Ханнах Арендт: Од Париза до Тел Авива

Ова седмица овдје заиста није била рајско блаженство, и нисам баш посебно уживала. У неколико сам наврата хтјела све послати до ђавола и отпутовати. Хеидеггерова је жена скоро махнита од љубоморе, што се појачало током свих ових година док се очито непрестано надала да ће ме он једноставно заборавити.

Hannah Arendt / 05. август 2012

Париз, април-мај 1952.

Била сам у Цхартресу… Човјече каква дивота! И ово божанствено прољеће, и сунце које је продирало кроз плаве витраже, при чему је њихово плаветнило постајало још плавље. Тек су ми се сада отвориле очи за архитектуру. Досад још нисам знала какво је то савршено чудо од љепоте…

Онај Алеандре Којèве… изјављује да је уморство 6 милиона Јевреја сасма незанимљиво, јер то није ”никакав хисторијски догађај (кеин хисторисцхес Ереигнис)”. Што је повијест, каже он, о томе свако одлучује сам за себе, осим тога, ни у чињенице се никада не можемо поуздати, то јест у хисторијски признате чињенице, главно да примјењујемо Хегелову схему. Све је то слабоумно, с већом или мањом оштроумношћу. Сви пишу и објављују, опћенито влада велика живост. А Париз је изнашао своју малу домаћу срећу – и ни живу душу није брига како стоји франак или што ће бити кад Америка једном престане плаћати. У Цхартресу сам имала времена прошетати кроз град – видјела сам жене како перу рубље у ријеци, куће које нису само најмање три стотине година старе, него већ више од стотину година нису обнављане. ”Покрајина више не умире, она је већ мртва”.

…Јучер сам била код Цамуса; он је несумњиво најбољи интелектуалац што га данашња Француска има. Сви су остали у најбољем случају тек подношљиви. То важи, међу нама речено, и за Рамонда Арона, који ме тако топло и пријатељски примио да Ти то уопће не могу описати… Данас сам била код Хенрја Френаа, бившег министра Покрета отпора, садашњег предсједника Европског покрета (Моувемент еуропéен), желио би моју књигу о тоталитаризму пласирати код издавача Плона, али мислим да му то неће успјети. Изванредан човјек, бивши питомац војне школе, мислим у Саинт- Цру, масцулини генерис. Једини који је након ослобођења могао преузети власт – а то није учинио из пристојности и глупости. Па ипак, он није нимало глуп, него напротив разложан и интелигентан, донекле разумије Америку (што је управо невјеројатно), савремених је погледа и морао би се стварно бавити политиком, умјесто да се гњави с том заиста изгубљеном федералистичком европском прчварницом.

Накуповала сам а дјеломично и скупила мноштво књига. Међу њима је прави ”бисер”, Холбацхов ”Сстèме де ла натуре”, у красном издању из 18. вијека, отприлике за два и пол долара. Сада је с тим готово. Немам више франака. Уколико нису нове, књиге су овдје смијешно јефтине. И све се још могу добити.


Фреибург, мај 1952.

…Ова седмица овдје заиста није била рајско блаженство, и нисам баш посебно уживала. У неколико сам наврата хтјела све послати до ђавола и отпутовати. Хеидеггерова је жена скоро махнита од љубоморе, што се појачало током свих ових година док се очито непрестано надала да ће ме он једноставно заборавити. То се показало у једној напола антисемитској сцени коју ми је приредила док он није био присутан…

Све је то, можда, неважно. Јер Хеидеггер је у одличној форми. Читао ми је велике одломке својег колегија за који се управо дирљиво припрема, свако предавање пише по два пута, а многе странице и по четири и пет пута… Чини се да је тако сигурно пронашао своје средиште да вазда може гдје хоће започети, све је међусобно повезано, и ниједна ствар не претпоставља другу. Нема код њега произвољности ни нужности почетка, све је истинска слобода. Излаже своје мисли с највећим миром, без патетике, заправо сасма опуштено, дворана пред њим вазда је пуна слушалаца, али он је за нас резервирао један ред сједења, тако да с те стране није било потешкоћа. И друге двије највеће дворане Универзитета такођер су препуне за вријеме превођења његових предавања…

Франкфурт, новембар 1955.

…Нјемачка је заиста необично занимљива, нова новцијата од главе до пете. Штете од рата више се уопће не виде, али нема ни градилишта (прошли пут све је изгледало као гигантско градилиште) иако се још увијек много гради. Градови су сви изнова подигнути, све је сасвим ново, од цријепова на крову до сваке столице. И модерно. И несвакидашње. Типично за овдашње расположење: сви жале Хеиделберг зато што уопће није био бомбардиран, а тако је јадничак стар да би га заправо требало од почетка до краја порушити. Иначе: привредно чудо на све стране, а што се испод тога крије, то нико не зна. Но осјећај да је све спољашњи привид буди се и овдје, и нигдје није тако снажан као ту. Прилично непријатно! Све застрто неком наводном рестаурацијом!…


Басел, септембар 1968.

…Добро сам стигла овамо. Код мене је све у реду осим лумбага. Авион је био препун. Јучер сам цијели дан била код Карла Јасперса. Све је то веома тужно – споразумијевање је с њим тешко – али не и за њега. Удар је капи био лаган, опће стање знатно промијењено, али има часова када опет живне и радо разговара… Она (супруга Гертруд Маер, прим. прев.) је много боље него лани. Без трунка злобе. Физички сасма непромијењена…

Јасперс је сада подношљивији него прије годину дана, јер више не покушава своје стање прикривати или тајити. Сасма је свјестан својега пропадања, иако и ту има изненадних испада… При томе он још увијек ужива у животу. Рекао ми је: ”Живот је био лијеп”. На моју примједбу: ти још и сад мислиш да је живот лијеп, одговорио ми је: ”Имаш право. Знам да сам само још олупина. Покадшто ми то тешко пада, а и жао ми је мојих ближњих. Каква је то неприлика за тебе, на примјер. Но што се мене тиче, ја сам задовољан”.

…И тако се све својим тихим, смиреним током ближи својему свршетку.


Венеција, септембар 1955.
…Сада сједим уз Марну писаћу машину док она доручкује. Све ми се врти у глави, три сам дана једноставно путовала унаоколо, тумарала по тој невјеројатној лијепој земљи и природи, а јучер касно навечер стигла као циганче или скитница у отмјену Венецију, која кано да је неки други свијет. Била сам у Феррари, Равенни, Бологни и Падови. Сутра ујутро настављам пут преко Мантове аутобусом до Милана… У овом се предјелу човјек нигдје не осјећа страним, све му се чини одавно знано и блиско, само заборављено или још недовољно познато. Лјуди се односе према теби као према некоме ко припада овамо, чак и онда ако не знаш ни ријечи италијанског а они не знају нити један други језик. Европа је ту на неки начин стварност, и то не у величанствености добро уређеног свијета, обрађене земље – виногради између стабала као гирланде повезују све са свиме – него у свакодневљу живота, у малим траторијама, сићушним градским кафаницама. И на ладању је све необично живо, посвуда се гради…


Атена, септембар-октобар 1955.

…Грчка је већ на први поглед прави Балкан. Хиљаде појединости то потврђује. На примјер, овај луксузни хотел, у који сам, хвала Богу, и против своје воље, доспјела – једноставно неописиво. Као илустрација оне изреке: споља гладац, унутра јадац.

…Сједим у бару међу богатим, одвратним Грцима! Супротно од Италијана. Моје су све мисли још у Риму. Гдје се све отвара према унутра, умјесто да се раствара према вани. Гдје је град као сложен, израстао, заокружен од самих тргова. Сваки је трг као неко унутрашње двориште за своју околину. Као Пантеон. Или као Константин маузолеј. Обрнуто је у Паризу, гдје се улице зракасто пружају почевши од тргова, гдје су тргови природни циљ улица. У Риму је довољно скренути иза угла, и већ си поново на неком тргу или тргићу. А уза све то, ту је она туга што избија из чемпреса, из тамног зеленила. Ох, а они маслинови гајеви код Тиволија! Бјелодано је да није само романички стил изравна посљедица римскога, него да је романтика настала онда када је деветнаести вијек нашао класику у Риму и римској околини. Јер то је заправо прави романтични предио.

Јучер сам се вратила с Пелопонеза. Олимпија, Епидаур, Микена, Коринт, Аргос, Нафплио. Купала сам се у Нафплију. Видјела сам, видјела, видјела толико тога!… Модерни је дио земље одвратан. Лјуди су тако одбојни као у Португалу. Сиромашни и лијени и глупи. Али баш ме брига! Јер сутра се иде до Делоса, на четверодневно разгледање грчких отока. А 13. овога мјесеца натраг у Атену на још два дана… Запријети ли каква опасност, сјест ћу у први авион и вратити се опет у цивилизиране крајеве.

Чак се ни разгледнице не могу добити! Иначе, скупила сам их досад читаво једно богатство и сад се не могу од њих растати. Сједим као Молиèреов шкртац и пиљим у своју збирку. Олимпија је лијепа да ти сузе навиру у очи, а Микена необично велебна…

Тел Авив, октобар 1955.

Ово је земља у којој још увијек видиш границе. Побуђује више жаљења него што сам мислила, а мање огорчења. Можда зато што су моји рођаци овдје остали мање-више разумни… Велики страх влада посвуда и засјењује све друго, а манифестира се тако да људи не желе ништа ни видјети ни чути. Напосљетку ће, дакако, ”активистички” елемент превладати. Упропаштено је већ скоро све. У суботу смо били у кибуцу, гдје сам разговарала са старим знанцима. Пропадање и небрига осјећају се буквално на сваком кораку, све до прљавих јавних благоваоница и људских односа. Сви који уопће желе нешто рећи огорчени су националисти: све Арапе који су још остали у земљи, требало је, тврде они, одмах истјерати итд. Пролазили смо кроз арапско подручје које је засад наводно мирно; али нико се у нашем ауту није осјећао угодно, осим мене, која то нисам опажала или сам тек постепено почела опажати… Ужасно се бојим.


Истанбул, октобар 1955.

Управо сам из Палестине стигла овамо, боље рећи умакла, с олакшањем, али и с тугом због хистеричне, полупаничне а полунасилничке ратне атмосфере, која се већ раширила по читавој земљи. Чак ме ни Јерузалем није веселио! А сада, након тросатног лета преко грчких отока, које сам овај пут изврсно видјела, нашла сам се изненада на Боспору, гдје пијем турску кафу, разговарам француски, сједим на хотелској тераси у свјеже предвечерје и гледам преко Боспора у Златни рог – управо чаробно!

…Запажам како ми се један тешки камен за другим сваљује са срца. Још никад нисам тако јасно схватила тјелесно значење ријечи ”олакшање”. А при томе жалим те људе у Палестини и бојим се за њих… Годи ми и промјена климе! Овдје је већ сасвим свјеже, а тамо још пасја врућина. Клима + језик (хебрејски је једноставно немогуће научити) + сиромаштво = фанатизам… Чежња ме већ хвата, помало ми је доста тог потуцања по свијету.

 
Приредио и превео с њемачког Марио Копић

 

Текст је преузет са пријатељског Пешчаника

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.