Ханнах Арендт: Ми избјеглице

Избеглице су људи који траже уточиште у некој другој земљи због својих политичких ставова или нечега што су учинили. И ми смо потражили уточиште – али пре тога ништа нисмо урадили, а већина нас ни у сну не би заступала радикалне политичке ставове.

Hannah Arendt / 27. септембар 2015

Пре свега, ми немачки Јевреји не волимо да нас зову избеглицама. Једни друге називамо придошлицама или имигрантима, а своје новине гласилом „Американаца који говоре немачки“. Колико је мени познато, ниједно удружење избеглих од Хитлерових прогона у свом имену нема реч избеглица.

 

Избеглице су људи који траже уточиште у некој другој земљи због својих политичких ставова или нечега што су учинили. И ми смо потражили уточиште – али пре тога ништа нисмо урадили, а већина нас ни у сну не би заступала радикалне политичке ставове. Ми смо променили значење појма избеглица. Сада су избеглице они који су у нову земљу дошли без ичега и живе од помоћи Комитета за избеглице. Пре избијања Другог светског рата смо се још више вређали ако би нас неко назвао избеглицама. Тврдили смо да смо ми само обични имигранти који су својевољно дошли у земљу свог избора и да наша ситуација нема никакве везе са „такозваним јеврејским проблемом“. Да, ми смо имигранти и придошлице које су напустиле своју земљу из чисто економских разлога или зато што једног лепог дана просто више нисмо желели да живимо у њој. У новој земљи смо започели нови живот и то је све. То могу само јаки и оптимистични људи. Зато смо ми велики оптимисти. Наш оптимизам је заиста задивљујући, без обзира што на њему сами инсистирамо. Јавност је коначно сазнала за наше невоље. Изгубили смо дом, то јест добро познати свакодневни живот. Изгубили смо своја занимања, то јест извесност да у овоме свету има неке користи од нас. Изгубили смо свој језик и са њиме природност реакција, гестова и спонтаност у изражавању осећања. Наши рођаци су остали по пољским гетоима, а најбољи пријатељи су нам убијени у концентрационим логорима. Али чим смо се спасли, а већина нас се спасавала више пута, започињали смо нови живот у складу са добрим саветима својих спасилаца. Рекли су нам да заборавимо и ми смо одмах заборављали. Пријатељски су нас обавестили да је нова земља наш нови дом и ми смо се после четири недеље у Француској или шест недеља у Америци претварали да смо Французи или Американци. Они оптимистичнији су тврдили да су цео живот провели у некој врсти несвесног егзила и да су тек у новој земљи нашли свој прави дом. Понекад се побунимо због наметнутог заборава. Тешко је одбацити бивше идеале у погоршаном друштвеном статусу. Али нови језик нам није проблем. После само годину дана оптимисти су уверени да енглески говоре као матерњи, а после две године се свечано заклињу да га говоре боље од матерњег немачког, којег једва да се сећају. У жељи да што успешније заборавимо, ми избегавамо сваку алузију на концентрационе логоре и логоре за интернирање, кроз које смо прошли у готово свим европским земљама – то би могло да се протумачи као песимизам или неповерење у нову домовину. Осим тога, много пута нам је речено да нико не жели да слуша о томе и да пакао више није ствар вере или фантазије, већ стварност, као кућа, камен или дрво. Очигледно је да нико не жели да сазна како је модерна историја створила нову врсту људи – које непријатељи затварају у концентрационе логоре, а пријатељи у логоре за интернирање. О томе не разговарамо ни међу собом. Уместо тога смо пронашли свој начин овладавања неизвесном будућношћу. Сви људи нешто планирају, желе и нечему се надају. Али код нас постоји и тежња да на некакав научни начин поправимо будућност. После толико несреће, желимо сигурну перспективу. Зато свој поглед са земље упиремо ка небу. Ми из звезда, уместо из новина, читамо када ће Хитлер бити поражен и када ћемо добити америчко држављанство. Звезде су нам поузданији саветници него пријатељи; оне нам говоре када треба да одемо на ручак са својим доброчинитељима и ког дана је најбоље попунити неки од безбројних упитника који сада чине наш живот. Понекад не гледамо у звезде него у линије на длану или облик нечијег рукописа. Тако мање сазнајемо о политичким догађајима, а више о себи самима, иако психоанализа више није у моди. Прошла су срећна времена када су доконе даме и господа из високог друштва исповедали своје несташлуке из раног детињства. Сада се јеже од бацања чини на прошлост, јер је она већ довољно зачарана. Дакле, упркос нашем познатом оптимизму, ми користимо све могуће магијске трикове да призовемо добре духове будућности. Не знам шта ноћу сањамо. Не усуђујем се да питам, јер сам и сама оптимиста. Али понекад се надам да се бар ноћу сећамо својих мртвих или говоримо стихове које смо некада волели. Нешто дефинитивно није у реду са нашим оптимизмом. Међу нама има необичних оптимиста који одрже оптимистички говор па оду кући и пусте плин или се баце са врха солитера. Они су доказ да је наше одлично расположење засновано на опасној спремности на умирање. Васпитани у уверењу да је живот највеће добро, а смрт највећа несрећа, ми смо сведоци и жртве ужаса већег од смрти, а без одговора на питање шта би то било вредније од живота. Зато нисмо способни ни спремни да за нешто ризикујемо живот, иако смрт више није толико ужасна. Уместо да се боре и узвраћају ударце, избеглице прижељкују смрт пријатеља и рођака; када неко умре, ми с радошћу набрајамо све муке од којих се он сада ослободио. Многи од нас онда пожеле да се ослободе својих невоља, па онда поступе у складу са тим. Када је Хитлер анектирао Аустрију 1938, схватили смо како речити оптимизам брзо прераста у занемели песимизам. Како је време пролазило, нама је бивало све горе – постајали смо све оптимистичнији и склонији самоубиству. Аустријски Јевреји су били толико весели да су им се сви непристрасни посматрачи дивили. Нјихово убеђење да им се ништа не може догодити је било просто невероватно. Али када је немачка војска заузела њихову земљу, а комшије почеле да им упадају у куће, аустријски Јевреји су као излаз масовно изабрали самоубиство. За разлику од других самоубица, ми не остављамо опроштајне поруке; нема објашњења ни оптужница, ничега што би оптеретило околину која је једног очајног човека приморала да буде весео до краја. Ако се и напишу, опроштајна писма су конвенционални и бесмислени документи. Зато је и сахрана тих људи кратка, непријатна и пуна наде. Нико не пита зашто; као да је свима све јасно. Говорим о непопуларним стварима, а при томе не могу да их поткрепим аргументима које захтева модерни читалац. Наиме, не располажем бројкама. Чак и Јевреји који не признају постојање јеврејског народа процењују је међу нама увек био мали број криминалаца и да су за време ратова Јевреји гинули као добри патриоти. Захваљујући њиховом напору статистичке обраде јеврејског народа, знамо да су Јевреји увек имали најнижу стопу самоубистава међу цивилизованим народима. Сигурна сам да сада бројеви говоре нешто друго, али немам нове статистике – имам само нова искуства. Како год, јасно је да се број самоубистава европских Јевреја, ма где они данас живели, енормно повећао, и то не само међу успаниченим становницима Берлина и Беча, Букурешта или Париза, већ и у Нјујорку и Лос Анђелесу, Буенос Аиресу и Монтевидеу. Нема извештаја о самоубиствима у гетоима и концентрационим логорима. Најмање вести стиже из Пољске, али има неких информација о стању у немачким и француским логорима. У француском логору за интернацију у Гиру, на пример, где сам и сама провела неко време, само сам једном чула да се помиње самоубиство, и то као предлог за заједничку акцију којом би се наводно иритирали Французи. Када су неки од нас приметили да смо ту и иначе доведени да умремо (поур цревер), опште расположење се изненада поправило и међу људима је завладао лудачки оптимизам, на корак од очаја. Први пут у историји се прогањају секуларни Јевреји – и први пут је њихов одговор на прогон самоубиство. Филозофи кажу да је самоубиство последњи и врхунски гарант људске слободе: ако не можемо да бирамо свој живот или свет у којем живимо, можемо да одбацимо тај живот и напустимо такав свет. Побожни Јевреји не признају ову негативну слободу; они у самоубиству виде убиство, уништавање онога што човек није у стању да створи, кршење права које припада Творцу. Адонаи натхан веадонаи лакацх („Бог дао, Бог узео“); а они би додали: баруцх схем адонаи („благословено име Божје“). Али наше самоубице нису луди бунтовници који пркосе животу и свету, у покушају да са собом униште читав универзум. Они нестају тихо и скромно, као да се извињавају због насилног решења својих личних проблема. Они не повезују своју судбину са политичким догађајима. И у добрим и у лошим временима, они верују само у своју личност у којој су се сада мистериозно појавиле непремостиве препреке. Одрастали су са одређеним друштвеним статусом који су сада изгубили. Нјихов оптимизам је узалудан покушај да одрже главу изнад воде. Иза фасаде ведрине, они су очајни. И на крају умиру у акту неке врсте себичности. Спасени смо и то нас понижава, а помоћ коју добијамо нас деградира. Боримо се за своју приватну егзистенцију, против судбине и свих проблема, у страху да не постанемо део мноштва бедних паразита (сцхноррер) којих се , будући да су многи од нас бивши филантропи, добро сећамо. Тај паразит је постао метафора јеврејске судбине, а не неспособњаковић (схлемихл), па нам се зато чини да немамо право на јеврејску солидарност. Не схватамо да није реч о нама него о јеврејском народу као целини. И наши заштитници често подржавају ово неразумевање. Сећам се директора велике добротворне фондације у Паризу који би, кад год добије визит-карту неког немачко-јеврејског интелектуалца са неизбежним „др“, повикао: „Господине докторе, господине паразиту!“ Из ових непријатних искустава ми смо извукли прост закључак. Ако више није довољно бити доктор наука, унапредићемо стари живот и изградити нови. Постоји згодна мала басна о томе – бедни јазавичар у изгнанству сваку причу почиње речима: „Када сам ја био бернардинац…“ Наши нови пријатељи, затрпани исповестима бивших важних људи, нису разумели да се у основи свих наших описа сјаја и величине прошлих времена крије проста људска истина: некада су нас људи волели, а станодавци хвалили јер редовно плаћамо кирију. Ишли смо у куповину и возили се метроом и нико нам није говорио да смо непожељни. Немачка штампа је онда почела да опомиње Јевреје да не буду дрски када купују хлеб и млеко. Запали смо у хистерију: како нас препознају када смо толико проклето опрезни у сваком тренутку свог свакодневног живота, да нико не погоди ко смо, који пасош имамо, где нам је издата крштеница – као и то да нас Хитлер не воли. Дајемо све од себе да се уклопимо у један свет у којем је и куповина хлеба постала политички чин. У таквим околностима „бернардинац“ постаје све већи и већи. Никада нећу заборавити младића који је прихватајући неки бедан посао, уз уздах рекао: „Ви ни не знате да сам ја некада био шеф одељења у берлинској робној кући Карштат“. Сећам се и једног средовечног човека који у дубоком очају узвикује: „Нико овде не зна ко сам ја!“ Нико се према њему није односио као према достојанственом људском бићу, па је почео да шаље телеграме важним личностима. Схватио је да живи у лудом свету који лакше прихвата „велике људе“ него људска бића. Што смо мање слободни да будемо то што јесмо и да живимо како желимо, то се више штитимо, кријемо и играмо разне улоге. Протерани смо из Немачке зато што смо Јевреји. Али тек када смо прешли француску границу постали смо Швабе. Речено нам је да то значи да смо против Хитлерових расних теорија. Током седам година смо играли смешну улогу Француза. Када је почео Други светски рат, затворили су нас зато што смо Швабе. У међувремену се већина нас претворила у Французе који су критиковали француску власт, па смо закључили да је то логично. Били смо први присонниер волонтаирес, доборовољни заточеници у историји света. Када су Немци окупирали Француску, француска влада је само променила назив фирме – били смо затворени као Немци, а онда нисмо били ослобођени зато што смо Јевреји. Иста прича се понавља широм света. У Европи су нам нацисти одузели имовину, а у Бразилу дајемо трећину иметка као већина чланова клуба Немаца ван отаџине (Бунд дер Аусландсдеутсцхен). У Паризу нисмо смели да излазимо из куће после осам сати зато што смо Јевреји, а у Лос Анђелесу зато што смо „страни непријатељи“ (енем алиенс). Наш идентитет је толико променљив да више нико не зна ко смо. И сами Јевреји међу собом имају исти проблем. Француски Јевреји све Јевреје који долазе преко Рајне зову Полакс – а немачки Јевреји Остјуден. Јевреји из источне Европе нас из Немачке зову Јаецкес. Различито нас зову и различите генерације из исте породице. Тако се догађа да вас отац зове Јаецке, а син Полак. Тако се од избијања Другог светског рата и катастрофе која је задесила европске Јевреје, појавио и јаз између јеврејских избеглица и Јевреја староседелаца. Човек је друштвена животиња и тешко живи са покиданим друштвеним везама. Зато су многи од нас покушали да промене идентитет. То необично понашање је само погоршало ствари. Конфузија у којој живимо делом је и наша заслуга. Једном ће неко написати истиниту причу о јеврејској емиграцији из Немачке, која обавезно почиње са оним господином Коном из Берлина који је тврдио да је 150 одсто Немац и немачки суперпатриота. Он је 1933. Прешао у Праг и одмах постао убеђени чешки патриота. Године 1937. наш господин Кон бежи у Беч и постаје одлучни аустријски патриота. После немачке инвазије прелази у Париз, где постаје француски патриота итд. Све док не донесе одлуку о томе ко је заиста, његов живот ће остати покидани низ непредвидивих епизода. Човек који се одриче себе заправо открива могућности људског постојања, а оне су бесконачне као и свако стварање. Али откривање нове личности у себи није лако и безнадежно је колико и стварање новог света. Шта год чинили, у кога год се претварали, откривамо само властиту жељу да будемо другачији – да не будемо Јевреји. Све наше активности усмерене су ка остварењу тог циља: не желимо да будемо избеглице, јер не желимо да будемо Јевреји. Правимо се да нам је енглески матерњи језик, јер су досељеници који говоре немачки последњих година обележени као Јевреји. Не признајемо да немамо своју државу, јер већину људи без државе данас чине Јевреји. Спремни смо да постанемо и лојални Хотентоти – само да бисмо сакрили да смо Јевреји. И то не успева и не може да успе; под копреном нашег оптимизма крије се безнадна туга асимилације. Јевреји из Немачке су речи асимилација дали дубље филозофско значење. Ми смо је схватили веома озбиљно. Она нам не значи само неопходно прилагођавање земљи у којој смо се случајно родили и људима чији језик говоримо. Ми се у принципу прилагођавамо свему и свакоме. Тај став ми је постао јасан када сам чула једног свог сународника. Када је стигао у Француску основао је једно од оних друштава за прилагођавање у којима су немачки Јевреји једни друге уверавали како су већ постали Французи. У свом првом говору је рекао: „У Немачкој смо били добри Немци и зато ћемо у Француској бити добри Французи“. Публика је одушевљено тапшала и нико се није смејао; били смо срећни што већ доказујемо своју лојалност. Да је патриотизам ствар рутине или праксе, ми бисмо били најпатриотскији народ на читавом свету. Вратимо се нашем господину Кону – он је свакако оборио све рекорде. Он је идеалан досељеник који обожава сваку земљу у коју га је довела његова страшна судбина. Али будући да патриотизам, како се још увек верује, није ствар вежбе, тешко је уверити људе у искреност наших понављаних трансформација. Због тог напора постајемо нетолерантни једни према другима – захтевамо потврду од властите групе, јер је не добијамо од староседелаца. Домаћини су сумњичави према тако необичним бићима као што смо ми. Они по правилу разумеју само нашу лојалност према старој земљи. Због тога наш живот постаје заиста горак. Нјихову сумњичавост бисмо некако сузбили када бисмо им објаснили посебност нашег патриотизма према првобитној домовини. Он је искрен и дубоко укорењен и јеврејски аутори су написали много дебелих књига о предестинираној хармонији Јевреја и Француза, Јевреја и Немаца, Јевреја и Мађара… Наша лојалност Немачкој има дугу историју. У питању је 150 година историје асимиловане јеврејске заједнице, која се може похвалити јединственим достигнућем: доказујући све време своје нејеврејство, она је успела да остане јеврејска. Очајничка збрка у главама тих Одисеја-луталица, који за разлику од свог великог узора не знају ко су, може се објаснити њиховим маничним одбијањем јеврејског идентитета. Та манија траје много дуже од ових последњих десет година, које су откриле дубинску апсурдност наше егзистенције. Ми смо као људи које мучи опсесивна идеја или који крију неки измишљени белег. Зато смо одушевљени сваком новом ситуацијом која нам обећава чуда. Фасцинира нас свака нова националност, као што крупну жену фасцинира нова хаљина која ће ипак истаћи линију њеног струка. Али она своју нову хаљину воли само док верује у њене чудесне квалитете и бациће је чим установи да и у њој изгледа дебело – то јест да нова националност не мења наш статус. Можда изненађује то што још увек нисмо обесхрабрени очигледном бескорисношћу свих наших пресвлачења. Истина је да људи ретко уче из историје, али је такође истина да могу учити из властитог искуства које се, као у нашем случају, стално понавља. Али пре него што се баците каменом на нас, сетите се да то што је неко Јеврејин не значи да ће добити било какав правни статус на овоме свету. Ако бисмо почели да говоримо истину да смо само Јевреји и ништа друго, били бисмо изложени судбини људских бића која су, будући да их не штити никакав одређени закон или политичка конвенција, само људи и ништа више. То би било нешто најопасније што се може замислити, јер живимо у свету у којем људи као такви већ неко време не постоје. Лјудско друштво је открило да је дискриминација одлично оруђе међусобног истребљења без проливања крви. Пасоши и матични листови, а понекад и изводи о плаћеном порезу више нису формални документи, већ са собом носе и друштвени углед. Истина је да су многи од нас потпуно зависни од друштвеног стандарда, да губимо поверење у себе ако нас друштво не признаје, да смо – одувек били – спремни да платимо сваку цену само да нас друштво прихвати. Али је исто тако истина да су они ретки међу нама, који су покушали да се снађу без трикова прилагођавања и асимилације, платили много вишу цену – изгубивши и оних неколико шанси које у овом наглавце постављеном свету добијају чак и отпадници од закона. Недавни догађаји не могу да објасне ни држање те неколицине које бисмо с Бернардом Лазаром могли да назовемо „свесним паријама“, као ни понашање нашег господина Кона који се свим силама трудио да брзо задобије друштвени статус. Све су то деца 19. века која не разумеју правне и политичке прогнанике, али су добро упозната са друштвеним паријама и њиховим панданима, друштвеним пењачима (парвену). Модерна историја Јевреја која је почела са „дворским Јеврејима“ (банкарима који су финансирали племићке хришћанске породице) и наставила се јеврејским милионерима и филантропима, занемарује други тренд јеврејске традиције – традицију Хајнеа, Рахеле Варнхаген, Схолом Алеицхена, Бернарда Лазара, Франца Кафке, па и Чарлија Чаплина. То је мањинска традиција Јевреја који нису жудели за нагло освојивим друштвеним позицијама и који су пристајали на статус „свесних парија“. Све величане јеврејске особине – „јеврејско срце“, хуманост, хумор, независна интелигенција – заправо су особине парија. Све јеврејске мане – недостатак такта, политичка глупост, комплекс ниже вредности и гомилање новца – заправо су карактеристике етаблираних. Увек је било Јевреја који се нису одрицали свог погледа на свет у замену за бољи кастински положај и привидну сигурност финансијских трансакција. За њих историја више није затворена књига и политика више није привилегија не-Јевреја. Они знају да стављања јеврејског народа ван закона значи стављање ван закона већине европских нација. Избеглице које су приморане да иду из једне земље у другу само су претходници својих народа – уколико сачувају свој идентитет. Први пут историја Јевреја не стоји засебно, већ је повезана са историјом других народа. Заједништво европских народа се распало онога часа када су дозволили, и зато што су дозволили, да најслабији међу њима буде искључен и прогоњен.

 

Тхе Менорах Јоурнал, 1943. Трећи програм Радио Београда, бр. 137-138, И–ИИ/2008. С енглеског превела Александра Костић Пешчаник.нет, 26.09.2015.

 

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.