Ханнах Арендт: О реакцијама на Ајхмана у Јерусалиму

Примила сам много писама од Јевреја који су подржали моју књигу. Што се тиче јеврејских лидера – неколико рабина и Савет за јудаизам. Јевреји који су подржали моју књигу су углавном налик мени – Јевреји који немају јаких веза са јеврејском заједницом, али који нису равнодушни према чињеници свог јеврејства.

Hannah Arendt / 27. јануар 2015

Хана Арент је 19. септембра 1963. добила писмо од Семјуела Графтона у коме он пише да за магазин Лоок ради “истраживање о неизмерно интересантној реакцији коју је изазвала ваша књига Ајхман у Јерусалиму”. Затим наставља: “Надам се да ћете бити довољно љубазни да се позабавите питањима која вам шаљем, а која би могла водити у један интервју са вама,” додајући да она не би требало да његова питања схвати као “инквизиторска, у било ком смислу”. Колико је познато, није се догодио никакав интервју нити се у магазину Лоок појавио било какав чланак. Међутим, следећег дана, 20. септембра, Хана Арент је написала Графтону: “Захваљујем вам на писму и савршено сам спремна да одговорим на свако ваше питање, укључујући и оно забавно – о новинарској патки о мом “преобраћању на католичанство”. Джером Кон

 

Питања Семјуела Графтона Ја сам, као и ви, писац који трага за истином. Чини ми се да је реакција на вашу књигу сама по себи значајан политички феномен који заслужује анализу. У том духу вам постављам следећа питања: 1. Да ли сматрате да су рекције на вашу књигу бациле било какво ново светло на данашње тензије у јеврејском животу и политици? Ако јесу, шта је изашло на видело? 2. Шта бисте рекли да је стварни узрок овако жестоке реакције на вашу књигу од стране оних који су је напали? 3. Да ли бисте, у светлу ове реакције, променили било шта да сада почињете са писањем те књиге? Не мислим у намери да умирите опозицију. Мислим, да ли вам је реакција открила, за вас изненађујућу осетљивост неких Јевреја коју бисте сада узели у обзир? 4. Да ли сматрате да је могуће да је реч “баналност” могла увредити неке читаоце, или их завести на погрешан траг наводећи их да закључе да ви можда сматрате да су њихове патње “баналне”? 5. Реч “баналност” у суштини значи “опште место”. Да ли сматрате да је могуће да поднаслов звучи превише уопштено и превише обухватно? Зна се да је под нацистима зло било опште место. Али, да се ваша употреба речи “баналност” не чини читаоцима, бар неким, таквом као да имплицира да је зло било баналност и опште место свугде? Ја знам шта сте хтели рећи и ви знате шта сте хтели рећи – али шта је са утиском који се ствара пре но што се књига прочита? 6. Да ли признајете као допустиво мишљење да Хаузнер, који је на крају крајева радио као тужилац, није имао обавезу да поступа са пуном судијском избалансираношћу? Зар није његова дужност, као и дужност сваког другог тужиоца, била сведена на то да добије случај? Или, да ли мислите да је прекорачио допустиве границе и прешао на једнострану презентацију случаја? 7. Шта мислите да су Јевреји у Европи могли урадити, у смислу пружања јачег отпора? Вероватно сте читали Јеврејски отпор нацистима Оскара Хандлина у магазину Цомментар из новембра 1962. Да ли одбацујете случај који он гради? (Интересантно је да је он свој чланак написао пре него што се појавила ваша књига, изгледа да је имао јасан предосећај да ће проблем избити на видело.) 8. Ако су, као што кажете, нацисти скривали праву сврху транспорта у логоре смрти, чак и тако што су убилачке центре прерушавали у железничке станице, зар нису Јевреји били пре жртве преваре него издајства својих лидера? У ком тренутку су им лидери њихових заједница требали рећи: “Не сарађујте више, него се борите!”? 9. Зар нису јеврејски лидери широм дијаспоре радили са својим нејеврејским господарима, додворавајући се, сарађујући, мољакајући, маневришући? Зар није такав метод често био успешан? Ако је овај стари метод постао застарео, зар није погрешна историјска интерпретација највише за шта би јеврејски лидери могли бити криви? Зар се од њих могло очекивати да схвате да нацизам није последњи стадијум развитка антисемитизма него манифестација једног новог зла, потпуног тоталитаризма повезаног са геноцидом? 10. Није ли Ајхман у ратним условима, чак и у ограниченој улози коју му приписујете, могао изазвати одлагање транспорта и збрку, да је хтео да сачува макар неколико живота? Зар није очигледан одговор да то није хтео, што је довољно да буде назван монструмом у било ком смислу ове речи? У вашој књизи се, наравно, тврди да је он крив и ја разумем поенту коју истичете, да у тоталитарном систему чак и чиновник може вршити несумњиво зло, али зар ту нема и нешто више, у Ајхмановој привржености и посвећености свом задатку? Покушао сам да схватим зашто се Масмано као ракета устремио на ваш опис Ајхмана и зашто су људи били узнемирени. Нашао сам да интелектуално прихватам ваше објашмјење, али да се нарогушим сваки пут кад минимизирате Ајхманов значај. Када наставите да објашњавате ја се смирим, а онда се опет изнова узнемирим када касније умањујете Ајхнанову важност. Да ли је могуће да су ваше тезе изашле на сцену помало прерано – да би реакција била сасвим другачија да су изнесене за, рецимо, двадесет пет година. Другим речима, да ли је по вашем мишљењу тајминг у основи контроверзе? 11. Да ли сматрате да су Јевреји као целина ишта научили из искуства хитлеризма. 12. Да ли је ико од јеврејских лидера подржао вашу књигу, и ако јесте, ко? 13. Ово последње није питање пошто ја не постављам таква питања. Рећи ћу вам, чисто као информацију, да у јеврејским круговима као један од коментара у вези са вама кружи прича да сте се “преобратили на католичанство”. Пошто ја не улазим ни у чија религијска уверења, не тражим од вас да ово прокоментаришете. Уколико ви мислите да је то потребно, ваше напомене би биле добродошле, али ја нећу изводити никакве закључке ако одбијете да говорите о овој ствари.

 

Одговори Хане Арент Дозволите ми да започнем одговором на питање које нисте поставили: Зашто сам ја, писац и наставник политичке филозофије, која се никад нисам бавила репортерским послом[1] желела да одем у Јерусалим на суђење Ајхману? Поред очигледног одговора, на који сам указала у својој књизи тако што сам себе сврстала у публику, не међу репортере и новинаре него међу “преживеле” (“емигранте из Европе попут мене саме, који су у свом срцу знали све што се имало знати”), имала сам три разлога: Прво, желела сам да једног од главних криваца видим својим очима, уживо. Кад сам, много година раније, описивала тоталитарни систем и анализирала тоталитарни менталитет бавила сам се пре “типовима” него индивидуама, а ако гледате на систем као целину свака особа заиста постаје “мали или велики шраф” у машинерији терора. Велика предност судске процедуре је да вас неизбежно суочава са личношћу и личном кривицом, са индивидуалном мотивацијом и одлукама, са посебностима које у другом контексту, у контексту теорије, нису релевантне. Другим речима, хтела сам да сазнам: Ко је био Ајхман? Каква су била његова злодела не у мери у којој су била део нацистичког система него у мери у којој је он био њихов слободан агенс? То је у суштини исто питање на које суд правде мора одговорити када доноси пресуду. И управо из тог разлога је читава теорија малог шрафа (теорија одбране) у овом контексту потпуно ирелевантна. Друго, постоји широко распрострањена теорија, којој сам такође и ја допринела, по којој ови злочини пркосе могућности људског суђења и разарају оквире наших правних институцуја. А овај аргумент се често повезује са много обичнијим појмовима неизвесности “политичке правде”, са тешкоћом суђења за злочине почињене од стране суверене државе, или са “тешким положајем” војника кога “преки суд може осудити на стрељање ако не послуша наређење или судија и порота на вешање уколико послуша” (Дице, Ло оф тхе Цонститутион). Постоји најзад и правно најинтересантније питање: У којој мери је оптужени знао да чини зло док је вршио своја злодела? Ово питање је, као што можда знате, играло пресудну улогу на многим суђењима за ратне злочине у Немачкој. Укратко, чињенице овог случаја су биле такве да се није радило о “обичном злочину” нити о “обичном злочинцу”, али то “није могло, на схватљив начин, значити да би он који је побио милионе због самог тог разлога требао да избегне казну”. Желела сам да откријем: Које су могућности да наш правни систем и институције доделе правду кад се суоче са овим новим типом злочина и злочинца? Треће, размишљала сам много година, да будем прецизна: тридесет година, о природи зла и жеља да се суочим не са злочинима, који су на крају крајева били добро познати, него са самим злочинцем била је вероватно најснажнији мотив моје одлуке да одем у Јерусалим. Да пређем на ваша питања. Ја се свакако слажем са вама да је реакција на моју књигу “сама по себи један значајан политички феномен”, али се надам да ћете разумети да ова реакција, и поред непријатности које ми је приредила, има за мене несумњиво другоразредан значај. 1. Немам коначан одговор на ваше прво питање: Да ли су ове реакције бациле ново светло на јеврејски живот и политику, и шта је изашло на видело? Мој осећај је да сам ненамерно дирнула у јеврејски део онога што Немци називају “несавладана прошлост” (дие унбеäлтигте вергангенхеит). Данас ми изгледа да је ово питање било на путу да некако избије и да га је мој извештај кристалисао у очима оних који не читају обимне књиге, на пример Хилберга (Раул Хилберг, Тхе Деструцтион оф тхе Еуропеан Јес, Цхицаго, 1961, књига коју Хана Арент често цитира у Ајхману у Јерусалиму – прим. Джером Кон), и убрзао његово стављање на јавну расправу. Овај осећај подржава писмо датирано 7. марта 1963. од Др. Зигфрида Мозеса, бившег државног ревизора Израела, председника института Лео Бек и такође, ја мислим, председника јеврејског савета Немачке. Он пише: “Дошао сам у Нјујорк са нацртом изјаве јеврејског савета Немачке. То је напад на ставове изнесене у Хилберговој књизи и Бетелхајмовим чланцима. Сада (то јест након објављивања мојих чланака у Нјујоркеру) одбрана савета се у првом реду мора супротставити вашим чланцима”. (Преводим, писмо је писано на немачком. Можете наравно видети оригинал. Након пријема писма имала сам дугачак разговор са Др. Мозесом у Базелу. Ако желите могу вам причати о томе. Чини ми се да то у контексту вашег питања није релевантно.) 2. Указала сам на један од правих разлога жестоке реакције на моју књигу. Чини ми се да је други важан разлог због кога су људи стекли утисак да сам напала јеврејски естаблишмент то што ја нисам само изнела улогу јеврејских савета током коначног решења него сам и указала на то да се не ради просто о “издајницима”. Другим речима, откако се судски процес дотакао улоге јеврејских савета током коначног решења, а ја известила о тим инцидентима, све садашње јеврејске организације и њихови лидери мисле да су нападнути. Оно што се затим догодило били су, по мом мишљењу, усклађени и организовани напори да се створи једна “слика” и да се књига коју сам написала замени том сликом. Нешто врло слично се изгледа догодило у одговору на Хохутову драму Намесник (Тхе Депут / Дер Стеллвертретер) која пропитује ватиканску политику према нацистичком систему. Питање које поставља Хохут је веома једноставно: Зашто Пачели никад није јавно протествовао, прво против прогона и на крају против масовног убијања Јевреја? Нико никада није оспорио чињеницу да је папа знао све детаље. Одмах затим Оссерваторе Романо пише следеће: “Да су Хохутове тезе исправне следило би да ни сам Хитлер ни Ајхман ни СС нису одговорни за Аушвиц, Бухенвалд, Матхаузен и све остале злочине… него папа Пије”. Ово је, наравно, чиста глупост и Хохут никад није рекао тако нешто. Али то је послужило једној важној сврси: створена је једна “слика” на штету правог проблема; затим се нашироко расправљало о тој слици и Хохут се нашао у апсурдном положају да мора да се брани за нешто што никада није рекао. Оваква намерна извртања и потпуна фалсификовања могу бити ефикасна ако су организована и масовна. Нападнути аутор мало шта може учинити осим да каже заједно са Анатолом Франсом: “Ако ме оптуже да сам украо куле Нотр Дама, напуштам земљу”. (Извор за проблем око Хохута: Мерцур, бр. 186, август 1963, стр. 812 фф.) 3. Нисам била изненађена “осетљивошћу неких Јевреја”, а пошто сам и сама Јеврејка мислим да имам све разлоге да ме то не узбуни. Верујем да је против достојанства наше професије – “писац који трага за истином” – да такве ствари узимамо у обзир. Али жестина и, посебно, једнодушност јавног мњења организованих Јевреја (има јако мало изузетака) су ме заиста изненадиле. Закључила сам да нисам повредила само “осетљивост” него и одређене интересе, а то пре нисам знала. Међутим, постоји и друга страна ствари, а да бих о њој расправљала морам се позвати на моју књигу О револуцији (мрзим то да радим, али томе нема помоћи.) На страни 277 (и на неким другим местима) говорим о политичком значају јавног мњења, које по мом мишљењу стоји у супротности према аутентичном јавном духу. Ту износим мишљење очева оснивача и кажем: “Демократију… су презирали зато што у њој јавно мњење влада тамо где би требало да преовлађује аутентични јавни дух, а знак ове изопачености је једнодушност грађанства: јер ‘кад људи о разним важним питањима размишљају смирено и слободно они неминовно о некима од тих питања формирају различита мишљења. Међутим, кад њима завлада нека заједничка страст тада ће њихова мишљења, ако се још могу тако назвати, бити иста“. Джејмс Медисон, Федералистички списи бр. 50. Овде је, кажем, “пресудна инкопатибилност између владавине једнодушног јавног мњења и слободе мишљења” јер “владавина јавног мњења угрожава чак и мишљење оних малобројних који можда имају снаге да то мњење не деле… Ово је разлог због кога су очеви оснивачи били склони да владавину засновану на јавном мњењу изједначе са тиранијом”. Поента је у томе да “мњење никад не припада групама него искључиво појединцима који ‘размишљају смирено и слободно’, а ниједно мноштво, било да је део друштва или друштво у целини, никада неће бити способно да формира неко мњење”. Интересне групе имају псеудо-мњења и ако се такве групе из било којих разлога, исправних или погрешних, осете угроженима оне ће покушати да искључе из своје заједнице “независне” људе који не припадају организацији да би могле да кажу: далеко од тога да су ови људи независни, они само говоре у име неких других интереса. Многе новинарске патке које се данас шире у јеврејским круговима – да сам спремна да се преобратим на католичанство (ваше 13. питање) или да сам сада члан америчког Савета за јудаизам или да сам “самомрзећи антисемита” и тако даље – су добро познати реквизити у таквим кампањама. Зато ми ваше треће питање изгледа помало погрешно. Ја се једино могу запитати: Да ли бих ја, у светлу ове политичке кампање, ишта променила? Одговор је: Моја једина алтернатива је била да уопште не пишем; чим сам почела да пишем била сам везана обавезом да кажем истину онако како је ја видим. Нисам била свесна опасности. Да ли бих избегавала спорна питања да сам знала? Ово питање је за мене веома важно. Ја нисам у политици и нисам ни вољна ни способна да се носим са ситуацијом која је настала; то веома озбиљно ремети мој рад, а публицитет који је с тим у вези је за мене и мој начин живота прворазредна сметња. Ипак, због природе мог посла и задатка који сам себи поставила – Каква је природа зла? – претпостављам да бих свакако учинила исто и извештавала са суђења на чињеничном нивоу. Алтернатива је била да оно што сам ту сазнала инкорпорирам у своја теоријска дела, што би наравно било потпуно безопасно пошто их моји опоненти никад не би читали. 4. и 5. Зашто би читаоци кад виде израз “баналност зла” требало да закључе да су “њихове патње баналне”, то лежи изван моје моћи поимања. На то се може одговорити једино противпитањем: Зашто Джони не уме да чита? Надам се да не замерате на шали. Пошто никад нисам писала за широку публику нисам знала шта се може догодити. Ви изједначавате “баналност” са “општим местом” и ја се бојим да су речници на вашој страни. За мене постоји веома важна разлика: опште место је онај чест, обичан догађај, али нешто може бити банално и ако није обично. Штавише, оно што се у изразу – “баналност зла” – тврди стоји у супротности са “радикалним злом” (Кант) и, популарније, са широко распрострањеним мишљењем да има нешто демонско, грандиозно, у великом злу, да постоји тако нешто као моћ зла да донесе нешто добро. Мефисто у Фаусту је Геист дер стетс дас Бöсе илл унд стетс дас Гуте сцхаффт (Дух који стално жели да чини зло а стално ствара добро); ђаво виђен као пали анђео (Луцифер) сугерише да најбоље највероватније постаје најгоре; читава Хегелова филозофија почива на “моћи негације”, нужност, на пример, доводи до “царства слободе” и тако даље. Питање је на суђење стигло преко Серватијуса (Ајхмановог адвоката одбране) на највулгарнијем нивоу, наравно. Међутим, проблем је у томе што је европски ционизам (за разлику од држања америчких циониста) често мислио и говорио да је зло антисемитизма било неопходно за добробит јеврејског народа. Према речима добро познатог ционисте који у писму упућеном мени расправља о “изворној ционистичкој аргументацији: Антисемитизам жели да се ослободи Јевреја а јеврејска држава жели да их прими, то се савршено уклапа”. Концепт да можемо искористити наше непријатеље за наше властито спасење за мене је одувек био “изворни грех” ционизма. Додајте томе ово што ми је један још истакнутији ционистички лидер рекао тоном исповедања најунутрашњијег уверења: “Сваки нејеврејин је антисемита” што имплицира да је “добро што је тако, јер како би иначе привукли Јевреје у Израел?”, па ћете схватити зашто верујем да су извесни елементи ционистичке идеологије веома опасни и да би их за добро Израела требало одбацити. Али да се вратим вашем питању. Истина је, наравно, да је у нацистичкој Немачкој зло било опште место и да је “било много Ајхмана”, као што стоји у наслову немачке књиге о Ајхману. Али ја нисам на то мислила. Хтела сам да кажем да зло није радикално, да нема корен (ради), да нема дубину и да је управо из тог разлога тако страховито тешко мислити о њему, јер мишљење по дефиницији жели да досегне до корена ствари. Зло је површински феномен, и уместо да буде радикално оно је само екстремно. Злу се одупиремо тако што не бивамо обузети површином ствари, тако што се заустављамо и почињемо мислити – то јест, тако што доспевамо у другу димензију другачију од димензије свакодневног живота. Другим речима, што је неко површнији то је вероватније да ће се препустити злу. Индикација такве површности је употреба клишеа а Ајхман је, сам бог зна, савршен пример тога. Сваки пут кад је био у искушењу да мисли својом главом он је рекао: Ко сам ја да судим ако сви око мене – то јест, атмосфера у којој не мислећи живимо – мисле да је исправно убијати невине људе? Или да то кажемо мало другачије: сваки пут кад је покушао да мисли Ајхман је одмах почињао да мисли на своју каријеру, која је до краја била главна ствар која му је била на уму. („Шта сам тиме хтела да кажем? Не да је зло опште место. Опште место је оно што се често догађа, нешто може бити банално чак и ако се не догађа често. Наравно, начин на који је Ајхман говорио можда је такође био опште место (иако сумњам у то), али је то било банално у смислу површности од које се диже коса на глави. Хтела сам да кажем да зло не само да није радикално него да нема корене, да је површински феномен; због тога је тако заразно. Зло је екстремно а не радикално. Оно се може проширити преко читавог света попут гљивица и уништити га управо зато што нигде није укорењено. Зато је тако тешко мислити о њему. Рекла сам да оно пркоси мишљењу и говору зато што се мишљење труди да дохвати корене, да дође до неке дубине, и тако бива фрустрирано овим феноменом. Били су то најбаналнији мотиви, не посебно покварени (као код садизма или жеље за понижавањем или воље за моћ), који су Ајхмана начинили таквим ужасним злочинцем. Он није себи представљао патње којих је био узрок, баш као што је у Јерусалиму остао окренут себи, говорећи изнова и изнова истим речима, клишеима итд, такорећи никада не схвативши где се налази и коме говори.“ Предавање у Чикагу 30. октобра 1963.) („Што се тиче погрешног схватања, поднаслов О баналности зла је често заиста био погрешно схваћен. Ништа није могло бити даље од моје намере него да тривијализујем највећу катастрофу нашег века. То што је нешто банално не значи одмах да је и тривијално или да се обично догађа. Ја могу оценити неко мишљење или осећање као банално чак и ако нико пре тога није изрекао такву ствар и чак и ако њене последице воде у катастрофу. Тако је Токвил, на пример, средином прошлог века одговорио на расне теорије Гобиноа, иако су оне у то доба биле оригиналне и у исто време такође и опасне и површне. То је било зло пуно консеквенци. Али, да ли је исто тако било и пуно смисла? Као што знате, било је пуно покушаја да се национал социјализам трасира у дубину немачке и европске интелектуалне прошлости. Сматрам да су такви покушаји погрешни и чак врло штетни јер својом аргументацијом лишавају овај феномен његове најупадљивије карактеристике – а то је његова потпуна плиткост. Да нешто може бити рођено у сливнику и да упркос недостатка дубине може истовремено задобити моћ над скоро сваким – то је оно што овај феномен чини тако застрашујућим.“ Тхе Еицхманн цасе анд Германс у Јеисх ритингс стр. 487) Бојим се да још увек нисам одговорила на ваше главно питање: “шта је са утиском који је створен пре читања књиге?” Можда сте у праву. Немам обичај да мислим о “утиску” који ствара оно што пишем, бар не у овом смислу на који сте овде мислили. Задовољна сам кад нађем реч или сентенцу која ми изгледа објективно адекватна и прикладна. Али, да ли заиста верујете да би ствари стајале и за трунку другачије да књига нема поднаслов? Мислим да је то илузија. 6. Не само да бих признала “као допуштено мишљење да Хаузнер (тужилац) није имао обавезу да поступа са пуном судијском избалансираношћу” него сам тако и рекла: “Очито, државни тужилац нема обавезу да учини доступним доказе који не иду у корист оптужбе”. Међутим, показало се да можда ни ви ни ја нисмо били у праву, бар не за јерусалимски процес чија се формална процедура ипак одвијала по британском закону. Јер, ја сам примила следећу исправку од једног канадског адвоката: “Та пропозиција нити је очита нити исправна; по канадском закону тужилац је дужан да води фер процес”. Он затим цитира једну одлуку канадског врховног суда у којој стоји интер алиа (између осталог) да је “тужилац дужан да достави, за сваку материјалну чињеницу, доказе који су познати оптужби, било да иду у корист оптуженог или не.” Међутим, чини се да је овде било укључено више од тога: једна је ствар не “поступати са пуном судијском избалансираношћу”, а нешто сасвим друго довлачити на процес огромну количину материјала која нема никакве везе са злочинима оптуженог. Током суђења је председавајући судија био тај који је упорно приговарао да оптужба “слика слику” тако да овде није било уобичајеног натезања између оптужбе и одбране него између тужиоца и судије. Многи дописници који су покривали суђење били су болно свесни тога. 7. и 8. Питање отпора: нигде нисам поставила то питање; оно што сам раније рекла о “слици” која је креирана да би заменила књигу важи и овде. Ово питање је поставио Хаузнер. Ја сам два пута говорила о том питању, у првом поглављу где сам га назвала “глупим и окрутним” и касније кад сам рекла да је Хаузнерово питање “служило као димна завеса за питање које није постављено”: Зашто су јеврејски функционери сарађивали? Разлика између ова два питања ми изгледа скоро превише очигледна да бих је коментарисала. Никада није постојао тренутак у коме су “лидери њихових заједница” могли рећи Јеврејима “Не сарађујте више, него се борите!”, како сте то ви формулисали. Отпор, који је постојао али је играо веома малу улогу, значио је само једно: Не желимо ову врсту смрти, желимо да умремо часно. Међутим, питање сарадње је заиста узнемирујуће. Сасвим је извесно да је постојао тренутак када су јеврејски лидери могли рећи: Нећемо више да сарађујемо, покушаћемо да ишчезнемо. Овај тренутак је могао настати кад су нацисти затражили од њих, већ потпуно информисаних о томе шта депортације значе, да саставе листе за депортације. Нацисти су им сами дали број и категорије оних који је требало отпремити у центре за убијање, али о томе ко ће отићи и коме ће бити пружена шанса да преживи одлучивала је јеврејска управа. Другим речима, они који су сарађивали били су у том посебном тренутку господари живота и смрти. Можете ли замислити шта је то значило у пракси? Узмите пример Терезијанштата, где је сваки детаљ свакодневног живота био у рукама јеврејских старешина, и замислите шта би се догодило неком логорашу ако би се икада усудио да доведе у питање “мудрост” било које одлуке коју су донеле старешине. Што се тиче оправдања ове политике, има их много; најважнија се налазе у Кастнеровом извештају који се појавио у Немачкој. Било је доста уобичајено да се мисли: (а) Ако неко од нас треба да умре боље је да о томе одлучујемо ми него нацисти. Ја се не слажем са тим. Било је бескрајно боље пустити нацисте да се баве својим убилачким послом. (б) Стотинама жртава спасићемо хиљаде. Ово ми звучи као последња верзија жртвовања људи: одаберите седам девица и жртвујте их да стишате гнев богова. Добро, ово није моје религијско уверење, а сасвим сигурно то није вера јудаизма. И на крају, теорија мањег зла: Служимо да бисмо спречили горе људе да заузму те положаје. (Постоји аналогија са “добрим људима” који су служили нацисте у Немачкој.) На питање шта је било познато а шта није, тешко је одговорити, али у прилично великом броју случајева јеврески лидери су знали оно што јеврејски народ као целина није знао. Ово је нарочито тачно за Терезијанштат и за Мађарску. Кастнер пише у свом извештају: Знали смо више него довољно. Овде је, као и другде, од врхунске важности увек имати на уму дистинкцију између јеврејских лидера, који су стално имали посла са нацистима и генерално били прилично добро информисани, и јеврејског народа, који је обично био у контакту само са јеврејском управом. На пример, одлука да се народу не каже шта транспорти значе довела је у Терезијанштату до тога да су се људи добровољно пријављивали за депортације! Одговорила сам вам на ваше питање по овој тачки, али морам да истакнем да уопште нисам имала намеру да скренем пажњу јавности на овај део наше “несавладане прошлости”. Догодило се да се проблем са Јуденрäте (јеврејским саветима) појавио на суђењу и ја сам извештавала о томе као што сам извештавала о свему осталом. Унутар контекста мог извештаја ово није играло истакнуту улогу ни по обиму ни по нагласку. Касније је то било надувано преко сваке разумне мере. 9. Овде су ваше тезе понешто налик на Хилбергове. Ја немам своју властиту теорију; да бих могла заузети став морала бих дубље заћи у јевреску историју, што немам намеру да радим. Овако, на брзину, рекла бих да чак и ако су ваше тезе исправне то може важити само за почетне стадијуме нацистичког режима; то не може објаснити улогу коју су Јуденрäте играли у слању људи у смрт. 10. Не верујем да је Ајхман могао саботирати наређења чак и да је то желео. (Он је, као што сам известила, једном учинио нешто слично.) Међутим, могао је дати оставку на свој положај и ништа му се не би догодило осим заустављања каријере. Он је наравно, као што сам неколико пута рекла, дао све од себе да учини оно што му је речено. Ако је ова посвећеност задатку довољан доказ да га се назове монструмом, морате закључити да су велика већина Немаца под Хитлером били “монструми”. Не разумем сасвим зашто сте били тако узнемирени “сваки пут кад бих ја минимизирала Ајхманов значај”. Не мислим да сам било шта минимизирала, само сам рекла шта је он могао учинити а шта није, које су биле његове компетенције и тако даље. Оптужба, коју је пресудом следио врховни суд (у оштрој разлици према окружном суду), се понашала као да на оптуженичкој клупи није био Ајхман него Хајдрих или чак Хитлер. То је било апсурдно. Нисам ја “умањила Ајхнанову важност” него докази. Кад сам одлучила да одем у Јерусалим и сама сам била под утиском да је он био много важнији него што је у ствари био. Један од разлога за ово погрешно схватање било је то што је он увек био задужен за преговоре са Јеврејима, зато је у нашој машти играо већу улогу него у нацистичкој хијерархији. Без сумње, сви се надамо да ће реакција на мој извештај “бити потпуно другачија… за двадесет пет година”. Међутим, да ли то значи да је сада прерано да се пише и просуђује? На крају крајева, осамнаест година је знатан период тако да, судећи према другим таквим догађајима, постоји опасност да ускоро будемо преплављени интересно инспирисаном литературом која ће покушати да све опере. То се догодило, на пример, у Немачкој са људима који су 20. јула 1944. покушали да убију Хитлера. Међутим, дозволите ми да поновим још једном: Ако ствари тако стоје, ако резултат моје и неколико других књига, које су бар покушале да кажу истину не обазирући се на било шта друго, треба да буде производња више лажи него што би их иначе изашло на светло дана, ја сигурно нећу узети учешћа у истраживањима и писањима историје која следе. Ја нисам написала “књигу о Јеврејима”, а да сам желела да пишем о јеврејском Холокаусту сигурно не бих ни сањала да за полазну тачку узмем суђење Ајхману. 11. На ово питање је тешко одговорити зато што се односи на “Јевреје као целину”. Искуство хитлеризма је несумњиво имало најдубљи утицај на Јевреје широм света, то јест на сваког од нас понаособ. Ја сам говорила о непосредној реакцији на књигу, а понекад сам мислила да смо сведоци дубоких промена у “националном карактеру” – то јест, у мери у којој је једна таква ствар могућа. Али нисам сигурна; и док мислим да је крајње време да се изнесу чињенице о овој ствари, осећам да за тако далекосежне тврдње још није дошло време. Препустимо то будућим генерацијама. 12. Примила сам много писама од Јевреја који су подржали моју књигу. Што се тиче јеврејских лидера – неколико рабина и Савет за јудаизам. Јевреји који су подржали моју књигу су углавном налик мени – Јевреји који немају јаких веза са јеврејском заједницом, али који нису равнодушни према чињеници свог јеврејства. Пре почетка кампање реакција је била другачија. Био је, на пример, један јидиш критичар, мислим да се звао Глатштајн, који је написао позитиван приказ. Четири недеље касније, као да тако нешто никад није написао, он пише о злој књизи једне зле особе – или нешто у том смислу. Још интересантније: први извештај у Јерусалим посту о чланцима из Нјујоркера је потпуно позитиван. А угледни хебрејски дневни лист Хааретз тражи да откупи права на преузимање (заиста су штампана два дугачка наставка без икаквог ограђивања од стране издавача) и права на објављивање за издавачку кућу Сцхоцкен. Густав Шокен је био издавач и власник листа Хааретз. И поново, изненада су променили мишљење. 13. Одговорила сам на ваше питање. Нема у томе никакве истине. Претпостављам да су се гласине пронеле у старој нади – семпер алиуид адхаерет. (Аудацтер цалумниаре семпер алиуид хаерет – Клевећи смело, увек се нешто прилепи.) Из књиге Хане Арент Тхе Јеисх ритингс, уредници Јероме Кохн и Рон Х. Фелдман, Сцхоцкен Боокс 2007. Превео Бранислав Дујмић   Хана Арент је пре одласка у Јерусалим писала текстове за новине – на пример чланке за Ауфбау који су уврштени у ову књигу (Јеисх ритингс) – али је ово био први пут да је добила задатак (од Нјујоркера) да извештава о неком специфичном догађају. (прим. Джером Кон)

Извор Пешчаник

 

Фото: Ханнах Арендт (1906-1975), Не орк 1944 © Естате оф Фред Стеин

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.