеност није узрок тоталитаризма, тврди она, већ производ терора. Једном када је становништво усамљено, тоталитарним владама је много лакше да њиме управљају, јер је усамљеним људима много теже да се уједине, будући да им недостају ванпородичне везе неопходне да се организују побуне. Ови индвидуализирајући ефекти усамљености спречавају политичко делање чак и у нетоталитарним државама, јер политика захтева сарадњу и узајамност. У том смислу, Арент потенцира значај емоција у политици.

Насупрот усамљености, Арент тврди да самоћа може бити подстицајна за политику. Док је усамљеност „блиско повезана са искорењеношћу и сувишношћу… недостатком места у свету, признатог и гарантовног од стране других“, самоћа је управо супротно. Она „захтева да будемо сами“, али „усамљеност се најјасније показује у друштву са другима“. Она често цитира Цицеронову реченицу, која се оригинално приписује Катону, како би описала ову разлику: „Никада није био мање сам него када је био сам“ (Нумqуам минус солум ессе qуам цум солус ессет). Па ипак, Арент пише: „Самоћа може прећи у усамљеност; ово се дешава када ме, док сам сама са собом, напусти моје сопство“.

Она закључује: „Оно што усамљеност чини тако неиздрживом, јесте губитак сопства које се може остварити у самоћи, али се може потврдити у свом идентитету једино од стране поверљивог и поверења достојног друштва себи једнаких. У усамљености, човек губи поверење у самог себе као партнера својих мисли и елементарно поверење у свет неопходно да би се доживела било каква искуства. Сопство и свет, способност за мишљење и искуство, губе се у истом тренутку“.

Иако Арент верује да тоталитаризам производи усамљеност, и сматра Стаљинов режим тоталитарним, она за њега не криви Маркса. Она чак тврди да је, иронично, Стаљин потврдио Марксов значај, јер је Маркс „једини великан из прошлости који не само да је препознао проблеме које су и данас актуелни, већ који може бити употребљен или злоупотребљен од стране нових форми владавине“. Бити значајан због злоупотребе звучи као сумњива част, међутим Арентина критика Маркса овде тек почиње.

Арент код Маркса препознаје два проблема. Један је методолошки – то што он замењује филозофију политиком. Други је филозофски: Маркс има дијалектички модел историје. За Маркса, сумира Арент, капитализам се састоји у процесу у којем све већи број људи прелази из сељака у најамне раднике, који немају другог избора него да раде како би преживели. До овог тренутка она се слаже. Проблем је у следећем кораку. Маркс тврди да подела друштва на власнике и раднике чини револуцију нужном и неизбежном. Насупрот томе, Арент тврди да формирање радничких партија, и давање законских права радничкој класи окончава неизбежност револуције. Иако овај закључак изгледа као да се уклапа у класичну поделу на реформу и револуцију, Арент сматра да он има дубок филозофски значај. Штавише, то што револуција није неизбежна не значи да ће реформа решити све проблеме који настају због капиталистичке економије.

Код Маркса Арент препознаје начин да се мисли о „потмулом насиљу“ модерног друштва, насиљу које она сматра свеприсутним у демократијама, баш као и у диктатурама. Она препознаје Маркса као првог у значајној традицији западне политичке мисли, који се фокусирао на овај проблем:

„Маркс је знао да је инкомпатибилност класичне политичке мисли и модерних политичких услова, условљена чињеницом француске и индустријске револуције, које су заједно уздигле рад, традиционално најпрезренију од свих људских активности, на највиши ниво продуктивности и претварале се да су способне да спроведу у дело вековни идеал слободе у до тада нечувеним условима универзалне једнакости. Он је знао да је ово питање само површно постављено у идеалистичким прокламацијама једнакости људи… и да је на њега само површно одговорено давањем права гласа радницима. Ово није био проблем правде који би се могао решити тиме што ће се радничкој класи дати оно што она заслужује… Постоји чињеница темељне инкомпатибилности између традиционалних концепата који су рад сматрали симболом човековог потчињавања нужности, и модерног доба које рад види као израз човекове позитивне слободе, слободе продуктивности.“

Реформа није довољна, али Маркс није био у праву када је желео да „оствари филозофију“, то јест, да оствари идеалистичке тврдње о правди и аутономији кроз политизацију економије. Овај Марксов гест је „потчинио мисао (а посредно и политику)… неумољивој тиранији нужности, ‘гвозденом закону’ продуктивних сила у друштву“. Уместо тога, Арент тражи пут који би проширио политичку слободу, а да притом не избрише разлику између политике и економије. Иако јој недостаје нормативни модел који би се могао упоредити са Марксовом идејом револуције, у овом тому можемо наћи наговештаје о облицима њене, арентијанске политике која би се могла супротставити капитализму:

“Наталност је стање људске плуралности, а политика… је неопходна само зато што је човек биће које све док је живо, постоји само у множини… Све док смо живи, и без обзира на то какав живот водимо, не можемо избећи непредвидивост људских чинова у којима једино што можемо предвидети није стварни исход процеса које смо започели, већ само то да свако добро дело, без обзира на свој узрок или мотив, чини свет мало бољим, а свако лоше дело, макар било почињено и због најузвишенијег циља, непосредно чини свет мало горим, баш као што и свако велико дело овде и сада подиже ниво људске егзистенције, показујући за шта је човек способан.”

Стога је нормативни задатак који Арент елаборира – индивидуална одговорност за свет, манифестована у заједничкој активности политичког живота. Револуција наталности се састоји у томе да сви заједнички преузимамо одговорност за свет и расуђујемо о политичим питањима у јавном дискурсу.

Ово је значајно другачији политички програм од „Пролетери сви земаља, уједините се!“ Па ипак, Арент се имплицитно слаже са добрим делом овог слогана. Можда је сусрет Арент и Маркса најлакше замислити као Арентину ревизију марксистичке формуле о преузимању средстава за производњу. Арент би тврдила да уместо тога треба да говоримо о преузимању средстава за практиковање одговорности за свет. Арент истрајава у нади да је новина могућа, да је могуће рођење нечег новог што допушта нови политички почетак. А у садашњем тренутку катастрофалних климатских промена, у којем изгледа да ниједан политичар није спреман да дела нити да буде позван на одговорност, њен појам одговорности делује пријемчиво, без обзира што је сама реч тако често злоупотребљавана у конзервативним пашквилама.

Како показује овај том, Арент је искрено покушавала да изађе на крај са Марксом, иако се овај подухват завршио у ћорсокаку. Она препознаје своју блискост са Марксовим идејама, али остаје неповерљива према његовом амбивалентном односу према насиљу и његовој вери у дијалектику историје. Маркс и Арент се разликују по много чему, али оно где се преклапају може послужити као основ за политику засновану на сарадњи и организовању грађана у вези са јавним питањима. Обоје сматрају да ће се политичка промена десити једино зато што се људи, колико год скроман био њихов политички статус, окупљају, разговарају о томе у каквом би свету желели да живе и труде се да своје жеље претворе у стварност.

Геоффреy Wилдангер, Бостон Ревиеw, 16.04.2019.

Превео Растислав Динић

Пешчаник.нет, 08.07.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.