Ханнах Арендт: Писма Хеидеггеру

Дошла сам не знајући што Твоја жена Елфриеде од мене очекује. Писмо сам прочитала у ауту, напола поспана. Ако бих знала, ни за тренутак не бих оклијевала. Моје се почетно оклијевање темељило само на ономе што се разумије под ”Нјемица”, и што су ми рекли управо то поподне уз чај. Молим Те, немој ме криво разумјети; лично ми је сасвим свеједно. Никада се нисам осјећала Нјемицом и већ дуго се не осјећам Јеврејком. Осјећам се као оно што заправо јесам – дјевојка из туђине.

Hannah Arendt / 15. децембар 2013

1.

Хеиделберг, 22. април 1928.

Да Те сада неће бити – мислим да разумијем. Но свеједно стрепим. У свим тим данима свагда ме је изненада хватала једна готово загонетно продорна стрепња.

Оно што ти сада желим рећи, није ништа друго до ау фонд (у бити, прим. прев.) веома тријезан опис ситуације. Волим Те као првог дана. Ти то знаш, и ја сам то непрестано знала, знала и прије тог поновног сусрета. Пут који си ми показао дужи је и тежи него што сам мислила. Захтијева чак дуг живот. Самотност тог пута бирам сама. Он је једина животна могућност која ми припада. Но напуштеност, коју ће укинути судбина, не би ми узела само снагу за живот у свијету, нећу изолацију, него би ми затворила и сам пут, који је дуг, иде кроз свијет, није никакав скок. Само Ти имаш право то знати, јер си Ти то одувијек знао. Али вјерујем да и тамо гдје ћу коначно зашутјети никада нећу бити неистинита. Вазда дајем само онолико колико од мене захтијевају. А сам пут није ништа друго него задатак што ми га задаје наша љубав. Изгубила бих своје право на живот да сам изгубила љубав за Тебе. Но, ту би љубав и њен реалитет изгубила само ако бих избјегла задатак на који ме она присиљава.

”И ако Бог да, боље ћу Те љубити након смрти”.

Х.

 
2.

Драги Мартине,

вјеројатно ћеш из других и случајних извора сазнати о мени. То ми одузима наивност поруке, али не и повјерења што га је наше посљедње поновно виђење у Хеиделбергу наново и усрећујуће учврстило. Тако долазим данас к Теби са старом сигурношћу и са старом молбом: не заборави ме, не заборави како јако и дубоко знам да је наша љубав постала благословом мојега живота. То знање није могуће уздрмати, нити данас, будући да сам нашла дом и уточиште пред својим немиром покрај човјека (Гüнтер Стерн, алиас Гüнтер Андерс, прим. прев.) за којега ћеш Ти то понајмање разумјети.

Често слушам о Теби, све у некој својеврсној страности и индиректности, која је већ у изговарању славног имена – тешко се идентифицирам с њим. Свеједно бих тако радо знала, готово жарко радо, како Ти иде, што радиш, како Ти прија Фреибург.

Лјубим Твоје чело и очи,

Твоја Ханнах

 
3.

иесбаден, Алеандерстраßе 6-8

9. фабруара 1950.

Пишем ово писмо откад сам из куће ушла у ауто. Сада га, позно у ноћ, ипак не могу написати. (Типкам, јер је моје наливперо покварено и јер је мој рукопис с годинама постао нечитљив.)

Та вечер и то јутро потврда су једног цијелог живота. У основи никад очекивана потврда. Кад је конобар изговорио Твоје име (уопће те нисам очекивала, јер писмо нисам добила), чинило ми се као да се вријеме одједном изненада зауставило. Тада ми је муњевито дошло у свијест, што прије не бих признала ни себи ни Теби и уопће никоме, да ме је присила импулса, након што ми је Хуго Фриедрицх дао Твоју адресу, милостиво спријечила да, иако сам оклијевала с доласком, не починим једину збиља неопростиву невјеру и тиме проћердам свој живот. Али једно би Ти требао знати (јер нисмо много и нисмо претјерано искрено узајамно опћили), да сам то и починила, тад би починила само из поноса, то јест из посве чисте луде глупости. Не из разлогâ.

Дошла сам не знајући што Твоја жена Елфриеде од мене очекује. Писмо сам прочитала у ауту, напола поспана. Ако бих знала, ни за тренутак не бих оклијевала. Моје се почетно оклијевање темељило само на ономе што се разумије под ”Нјемица”, и што су ми рекли управо то поподне уз чај. Молим Те, немој ме криво разумјети; лично ми је сасвим свеједно. Никада се нисам осјећала Нјемицом и већ дуго се не осјећам Јеврејком. Осјећам се као оно што заправо јесам – дјевојка из туђине.

Била сам и јесам потресена због искрености и продорности пријекора. Но оно ”можда” сам изрекла из ненаданог осјећаја солидарности с њом, из дубоке симпатије, која је ненадано настала. Што се тога тиче, само бих још посве тријезно додала да нисам шутала само из дискретности, него и из поноса. Но и због љубави према Теби – не отежавај ствари више него што треба. Отишла сам из Марбурга искључиво Тебе ради.

Дрварске стазе (Холзеге) леже на мом ноћном ормарићу, веома успјешно почела сам читати Хераклита. Сретна сам с полла та деинаи (многоструко је оно страшно, прим. прев.) – то је савршено успјело. До неке сам мјере имала срећу: кад сам дошла овамо, морала сам ауто са шофером послати натраг, зато ћу имати два дана мира. Све могу помјерити и сасма сигурно потврђујем 4./5. марта. У суботу летим за Берлин, гдје остајем до петка (адреса: Берлин-Дахлем, Паркхотел). Суботу и недјељу бит ћу опет ту, потом морам у британску зону. Ако би сљедећу суботу/недјељу могао доћи овамо – веома сјеверно – и бити мојим гостом…

Будући да не читаш часописе, а књиге читаш само одостраг, шаљем ти неколико истргнутих страница, заправо не само Теби, него и Твојој жени.

Ханнах.

 
4.

8. маја 1954.

Мартине –

Твоје пријазно писмо које ме је тако зачудило. Сада барем знам што желиш, и само Ти знаш да би ми тешко направио веће весеље (тиме ће, ако успије, доћи на ред нешто што никада није било сасвим у реду и потом се дакако још замашно заплело). Често сам мислила да бих Ти нешто слично понудила за енглеско говорно подручје; било је ипак тако близу; но, не бих Те жељела довести у невољу да би хтио рећи не (”у филозофији још нисам довољно дома”) и да би морао тражити изговоре (”Како је дуг / сваки пут кроз близину”??)

Едард Робинсон (преводитељ Бивствовања и времена на енглески, прим. прев.) још није одговорио. Надам се да није увријеђен. Али тако доиста није ишло. Тако прецизна сам била зато јер из искуства с преводиоцима знам да темељито провјеравање на почетку уштеђује много посла касније. Све може извести на други колосијек. – Друге преводиоце нисам контактирала. Да ли су млади људи из Торонта радили за неког одређеног издавача или за неки часопис? Партисан Ревие, један од најбољих неакадемских часописа (као на примјер Ноувелле ревуе франçаисе у Паризу) хтио је већ неколико пута нешто објавити, но увијек су се бојали проблема превођења. Најбоље би можда било ако при пропитивању једноставно упутиш на мене. Ако буде ишло, онда добо; ако не буде, тешко је нешто направити. – Писмо о хуманизму су овдје већ једном превели. Превод нисам видјела, али ми је издавач часописа Партисан Ревие, којем су превод понудили и зна добро њемачки, рекао да је био потпуно немогућ.

Питаш ме што радим. Већ приближно три године покушавам се приближити трима стварима које су међусобно вишеструко повезане: 1. Анализа државних облика, полази од Монтесуиеуа, с намјером да дођем тамо гдје је појам владавине продро у оно што је политичко (”у свакој заједници постоје они који владају и они којима се влада”) и како се, сваки пут друкчије, конституира политички простор. 2. Ако бих можда пошла, с једне стране, од Мара и, с друге стране, од Хоббеса, те анализирала темељно различите дјелатности што су их, проматране из вита цонтемплатива, обично бацали у исти кош с вита ацтива: дакле радити-производити-дјеловати, при чему су рад и дјеловање били схваћани по моделу произвођења: рад је постао ”продуктиван”, а дјеловање је било интерпретирано с обзиром на повезаност средстава и циља. (То не бих могла без онога што сам у младости научила од Тебе, ако сам то уопће у стању.) – и 3. Полазећи од успоредбе о пећини (и Твоје интерпретације), приказ традиционалног односа филозофије и политике, заправо став Платона и Аристотела према полису као основа свих политичких теорија. (Пресудним ми се чини што је Платон агатхон (добро) учинио највишом идејом, а не калон (лијепо); вјерујем из ”политичких” разлога.)

На папиру звучи захтјевније него што је мишљено. Тим више, јер то не могу конкретизирати а притом не пасти у бесконачност. У то сам упала кад сам још имала времена, пратила сам ствари које су ме стално узнемиравале још током рада на књизи о тоталитарној владавини; и из тога заправо не могу више. Током ове зиме први сам пут покушала ствари предавати експериментално – у серијама предавања на Принцетону и на универзитету Нотре Даме те у појединачним предавањима. На Принцетону само пред члановима факултета и института Адвенцед Студиес (Јацуес Маритаин је био и тамо, а иначе је све скупа било задовољавајуће.) – Храброст за све то црпим из лоших искустава у овој земљи и из комично-безнадног положаја политичких наука.

Нама лично добро иде. Хеинрицх има већ двије године поред предавања на Цоллегеу једном седмично семинар на Не Сцхоол. Током семестра га од понедјељка до четвртка нема у Не орку. То није баш пријатно, али имам пуно времена и мира. Ту и тамо сам морала све скупа оставити по страни, јер сам морала припремити њемачки превод своје књиге (о поријеклу тоталитаризма, прим. прев.) – што ме ужасно досађује.

Јасперсов напад на Бултманна потпуно ми је неразумљив. Веома ми је жао да је Бултманн тако ожалошћен. Јасперс је очекивао одговор, барем тако мислим. Бултманна сам видјела 1952. године у Марбургу, био је већ веома стар.

Хоћеш ли објавити предавање Наука и осмишљавање? Молим те да ми то јавиш. Јако чекам на Логику. Често сам сањала о нашим разговорима о језику. Посебно ми је причинило радост Твоје зимско писмо, што си написао о ”разговорима” што их, тако или друкчије, погрешно разумију као ”интерпретације”. И зато јер сам нешто слично настојала о Твојим интерпретацијама – у полемичном кореспондирању – објаснити добром Хугу Фриедрицху, који је на жалост мало бедаст. Вјеројатно без успјеха. Како ствар стоји с Хераклитом и Парменидом? Веома ме весели што ћеш ми послати предавање о техници. Мислим да ћу га требати у септембру за реферат на конгресу америчке Политицал Сциенце Ассоциатион.

Срдачно поздрави Елфриде. А теби свако добро за љето.

 
5.

Не орк, 28. октобра 1960.

Драги Мартине,

Издавачу сам наручила да Ти пошаље моју књигу (Вита ацтива или о дјелатном животу). О томе бих ти радо рекла:

Замијетит ћеш да књига нема посвету. Ако међу нама икада дође до правих ствари – мислим међу нама, дакле не мислим ни на Тебе ни на мене – питала бих Те да ли Ти књигу смијем посветити; настала је непосредно из првих фрајбуршких дана. Дугује Ти у сваком погледу готово све. А како пак ствари стоје, то ми се чини немогуће: но, на неки начин, није значајно како сам Ти то голо чињенично стање хтјела саопћити.

Свако добро!

 
6.

Не орк, 19. октобра 1966.

Драги Мартине,

Твоје јесенско писмо била је највећа радост, највећа могућа радост. Прати ме – с пјесмом и погледом из шварцвалдске радне собе на лијеп, жив студенац – још ће ме дуго пратити. (Онима којима је прољеће сломило и ломи срце, јесен ће га опет оздравити).

Ту и тамо чујем нешто о теби. Наводно пишеш други дио Бивствовања и времена, именован Вријеме и бивствовање. Затим зађу моје жеље у троугао Фреибург-Меßкирцх као хипотенуза и над њом Тодтнауберг. И још Егина, гдје сам с Хеинрицхом више пута била. И моје су мисли често биле на предавању о Софисту. Оно што остаје, чини ми се, налази се тамо гдје се може рећи – ”Крај и почетак – вјечно исто ткају” (Гоетхе, ”Бесконачност”, прим. прев).

Поздрави Елфриде. Хеинрицх те срдачно поздравља.

Као и увијек –

Ханнах.

 
Изворник: Ханнах Арендт, ахрхеит гибт ес нур зу зеиен. Бриефе ан дие Фреунде, уредила Ингеборг Нордманн, Пипер: Мüнцхен-Зüрицх 2013.

С њемачког превео Марио Копић

 

 

Текст је преузет са пријатељског Пешчаника

 

 

 

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.