Ханнах Арендт: О тоталитаризму, лажима…

Тоталитаризам почиње с презиром према оном што имате. Сљедећи корак је мисао: „Ствари морају да се промијене, све је боље од овог”. Тоталитарни владари организују ову врсту масовног сентимента.

Hannah Arendt / 09. фебруар 2017

Из разговора с француским писцем Рогером Еррером 1974. године.

Тоталитаризам Тоталитаризам почиње с презиром према оном што имате. Сљедећи корак је мисао: “Ствари морају да се промијене – нема везе како. Све је боље од оног што имамо”. Тоталитарни владари организују ову врсту масовног сентимента, и организујући га они га артикулишу, и артикулишући га на неки начин тјерају људе да га воле. Лјудима је некад говорено не убиј; и они нису убијали. Сада им је речено убиј; и мада мисле да је то веома лоше, они то чине зато што је то сада дио прихватљивог кода понашања. Они науче кога убити и како убити и како да то раде заједнички. Ово је често помињани Глеицхсцхалтунг – процес координације. Ви сте координисани не са моћнима, већ са својим сусједом – координисани сте са већином. Али умјесто да комуницирате с другима, ви сте сад залијепљени за њега. И наравно, осјећате се фантастично. Тоталитаризам буди врло опасне емоционалне потребе у људима који живе у потпуној изолацији и у страху једни од других. Лажи У тренутку када више немамо слободну штампу, све се може десити. Тоталитаризам или било коју врсту диктатуре чини могућим то да људи престају да буду информисани; како можете имати мишљење о нечему ако нисте информисани? Ако вам свако стално лаже, посљедица није та да вјерујете лажима, већ да заправо нико више не вјерује ни у шта. Ово је зато што лажи по својој суштини морају да се мијењају, и влада која лаже мора стално изнова да пише своју историју. Тако добијате не само једну лаж – с којом ћете живјети до краја живота – већ добијате огроман број лажи, у зависности од тога како политички вјетар дува. И народ који не може више ничему вјеровати не може да се одлучи. Нјему није ускраћен само капацитет за било какву акцију, већ такође и капацитет да мисли и суди. И с таквим народом онда можете да радите шта хоћете. Догађаји и историја Главна карактеристика било ког догађаја је та да није био познат унапријед. Ми не знамо будућност али све што радимо, радимо за будућност. Нико не зна шта га у будућности чека зато што будућност настаје као дјеловање “нас”, а не “мене”. Само уколико бих ја био једини који дјелује, тада бих могао предвидјети посљедице које произлазе из мог дјеловања. Зато оно што ће се десити јесте у потпуности ствар случаја, и случајност је уистину један од најважнијих фактора у цијелој историји. Нико не зна шта ће се догодити због тога што толико тога зависи од огромног броја варијабли, све је као коцка. Са друге стране, ако историју погледате ретроспективно, онда чак и ако је догађај продукт чисте случајности, можете с њим у вези склопити причу која има смисла… Јеврејска историја на примјер имала је заправо своје успоне и падове, своја непријатељства и пријатељства, као што историје свих народа имају. Идеја да код Јевреја постоји нелинеарна историја је наравно лажна. Међутим, ако на њу гледате након искуства Аушвица, изгледа као да цјелокупна (јеврејска) историја – или у најмању руку након средњег вијека – нема друге знаменитости до Аушвица… Проблем сваке филозофије историје је то што у ретроспективи све изгледа као да се другачије није могло десити. Факти и теорије Добар примјер врсте научног менталитета који засјењује све друге је “домино теорија”. Чињеница је да је јако мали број софистицираних интелектуалаца који су написали Пентагонске документе вјеровао у ову теорију. Међутим, све што су учинили било је базирано на овој претпоставци – не зато што су били лажови, или што су хтјели да задовоље своје претпостављене, већ зато што им је то дало оквир унутар којег су могли да раде. Они су прихватили овај оквир иако су знали – и сви извјештаји обавјештајне службе и све анализе чињеница показивали су из дана у дан – да су ове претпоставке једноставно фактуално нетачне. Они су прихватили овај оквир јер другог нису имали. Лјуди изналазе такве теорије да би се ријешили непоузданог и неочекиваног. Добри стари Хегел је једном рекао да сва филозофска контемплација служи томе да елиминише случајност. О чињеницама сведоче случајни, не превише поуздани сведоци; свака чињеница је подложна сумњи. Али то да су два и два четири је некако изван сваке сумње. Тако су и теорије које су смишљане у Пентагону биле много пријатније од онога што се заправо догађало. Јевреји “Надареност” – да тако кажем – неког народа, барем кад су Јевреји у питању, је историјски проблем, и то је у првом реду проблем историчара. Могла бих се овдје упустити у ризик спекулативног објашњења: ми смо једини европски народ који је преживио од античких времена нетакнут. То значи да смо сачували наш идентитет, и значи да смо једини народ који није знао за аналфабетизам. Ми смо увијек били писмени зато што не можете бити Јевреј и неписмен. Жене су биле мање писмене од мушкараца али су и оне биле пуно писменије него жене било гдје другдје. Не само да је елита знала, већ је сваки Јевреј морао да зна да чита – цијели народ у свим класама и без обзира на ниво надарености и интелигенције. Зло Кад сам написала Ајхмана у Јерусалему, једна од мојих главних намјера била је да уништим легенду о величанствености зла, зла као демонске снаге, да зауставим људе у дивљењу које су имали за велике злочинце попут Ричарда ИИИ. Код Брехта сам наишла на сљедећу опаску: „Велики политички криминалци морају бити разоткривени и посебно изложени смијеху. Они нису велики политички злочиници, већ људи који су починили велике политичке злочине, што је нешто сасвим друго. Пропаст његовог пројекта не указује на то да је Хитлер био идиот.“ Сад, то да је Хитлер био идиот је наравно била предрасуда цијеле опозиције Хитлеру прије његовог освајања власти, и због тога је касније велики број књига покушао да га оправда и да га учини великим човјеком. Тако Брехт каже: “Чињеница да није успио није показала то да је Хитлер био идиот, а ни досег његовог подухвата није га учинио великим човјеком”. Нити је једно, нити друго: цијела ова категорија величине нема своју примјену. “Ако владајуће класе”, наставља он, “дозволе малом покварењаку да постане велики покварењак, он тиме не бива предодређен за привилеговану позицију у нашем схватању историје. То јест, чињеница да он постаје велики покварењак и да оно што ради има огромне посљедице не доприноси његовом угледу”. Он у веома жестоком осврту каже и ово: “Може се рећи да се трагедија носи са људском патњом много мање озбиљно него што то чини комедија”. Ово је наравно шокантна изјава; у исто вријеме је у цјелости истинита. Ако желите да сачувате интегритет у оваквим околностима можете то урадити само ако се сјетите како сте раније посматрали ствари и треба да кажете: “Нема везе шта је урадио, и ако је убио десет милиона људи, он је још увијек само кловн.” Напредак Закон прогреса држи да све мора бити боље него што је било раније. Зар не видите да ако хоћете само боље, боље и боље, ви губите добро. Добрим се више ништа не мјери.

Цопригхт © 1978 Мар МцЦартх ест. Трустее Тхе Не орк Ревие оф Боокс, 26.10.1978. Превео Владан Косорић Пешчаник.нет, 09.02.2017.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.