Ханнах Арендт: Тоталитаризам разара људску суштину

Два светска рата у једној генерацији, између њих непрекидни ланац локалних ратова и револуција

Hannah Arendt / 14. октобар 2015

Два светска рата у једној генерацији, између њих непрекидни ланац локалних ратова и револуција, за којима нису следили мировни уговори за побеђене и предах за победнике завршила су у очекивању трећег светског рата између преосталих светских сила. Тај тренутак очекивања је као кад завлада затишје пошто замре свака нада. Ми се више не надамо да је могућна обнова старог светског поретка са свим његовим традицијама или поновно здруживање маса пет континената бачених у хаос који су произвели насиље ратова и револуција и појачано распадање свега оног што су поштедели. Под веома различитим условима и у неједнаким околностима посматрамо развој исте појаве невиђено бескућништво и несамерљиво дубоку искорењеност.

 

Наша будућност није никада била мање предвидјива, никада нисмо више зависили од политичких снага којима се не може веровати да ће следити правила здравог разума и сопственог интереса снага које, просуђене нормама других векова, личе на чисто лудило. Као да се становништво поделило на оне који верују у људску свемоћ (и мисле да је све могуће ако се зна како да се за то организују масе) и на оне којима је немоћ постала кључно животно искуство.

 

На нивоу историјског схватања и политичке мисли преовладава неоснована општа сагласност да је суштинска структура свих цивилизација на преломној тачки. Иако наизглед боље сачувана у неким деловима света, она нигде не може да поведе ка остваривању правих могућности века или да да прави одговор на његове ужасе. Често се чини као да очајничка нада и очајнички страх пре него уравнотежено расуђивање и одмерено разумевање могу да досегну ближе центру оваквих догађаја. Они који верују у неизбежну пропаст као и они који су се препустили површном оптимизму, узалудно заборављају кључне догађаје нашег времена.

 

Ова књига је писана и против потхрањивања лакоумног оптимизма и против потхрањивања површног очајавања. Она држи да су прогрес и пропаст две стране исте медаље; да и једно и друго спадају у празноверје а не у веру. Написана је из уверења да је могуће открити скривене механизме који су све традиционалне елементе нашег политичког и духовног света растопили у смешу у којој све као да је изгубило своју специфичну вредност и постало недоступно људском разумевању, неупотребљиво у људске сврхе. Постаје неиздрживо искушење да се попусти пуком процесу дезинтеграције, не само зато што је тај процес узео лажни лик знамените “историјске нужности”, него и зато што је све изван њега почело да изгледа беживотно, бескрвно, бесмислено и нестварно.

 

Уверење да све што се на земљи догађа човеку мора бити разумљиво може да нас заведе да историју тумачимо општим местима. Разумевати не значи порицати окрутности, изводити преседан из беспримерног или објашњавати појаве толиким аналогијама и уопштавањима да се више не осећају утицај стварности и шок искуства. Значајније би био испитати и свесно подносити терет који нам је навалио наш век без порицања и без понизног трпљења. Укратко, разумевање значи спремно се суочити са реалношћу и успротивити јој се без премишљања ма каква она била.

 

У том смислу мора да буде могућно суочити се и схватити окрутну чињеницу да тако мала (и у светској политици тако неважна) појава као што је јеврејско питање и антисемитизам може да постане катализатор, прво за нацистички покрет, затим за светски рат и коначно за стварање фабрика смрти. Или схватити гротескну несразмеру измеу узрока и последица, чиме је започела ера империјализма, када су економске тешкоће у неколико деценија довеле до дубоких промена политичког стања у целом свету. Или чудну контрадикцију између “реализма” који цинично прокламују тоталитарни покрети и њиховог упадљивог презрења према целокупном ткиву реалности. Или иритирајући несклад између стварне моћи модерног човека (веће него икад раније, толико велике да срне да пркоси самом постојању свог универзума) и његове немоћи да живи у њему и да схвати смисао света који је успоставио својом снагом.

 

Покушај тоталитаризма да се све пороби и да се тотално доминира је деструктивни пут без икаквог излаза. Нјегова победа може да се подудари са разарањем човечанства; где год влада, он почиње да разара људску суштину. Па ипак, мало има користи ако окренемо леђа деструктивним снагама века.

 

Невоља је што је наше доба тако чудно преплело добро и зло да без империјалистичке “експанзије ради експанзије” свет никада не би постао једно; да се без буржоаске политичке девизе “власт ради власти” размере људске снаге можда уопште не би откриле; да бисмо без фиктивног света тоталитарних покрета, где су са неупоредивом јасноћом одреене суштинске несигурности нашег времена, можда били доведени до пропасти не поставши никад свесни шта се догађа.

 

И ако је истина да се у последњим сценама тоталитаризма појављује апсолутно зло (апсолутно јер се више не може тумачити људски схватљивим мотивима), тачно је исто тако да без њега можда уопште не бисмо истински спознали потпуну природу зла.

 

Антисемитизам (не проста мржња према Јеврејима), империјализам (не просто освајање), тоталитаризам (не проста диктатура), један за другим, је дан бруталнији од другог, показали су да је људском достојанству потребно ново јамство које се може наћи само у новом политичком принципу, у новом закону на Земљи, чију пуноважност овог пута мора схватити цело човечанство, пошто његова власт мора бити тачно ограничена, контролисана и утемељена у изнова дефинисаним територијалним ентитетима.

 

Ми не можемо више себи да приуштимо да узимамо из прошлости оно што је било добро и да га једноставно називамо својим наслеђем, да одбацимо зло и да о њему мислимо једноставно као о мртвом баласту који ће само време сахранити у забораву. Подземна струја историје западне цивилизације најзад је изашла на површину и запосела достојанство наше традиције. То је реалност у којој живимо. И зато су узалудни сви напори да се спасемо од неумољиве садашњости у носталгији још нетакнуте прошлости или да предвиђамо да ће боља будућност донети заборав.

 

Лето 1950.

 

Предговор у књизи Извори тоталитаризма, Феминистичка издавачка кућа, Београд, 1998

 

Преузето са Филозофски магазин 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.