Хасија Борић након 50 година прекинула шутњу: Пу професорице Катице Дорић Лешић!

Није да ми рука не дрхти пишући и након педесет година од овог догађаја...

Hasija Borić / 19. јануар 2021

 

Започињем своје писмо без оног уобичајеног драга, драги, поштована, поштовани, кад пишем своја јавна писма.

Да ли Вас писмо младе глумице Милене Радуловић подсјећа на нешто, размишљате ли о било чему што је у вези с тим, како се осјећате и кајете ли се?

Мене подсјећа на оне мучне и страшне дане боравка и школовања у Драмском студију у Сарајеву гдје сте, као и у Народном позоришту ведрили и облачили, и протјеривали, помоћу својих пулена, све оно што се противило Вашој страховлади.

Па, ево чега се сјећам, а што је писмо младе глумице вратило у сјећање.

Драмски студио био је клоака, легло сексуалног злостављања ученица и ученика, само на подмуклији и софистициранији начин, што би рекли надреалисти: Његове методе су перфидније, он те прво понуди цигаром, па те онда разбије.

Млади, најинтелигентнији и најдаровитији студенти били су жртве Вашег мобинга, све је замотавано у обланду великих љубави. На крају су ти ученици бјежали из Сарајева стотинама километара далеко, кад би се искрадали из перверзних раља својих „професора“, да би се тек годинама након тога враћали у Сарајево, али још увијек у страху од одмазде.

А ученице?

Њима је држана рука на клиторису за вријеме индивидуалне наставе и тумачено“: из п… се глуми, за то вас дирам“. Шта смо ми, малољетне, тад знале о глуми? Вјеровале смо свом професору. Полако смо се почеле бунити, једна другој повјеравати, али смо углавном шутиле. Ви сте то знали, наши професори. Једном је једна од наших најстаријих колегица, М. почела вриштати, излетјела на ходник и урлала, у стању страве и очаја, можда помијешаном са хистеријом, ко зна. Сви ви, наши професори сте излетјели на ходник, сви сте били ту, а излетјели су и сви ученици. Ствар је брзо заташкана, настава је настављена. Шта је било са нашом талентираном колегицом, не знам. Да ли сте је немилосрдно срушили или је сама одустала, то не знам. Углавном, након тога се никад није бавила глумом.

Ја знам да сам се тако грчила на тим часовима, да након тога нисам могла ни говорити, па се нисам чула ни у првом реду Камерног театра. Срећа је била да сам у то вријеме била у гимназији, ишла сам у двије смјене, а како се настава у Драмском студију одвијала поподне, имала сам алиби да не долазим на наставу.

Пуно касније сам тек реализирала зашто су наше поједине колегице, изнимно талентиране дјевојке или саме напуштале Драмски студио или немилице рушене на испитима.

А, зашто Ви нисте реагирали? Питам Вас јер сте још једини преживјели професор! Па зато што сте били и гори од тих наших професора, и зато што је тај наш несретни професор био директор Камерног театра 55. Чула сам да је тај професор, Мирослав Аврам, професор сценског говора, наставио своје чувене едукативне методе на АСУ. Ви сте трговали нашим дјечјим тијелима. Ви сте шутили, настава се одвијала „нормално“, а Ви сте за узврат добијали представе у Камерном театру, постављали текстове које сте хтјели, бирали редатеље које сте хтјели, насловне улоге које сте хтјели и сураднике које сте хтјели. И, наравно, пошто је Ваш дјевер био директор МЕСС-а, штимали себи жири који ће Вам додијелити Златни ловор вијенац. Тако сте се окитили чак са четири златна ловор вијенца, а све то преко злостављања, преко суза нас глумица и глумаца који нису могли ни да кроче на стазу глуме.

Ја сам укочено стајала по страни. Шта сам могла учинити? Пријавити оцу цијелу ствар? Какав је нагао био, ко зна шта би вам свима направио. Или сам се требала удаљити? Прекинула сам због Драмског студија моје виолинско образовање, то је био једини начин да се и даље бавим умјетношћу. Углавном сам стајала по страни, пропуштана на испитима “условно“. Нисам Вам се могла дивити, вашој неталентираности, недуховности, недуховитости. И, мада сам на другој години играла Петруњелу у Народном позоришту, чији сам била стипендиста, што је сан сваке и старије глумице, морала сам као неталентирана напустити БиХ, бити протјерана из своје домовине, као једина у повијести те перверзне клоаке, тог Вашег студија. Запита ли се ико зашто Сарајево као једини центар бивше нам домовине, није имало Позоришну академију? Па, да би ви, некомпетентни имали своје ухљебљење и имали свој перверзни Драмски студио.

Чула сам да је тај професор наставио своје чувене едукативне методе и на АСУ, али то не могу тврдити, нека о томе проговоре студентице АСУ, као и моје колегице са Драмског студија.

Кад сам се, након блиставе каријере младе првакиње хрватског глумишта, вратила у своје Народно позориште, наставили сте са својим прљавим играма против мене, а своје разговоре с младјим колегама започињали реченицом: „А, зар Ви с том особом пијете кафу“? „Наравно да пијем, она је изузетна“, одговорила Вам је једна моја колегица, сада далеко од домовине. Али, та моја колегица имала је храброст и став.

Није било замисливо да тада, прије 50 година, ми млади испричамо овај ужас. Тада бисте сигурно, умјесто што се и дан данас шепирите сценама сарајевских позоришта, били осуђени за мобинг и сексуално злостављање и био би Вам забрањен даљни рад, били бисте удаљени од поштеног свијета.

Тада, у доба ваших највећих злочина, јер шутња о злочинима је саучесништво, како написа велики Златко Паковић, носили сте криж око врата и крижали сте прије изласка на сцену. Не знам какав је то Крист био, вјероватно је био ближи Амфилохијевом и Качавендином. Ако тај криж још увијек носите око врата, клекните, покајте се, молите за опрост. Прозивам Вас да одговорите на моје писмо!

И, да знате. Нисам до сад шутила јер ме било страх средине. Нек мисли ко шта хоће. И тако је од тада стасало довољно самосвојних младих жена као и женских организација које би ме подржале. Шутила сам због ваших потомака, једина моја морална дилема била су ваша дјеца која су ни крива ни дужна, а која морају истину о својим родитељима дознати на овакав начин.

С гнушењем и мучнином,

Хасија Борић

П.С.
Није да ми рука не дрхти пишући и након педесет година од овог догађаја. Али ме охрабрује да пишем на компјутеру који ми је кћер даровала у зељи да се коначно повучем у своју собу и да слободно пишем о свему што желим.


Тачно.нет


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.