Хазим Хаджић: Вјерујем у револуцију знањем која ће са трона скинути све искривљене вриједности

Хазим Хаджић, младић из БиХ који тренутно студира у Бечу творац је популарних ликова на инстаграму Минке и Омеровце које прати више од 100.000 људи.

Maja Isović Dobrijević / 17. јул 2019

Са Хазимом за БУКУ разговарамо о друштвеним мрежама, његовом животу у БиХ и Бечу, проблемима младих из БиХ.

За оне који не познају твој рад можеш ли нам укратко описати ко је Хазим Хаджић?

Хазим Хаджић је прије свега двадесеттрогодишњи студент Театра, Филма и Медијске писмености у Бечу чија је љубав одувијек била писање, стварање ликова, књижевност и филм као умјетност. Након што је наједном прекинуо са студијем пословне информатике који му је обећавао сигурну будућност, Хазим је паузирао једну годину, написао роман који данас нози назив бест-селлера, те кренуо путем у којем жели остварити визије и снове који су се некад, у дјечачким данима чинили скоро па немогућим.

Ти си и творац комичних ликова на Инстаграму Минке и Омеровце. Реци нам нешто више о њима? Како су оне настале?

Једног обичног јануарска дана, ''играо“ сам се филтерима са популарне апликације Снапцхат на телефону. Ни дан данас не знам како се користи та апликација сем што је користим за те познате филтере, односно ликове Омеровце и Минке. Прво је настала Омеровца која је заправо једна средњовјечна жена са наших простора, пуна стереотипа и предрасуда, зна све о свакоме, али је заправо драга и лако ју је вољети. Експериментално сам увео лик Минке, њене кћерке, адолесценткиње, студентице, која је донекле одраз мене самог, али у много осталих ставова се разликујемо. Карактерно смо другачији, али када је ријеч о храни, ту се највише слажемо. Оба лика настало су спонтано, како и иначе настају све моје идеје за које сматрам да су дар од нама непознатог извора, а наше је како ћемо их разрадити и касније користити.

Које је твоје мишљење о друштвеним мрежама, веома си популаран на Инстаграму, а у јендом разговору си рекао да раније ниси био љубитељ друштвених мрежа и да ниси очекивао велику популарност?

Као и све у животу, и друштвене мреже се могу користити двојако; за позитивне и негативне ствари – и није до друштвених мрежа, него до нас који их користимо. Имао сам аверзију, и дан данас донекле имам, према тој Интернет популарности јер данас може бити популаран свако, што никако није показатељ квалитета нечијег посла, занимања или каријере. И без обзира што сам данас актуелан на друштвеним мрежама и редовно их користим, ставио сам их у службу себи и настојим се што више одвојити од тог идентитета којег приказујемо на Инстаграмима и Фејсбуцима. Знам да за младе људе, нарочито оне који немају самопоуздања, може бити изузетно тешко ићи у корак са свим трендовима који постављају ове друштвене мреже, али изградити сопствени идентитет, своје ставове и живјети неовисно о броју пратитеља на Инстаграму, може бити итекако ослобађајућа ствар за њих, нарочито кад схвате да је лаж веома популарна када се упакује у неку кул фотографију и пласира се као сретан живот онога који је поставио.

Као млад писац иза себе имаш већ четири књиге које су објављене. Можеш ли нам рећи нешто више о свом књижевном раду?

Оно што сам рекао на самом почетку, важи за мене откако знам писати и читати. Некад је то било хоби, а и данас је, с тим да га данас успијем подијелити са десетинама хиљада људи. Моја прва књига изашла је у седмом разреду основне, и калкулирајући у времену сазријевања шта је заправо мој животни позив, дошао сам до своје четврте књиге и у њу сам ставио своје срце и људи су то препознали и наградили је епитетом најпродаваније. То мени као особи која има двадесет три године и која полако постаје афирмисани аутор, итекако пуно значи.

Родом си из Калесије, а студираш у Бечу. Све је евидентнији одлазак младих људи из БиХ, како ти гледаш на ову појаву која је свеприсутнија у нашем друштву?

Увијек причам са људима на ту тему јер је актуелна и њом би се требали озбиљно позабавити људи који воде ове државу осим ако је не мисле претворити у земљу стараца и слабог наталитета. Некад су одлазили радно способни мушкарци и враћали би се са хљебом у рукама за своју породицу; послије тога су одлазили студенти како би стицали дипломе, а данас одлазе сви – комплет породице, и они добро стационирани, и они који су незадовољни радним мјестима. Људима је доста хушкачке политике, непотизма, неправде, медија који позивају на разједињење. Једноставно им је доста и све што желе је да раде у земљи која им пруже сигурне услове за њих и њихову породицу. Нећемо више да ратујемо. Хоћемо да радимо, да стварамо, да уживамо у плодовима свог рада, да се смијемо, уживамо, да растемо уз наше најближе. И у контекст с тим, по први пут овако јавно спомињем снимање хумористичне серије са том тематиком чија је претпродуцкија у пуном јеку и само снимање је планирано на љето ове године. Можда звучи контрадикторно да се једна хумористична серија бави овако озбиљним темама, али морамо се знати насмијати својој муци да би је послије знали ријешити.

Гдје видиш себе у будућности, у БиХ или у Аустрији?

Видим се тамо гдје ћу бити сретан, у кругу најмилијих, гдје ћу радити оно што волим, не мислећи да ли ћу сутра имати шта да једем. То не мора чак бити ни Аустрија, може бити неки град којем се најмање надам јер и Беч ми десио изненада и непланирано.

На свом профилу скренуо си пажњу на једну личну ситуацију која се тиче твоје сестре. Реци нам нешто више о томе?

Има томе ја мислим скоро и година дана, том тексту који је заплијенио пажњу људи на Фејсбуку. Неко сам ко има велику породицу, не само ужу, већ и ширу и хвала Богу, никад нам није досадно. А имам и сестру која има церебралну парализу од рођена и никада је нисам спомињао јавно из разлога што нисам хтио да ико мисли да користим њено стање како бих себе стављао у улогу жртве жељне сажаљења, а исто тако не бих истрпио да ми ико ту сестру спомене у негативном контексту. Након играња с њом једне вечери, дошла ми је инспирација за управо тај текст који сам објавио и он је расплакао, а и наљутио многе – наљутио у смислу да су увидјели оно о чему сам заправо писао иза свих тих лијепих ријечи и сликовитих описа; укратко говорећи и парафразирајући свој текст, споменуо сам како смо држава чија је свијест о аутизму минимална, а једна мања мјесна заједница односно село има двије джамије зато што се побогу људи на та двије стране села не воле, па су изградили себи засебне джамије јер ето Ислам је религија сегрегација, нетрпељивости и немира чији је циљ одвајати и рушити. Морам нагласити да сам ироничан за оне који ће површно прочитати овај текст, али моја поента нису биле джамије нити остале богомоље, већ чињеница да је наша лијепа, прелијепа власт глуха и ћорава за оне којима је помоћ најпотребнија, а то су свакако дјеца са посебним потребама. И хвала Богу да моја сестра не овиси од таквих људи, јер су јој моји родитељи обезбиједили сву могућу његу, али има родитеља који то не могу приуштити; зато сам тим текстом хтио макар на мало пробудити свијест људи о ситуацији и позвати их на разумијевање оних наизглед најрањивијих, а родитеље попут мојих који су већ двадесет и седам година отац и мајка једне кћерке са посебним потребама прогласио сам херојима.

Колико је важно проговарати о овим темама, да се подигне свијест јавности? Како су људи реаговали на ово што си рекао?

Јако је важно из разлога што је танка линије између дјетета које не проговара до своје треће године због неког одређеног разлога и дјетета које има аутизам. Људи су већином неедуковани, па ако су мушка дјеца то приписују томе што су мушка дјеца више лијена са говором. Адекватна терапија од малих могу, у случају неке дијагнозе, и подршка власти би увелико олакшало ситуацију породицама које имају једно или више дјеце са потешкоћама у развоју. Када видим однос државе према особи у колицима у Аустрији и однос наше државе према дјетету са аутизмом, срце ме заболи на ту неправду. Али вјерујем да је сваки нови дан – бољи дан и живим далеко од тога да чекам да ми неко из власти помогне у реализирању мојих идеја и циљева. А мој циљ у овом случају је, кренувши од своје средине, све више ширити свијест о психомоторним поремећајима и помоћи изградњу центра, почевши од мог града.

Када су млади људи у питању који су, по теби, највећи проблеми у БиХ?

Млади људи којима се ја настојим окруживати што више су млади људи који причају афирмативно, раде вриједно, стварају нешто из ничега. То нису млади људи којима је врхунац дана кафа, испушена наргила и негативан коментар испод неког чланка на Фејсбуку. Знање је моћ, а млади људи се више буде у циљу преузимања те моћи јер долази једно ново доба када сви имају право на свој глас, а кад би знали колико један глас може чуда направити, ми не бисмо зашутјели никада. Вјерујем у револуцију знањем која ће са трона скинути све искривљене вриједности и једном засвагда прекинути ту традицију национализма још увијек присутну код нас.

Шта би се требало урадити да младима у нашој земљи буде боље?

Не чекати да нам неко други сервира то ''боље''. Ништа нам не долази самô, а да није наша заслуга. И политичари који нас покушавају водити су донекле одраз нас и наших увјерења. Од жеље да промијенимо свијет нема ништа осим ако не почнемо сами са собом и нема веће истине од те.

 

Бука архива

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.