Хенри Дејвид Торо: О дужности грађанина да буде непослушан

Влада је средство помоћу којега људи покушавају да један другог оставе на миру и , као што је речено кад је најефикаснија, она оставља на миру оне којима влада.

Henri Dejvid Toro / 26. август 2021

 

Од свег срца прихватам мото: Најбоља је влада која најмање влада, и волео бих да видим да се то остварује брже и систематски. Кад се тај принцип спроведе, добија се нешто у шта такође верујем: Да је најбоља влада која не влада. А кад људи буду спремни за то, имаће такву владу. У најбољем случају, влада је корисно средство, но већина је обично некорисна, а понекад су све некорисне. Приговори против постојања сталне војске многобројни су и озбиљни, и заслужују да превагну, а ти исти приговори могу се употребити и против постојања сталне владе. Влада- у ствари, само облик који је народ изабрао да врши своју вољу- подложна је злоупотреби  и кварењу пре но што народ успе да делује кроз њу…

***

Влада нема виталност и снагу једног јединог човека,  јер појединац је може савијати по својој вољи. За народ је она нека врста дрвене пушке, а ако је икад употребе као праву један против другог, сигурно ће се распасти. Но, због тога није мање потребна, јер људи морају имати неку компликовану машину и слушати њену буку да би задовољили своју представу о влади. Владе на тај начин показују како се с успехом може подваљивати људима, чак и како они сами себи подваљују за сопствено добро.  Морамо признати да је то изврсно.

***

Влада је средство помоћу којега људи покушавају да један другог оставе на миру и , као што је речено кад је најефикаснија, она оставља на миру оне којима влада.

***

Говорећи практично и као грађанин, за разлику од оних који себе називају противницима сваке владе, не тражим одмах да не буде никакве владе, али тражим одмах бољу владу. Нека се сваки човек изјасни каква би му влада уливала поштовање, па ће то бити корак да се такво што постигне.

 

Кад је власт у рукама народа, практични разлог што је већини допуштено да влада за дужи период није у томе што је она, највероватније у праву, нити што се мањини  чини најправичније, него што је физички јача. Али влада у којој већина увек одлучује не може бити заснована на правди чак ни онолико колико људи схватају правду. Зар не може постојати влада у којој о томе шта је праведно, а шта није не одлучује већина, већ савест?- у којој већина одлучује само о оним питањима  на која се може применити правило ефикасности? Мора ли грађанин, ма и на тренутак или у најмањој мери, да препушта своју савест законодавцу? Чему онда сваком човеку савест? Треба да будемо прво људи па тек онда поданици. Пожељније је неговати поштовање правде но закона. Једина обавеза коју имам право да прихватим јесте да увек чиним оно што сматрам исправним.  Истина је кад се каже да корпорација нема савести, али корпорација савесних људи јесте корпорација која имасавести. Закон није никада чинио људе ни трунку праведнијим, а поштујући га, чак и добронамерни се свакодневно стављају у службу неправде. Општи и природни резултат претераног поштовања закона јесу колоне војника, пуковника, капетана, каплара, редова који марширају преко брда и долина у ратове, против своје воље, против сваког здравог разума и савести, због чега је марширање заиста напорно и изазива лупање срца. Они добро знају да је проклета работа у којој учествују, сви су они мирољубиви. Па шта су онда они? Људи? Или мале тврђаве и магацини у служби неког безобзирног човека на власти?

***

Свако гласање је нека врста игре, као игра даме или триктрака, с примесом морала; играње истином и неистином, моралним проблемима и, наравно, уз то иде и клађење.  Карактер гласача није улог. Дајем свој глас, можебити, за оно што мислим да је право, али нисам животно заинтересован да то што сматрам за право и победи. Вољан сам да оставим то већини.

Чак и гласање за оно што је право значи не радити ништа за то. Само млако изражавање жеље да праведна ствар превлада. Мудар човек неће оставити праведну ствар на милост и немилост случају, нити ће желети да она победи кроз власт већине.

***

Ако је неправда део нужног шкрипања владине машине, пустите је нека ради. Шкрипање ће можда престати- машина ће свакако изанђати. Ако неправда има сопствену опругу, чекрк, конопац или полугу, можда ћете размислити да ли је лек гори од самог зла; али ако је природа неправде таква да тражи од вас да чините неправду другоме, онда, кажем, прекршите закон. Посветите живот заустављању те машине. У сваком случају, не треба да служим злу које осуђујем.

***

Дошао сам на овај свет не да га начиним добрим за живот, него да живим у њему био он добар или лош. Човек не мора да учини све, већ нешто,  а пошто не може да учини све, није нужно да чини нешто лоше. Нисам дужан да пишем молбе гувернеру или законодавном телу ништа више но што су они дужни да пишу молбе мени. А ако неће ни да саслушају моју молбу, шта онда да чиним? За такав случај држава нема решење, сам њен устав је зло.  Ово што кажем може се чинити оштро, тврдоглаво и непомирљиво. Но то је указивање највеће љубазности и пажње духу који то уме да цени или то заслужује. Таква је свака промена набоље, као рођење или смрт, од којих се тело грчи.

***

Дајте свој глас цео, не само комадић папира, него сав утицај који имате.  Мањина је немоћна док се прилагођава већини, тад није чак ни мањина, али је неодољива кад претегне својом тежином. Ако држава треба да бира: или да све исправне људе држи у затвору или да се одрекне рата и ропства, она неће оклевати шта да изабере. Ако ове године хиљаду људи не би платило порез, то не би била насилна и крвава мера као што ће бити ако плате и омогуће држави да врши насиље и пролива невину крв. То је, у ствари, дефиниција мирне револуције, ако је таква револуција могућа. Ако ме порезник или неки други државни службеник запита, што је један и учинио: А  шта ја да чиним? – мој одговор је: Ако заиста желиш да учиниш нешто, дај оставку. Кад поданик откаже послушност, а службеник да оставку, револуција је извршена.

***

Конфучије је рекао: Ако се држава руководи принципима разума , сиромаштво и несрећа су срамота; а ако се држава не руководи принципима разума богатство и почаст су срамота.

***

Прогрес од апсолутне до уставне монархије, од уставне монархије до  демократије, јесте прогрес ка истинском поштовању појединца. Чак је и кинески филозоф био довољно мудар да појединца сматра за основу царства. Да ли је демократија коју ми познајемо најбољи могући облик владавине? Није ли могуће коракнути напред ка признавању и организовању права човека? Неће бити заиста слободне и просвећене државе све док држава не схвати да је појединац виша и независна сила из које произилази њена моћ и власт, и док се не буде понашала у складу са тим схватањем. Налазим задовољство у замишљању државе која ће се понашати према појединцу с поштовањем као према суседу, која неће сматрати да јој се нарушава спокојство што неколицина живи далеко од ње, што се не мешају у њене послове, што не припадају њој, а испуњавају своје дужности према својим суседима и осталим људима. Држава која одгаји такав плод и допусти да он отпадне чим сазри, утрће пут још савршенијој и величанственијој држави какву такође замишљам, али је још нисам видео.

Одломци есеја О дужности грађанина да буде непослушан из књиге  Валден -О грађанској непослушности  Хенри Дејвид Тороа, америчког писца и филозофа (1817-1862)

променаидеја.wордпресс


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.