Хероина и спаситељица или „докона Њемица у потрази за авантуром“ и „богата размажена комунисткиња“

„Ја сам бијела, Њемица, одрасла сам у богатој земљи и имам исправан пасош. Осјећам моралну одговорност помоћи онима који немају једнаке шансе“, казала је Царола Рацкете

BUKA portal / 08. јул 2019

 

Тко је Царола Рацкете, 31-годишња капетаница спасилачког брода Сеа-Wатцх 3 коју су талијанске власти ухапсиле због помагања мигрантима? Основни подаци кажу да је рођена у Преетзу, у сјеверној Њемачкој. Студирала је поморство на Свеучилишту за примијењене знаности у Елсфлетху, након чега је добила капетанску лиценцу њемачке Федералне агенције за поморство и хидрографију. Прошле године на енглеском Свеучилишту Хилл магистрирала је менаджмент заштите околиша.

Рацкете је почела пловити 2011. године, након завршетка студија, па су је истраживачко-еколошке мисије одвеле од Антартика до Кине и Камчатке, гдје је осам мјесеци истраживала подручје под заштитом УН-а. Радила је и за монегашку компанију Силверсеа Цруиесес, која се бави комерцијалним крстарењима по норвешким и руским поларним подручјима, затим за британску државну агенцију Бритисх Антартиц Сурвеy, те Греенпеаце.

За нјемачку невладину организацију Сеа Wатцх почела је волонтирати 2015. Тамо је прво координирала бродске мисије спашавања миграната у водама Либије, као и мисије претраживања из зрака, а колеге је описују као сталожену, одговорну и одлучну особу која се не воли гурати у први план. Капетаница брода Сеа-Wатцх 3, 53.5 метара дугог спасилачког брода изграђеног 1973. године, постала је у липњу ове године. Већ 29. липња ухапшена је на талијанском отоку Лампедуса због „помагања и потицања илегалне имиграције“.

Одведена је у кућни притвор након што је без дозволе пристала у лампедушку луку бродом на којем се налазио 41 тражитељ азила спашен 12. липња из мора близу обале Либије.

Приликом пристајања у луку, Сеа-Wатцх 3 окрзнуо је патролни чамац који је спасилачком броду покушао препријечити пут, па су капетаницу талијанске власти оптужиле за „пружање отпора ратном броду“, иако у инциденту нитко није озлијеђен, нема штете, а Рацкете се за незгоду јавно испричала.

У петак, пет дана касније, Аллесандра Велла, суткиња суда у Агригенту одбацила је оптужбу за пружање отпора полицији па је Рацкете пуштена из притвора. У образложењу одлуке суткиња је устврдила да су сви поступци брода били у складу с талијанским Уставом и законима, као и међународним правом, те да је помагање унесрећенима на мору обавеза која произлази из чланка 98 УН-ове Конвенције о праву мора.

Након пристајања на Лампедусу, Рацкете је новинарима рекла да је брод 14 дана чекао дозволу талијанске владе за пристајање, а будући да је није добио, одлучили су, из хуманитарних разлога, то учинити у сваком случају.

„Тражили смо помоћ од владе Италије, која је одговорна као најближа земља за пружање помоћи, од Низоземске, под чијом заставом плови наш брод, те од Њемачке, Француске, Шпањолске и Малте, но сви су захтјеви одбијени. Ситуација на броду сваког је дана постајала све тежа, нарочито у смислу психолошког стања људи. Неки су пријетили да ће се бацити у море, многи су патили од посттрауматског поремећаја, а неки су већ раније покушали самоубојство. Морали смо пристати како бисмо спријечили да се догоди још веће зло“, рекла је Рацкете.

Новинарима је рекла и сљедеће: „Ја сам бијела, Њемица, одрасла сам у богатој земљи и имам исправан пасош. Осјећам моралну одговорност помоћи онима који немају једнаке шансе“.

Маттео Салвини, талијански вицепремијер и министар унутарњих послова овакво понашање Рацкете окарактеризирао је као, ни мање ни више него „криминални чин рата“, а њезино хапшење попратио је твитом: „Мисија постигнута. Пиратски брод заплијењен, максимална глоба за стране НГО-е“.

Салвини је Рацкете у медијима називао „доконом Њемицом у потрази за авантуром“, „богатом размаженом комунисткињом“, „одметницом“ и „пираткињом“, а оптужио ју је и да је „покушала убити пет талијанских војника“. Ове изјаве без сумње су допринијеле пријетњама убојством и силовањем које су Рацкете упућиване путем интернета, па је она у петак након пуштања из притвора најавила да против Салвинија покреће тужбу због клевете.

Њезин одвјетник Алессандро Гамберини рекао да су они свјесни да се против говора мржње тешко борити тужбом за клевету, али да њоме желе послати поруку свима који, попут Салвинија, „покрећу валове мржње“.

Специјални рат

Влада Италије већ неколико година води специјални рат против невладиних организација које се баве спашавањем миграната, па је у љето 2017. донијела правилник о понашању спасилачких бродова којим се, међу осталим, забрањује слање свјетлосних сигнала и пребацивање миграната с једног брода на други.

Правилник је разјединио организације које се баве спашавањем, па су га потписали британски Саве тхе Цхилдрен, који од 2016. операције проводи бродом Вос Хестиа, малтешка организација МОАС талијанско-америчких подузетника Цхристопхера и Регине Цатрамбоне, који су до доношења правилника спасили 35.000 људи, затим њемачки Сеа-Еyе, који је само 2016. из мора извукао више од 5500 особа, те шпањолски Проацтива Опен Армс који је бродом Голфо Аззуро спасио 18.000 људи у годину дана.

Правилнику су одбили приступити Лијечници без граница, талијанско-француско-њемачка организација СОС Медитерранее, њемачки Југенд Реттет, чија је бивша рибарица Иувента у љето 2017. заплијењена у сицилијанском Трапанију, те Сеа Wатцх Цароле Рацкете.

Европска унија подржала је правилник који је донијела талијанска влада, једнако као и њезину лањску одлуку о сурадњи с властима Либије на заједничком враћању избјеглица у Либију, унаточ томе што је у тој земљи ратно стање, а либијски прихватни центри не удовољавају стандардима које прописује међународно право.

Почетком липња талијанска влада донијела је и декрет којим се бродовима за спашавање миграната забрањује да те људе без дозволе доводе у талијанске луке, а за тај пријеступ предвиђена је глоба од 50.000 еура.

У свибњу, док је декрет још био у фази приједлога, пет специјалних извјеститеља Уједињених народа издали су приопћење у којему су на талијанске власти апелирали да „престану угрожавати животе миграната, укључујући и тражитеље азила и жртве кријумчарења људима, позивајући се притом на борбу против траффицкинга“. „Приступ је обмањујући и није у складу ни с опћим међународним правом нити међународним хуманитарним правом. Дапаче, рестриктивне миграцијске политике доводе до повећане рањивости миграната и више кријумчарења људима“, написали су УН-ови експерти и осудили талијанске директиве због стигматизирања миграната као „могућих терориста и кријумчара јер се таквом реториком појачава озрачје мржње и ксенофобије“.

Затражили су да Италија укине и правилник о понашању спасилачких бродова, као и директиву која је конкретно усмјерена против активности спасилачког брода Маре Јонио талијанског пројекта Медитерранеа Савинг Хуманс, партнерске организације Сеа Wатцха.

У ожујку ове године Маре Јонио заплијенило је сицилијанско тужилаштво у склопу истраге о „помагању илегалне имиграције“ након што је у пратњи ратног брода на обале Лампедусе искрцао 49 миграната. Над капетаном брода Пиетром Марронеом покренута је истрага.

И споменутој Иувенти, берлинске организације Југенд Реттет, забрањена је пловидба због оптужби за помагање илегалне имиграције, и то на темељу антимафијашких закона који су тужитељству омогућили кориштење тајних агената, доушника и прислушкивања. Капетаница брода, 35-годишња Пиа Клемп, оптужена је за трговину људима и пријети јој казна од 20 година затвора.

Пракса Европског суда за људска права

Осим од влада неколико чланица Европске уније, прије него што је без одобрења пристала на Лампедуси, посада Сеа-Wатцха 3 тражила је помоћ и од Европског суда за људска права (ЕЦХР). Царола Рацкете и 40 особа из Нигера, Гвинеје, Камеруна, Малија, Обале Бјелокости, Гане и Буркине Фасо апликацију ЕЦХР-у поднијело је 21. липња, а одговор је стигао 26. липња, три дана прије него што је брод пристао на Лампедусу.

Они су од Суда затражили да донесе „привремену мјеру“ којом би од владе Италије затражио да броду дозволи улазак у луку. „Привремену мјеру“ омогућује правило 39 правилника Суда, које каже да Суд има право одредити мјеру било којој држави потписници Европске конвенције о људским правима уколико нека ситуација представља „непосредни ризик од непоправљиве штете“.

Суд је утврдио да су талијанске власти прије слања захтјева једанаесторици људи дозволили да се искрцају с брода, те да се у свим случајевима радило о „рањивим појединцима, дјеци и трудницама“, док Сеа-Wатцх 3 „није индицирао да се на броду налази још појединаца из рањивих категорија“. ЕЦХР је стога захтјев посаде одбио, тврдећи да „није било изузетно озбиљних или хитних разлога који би оправдали примјењивање хитне мјере“.

Криминализација солидарности

Европска Комисија донијела је још 2002. директиву која успоставља правни оквир за прогон невладиних организација које помажу недозвољени улазак, транзит или боравак недржављана ЕУ. Такозвани „Фацилитаторски пакет“ мјера за сузбијање илегалне имиграције државама чланицама оставља слободу да саме одлучују хоће ли активисте који пружају хуманитарну помоћ изузети из прогона за помагање илегалне имиграције.

Један од најеклатантнијих примјера примјене ове директиве представљају мјере које је донијела влада мађарског премијера Виктора Орбана у склопу законског пакета названог „Зауставимо Сороса“. Од липња 2018. појединци или организације који илегалним имигрантима помажу добити правну заштиту могу завршити у затвору.

У извјештају паневропске мреже организација Ресеарцх Социал Платформ он Мигратион анд Асyлум (РеСОМА), објављеном у липњу ове године, тврди се да је ова директива довела до тога да су организације цивилног друштва континуирано изложене различитим облицима полицијског прогона, од сумњи, застрашивања и истрага због наводног кријумчарења људима, преко законских рестрикција и смањеног приступа финанцирању, па до административних казни, кривичног прогона и забране приступа активиста локацијама на којима се налазе избјеглице.

Према подацима РеСОМА-е, између 2011. и 2015. године репресивне институције истраживале су или формално гониле због помагања мигрантима и избјеглицама најмање 158 особа у 11 европских земаља, највише у Француској, Грчкој и Италији. Само прошле године због пружања хуманитарне помоћи под истрагом или формалном оптужницом била су 104 активиста, двоструко више него годину раније.

Тужба на Европском суду за људска права

Дански активист Салман Алдеен, из организације Теам Хуманитy, једна је од првих особа ухапшених због судјеловања у операцијама спашавања на мору, те прва особа која је „Фацилитаторски пакет“ ЕУ тужила Европском суду за људска права, тражећи да га се измијени или у потпуности одбаци.

Унаточ томе што су мјесецима раније дјеловали у сурадњи с властима Грчке, у сијечњу 2016. Алдеен и још четири активиста ухапшени су у водама близу отока Лезбоса, гдје су тражили тонући брод који се према Грчкој упутио из Турске. Оптужени су за покушај кријумчарења људима и ослобођени у свибњу 2018, након више од двије године.

Заједно с организацијом Глобал Легал Ацтион Нетwорк (ГЛАН) Алдеен је Грчку тужио ЕЦХР-у тражећи накнаду штете коју је претрпио за трајања судског поступка у тој земљи. „Грчка ми је уништила живот“, рекао је у једном интервјуу, „заглавио сам тамо на двије године, сваки дан сам се борио за опстанак јер нисам имао посао, а сав новац потрошио сам на одвјетнике“.

Осим што тражи накнаду штете за Алдеена, ГЛАН тврди и да је управо Фацилитаторски пакет ЕУ-а омогућио грчком правосуђу да оптужи чланове Теама Хуманитy. Због тога ће од овог случаја покушати направити преседан и на темељу њега извршити притисак на ЕУ да измијени закон и од чланица затражи да престану с прогоном хуманитарних активиста. Према процјенама ГЛАН-а, за доношење пресуде ЕЦХР-у требат ће четири до пет година.

форум.тм

 


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.