Хистрионска нејач

Јелисавета Саблић није у Атлагићевој надлежности. Нити у надлежности остале хистрионске нејачи. За разлику од њих, она је величанствена глумица. И о украсима своје душе полаже рачун само себи.

Vesna Rakić Vodinelić / 01. децембар 2020

Foto: Peščanik

 

Досадашњи модус операнди владаоца и његове странке – бацање магле и чини – остао је исти. Само је магла гушћа, чини „иновативније“; треба прекрити масовне тешке болести и смрти, блиски или већ актуелни крах здравства, гомиле лажи набациване годинама које сада постају не само недовољне, већ и безначајне, јер се дословно сви суочавамо са егзистенцијалном безнадежношћу. Па су сад колективно прибегли театру недоучених хистриона, усред очигледно напредујућег владаочевог хистрионског синдрома.

Глумачка школа, можда при академији СНС, заснована је на једноставним постулатима: глас треба да буде што дубљи, драмске паузе најдуже што је могуће, а да се публика ипак не опусти мислећи да је крај. Руке се обилато имају користити, свеједно је да ли за ширење, смерно састављање прстију или за манипулисање фотографијама, графиконима и сл. потрошним материјалом. С обзиром на постигнуте модулације, значај пажљиво уобличених речи, док је смисао небитан, на варијације драматическог израза, за сад се могу уочити два правца: класа Оливере Звекић, дубоког алта, спорог ритма, честих пауза, ма очекивања да ће се појавити чисти Шекспир, али излазе овештале баналности и тривијалности и – мастер цласс владаочев у коме иза дугих пауза остају нациљани (стрела је одапета) сви који нису његови, а било коме падну на ум.

Јавни час је симболично отворио посланик Небојша Бакарец на заседању Скупштине (главни расадник СНС талената), ширећи руке колико су дугачке да би, што је више могуће, подвукао своју декламаторску обраду Санта Мариа делла Салуте, као увод у општу теорију Ђиласа и 619 милиона. Наставио је на истом или наредном заседању, не мари, све је то део једне уметничке целине. Посланици СПС, однедавно кренувши да пуштају звуке ван микрофона и дате речи, жагоре у позадини, а ко се напрегне може да чује и пратњу – офанзивни реп Горана Весића ђ-лас, ђ-лас, ђ-лас, заостао у етру из неког ранијег дана. Реп посланице СПС скромно остаде у сенци. (Неко је избројао чак 27 стилова реповања, чекамо да их видимо и чујемо.)

Хистрионска школа је добила значајно појачање у посланици Сандри Божић, канда је баш она штрајковала глађу са Мартиновићем целих неколико сати. За сада без потребне пригушености гласа, али са тешком позоришном шминком од раног јутра и мађионичарском вештином манипулације фотографијама, уз озбиљни драмски набој. „Не знате ко је ово?“ „Али кад вам покажем фотографију овог са још једним, знаћете!“ Ђилас један, Ђилас други, па још брат. И множина станова, уз то. Све са патосом који приличи Гертруди, Хамлетовој мајци. „Нема те Данске у којој влада, та шта ми је, не влада овакав трулеж од опозиције“, рекла би Сандра да је имала довољно времена да се уживи. Али не да клети Дачић, тај активно председава.

Истакао се и посланик Јованов, иако је његовом гласу недостајало потребних дубина на ударним местима, тамо где треба да одзванјају баритонском фреквенцом. Њега је извукла рола гласника који у пуној трагедијској спреми објављује још један покушај плаћеног убиства владаочевог. Еееј, Чаба Ђер је признао пред органима! Док ми, тј. они у Скупштини ништа, само говеда, телад, пољопривредна фауна. А 619 милиона? Не даде се ни њему да поентира, где је осумњичени, шта посланици да раде, да крену одмах како су се затекли, или како бог заповеда, аутобусима. Ко плаћа?

Но, више (и даље) од свих добацио је посланик Атлагић, натуршчик, а самоникли талент, својим монологом о недостатку украса душе глумице Секе Саблић. Цитирао је њене наводне речи о неком ко је тамо где му је добро, а не тамо где му је сарма. Ма какво је то уби бене, иби патриа, кад мора да важи уби партиа (СНС), иби бене! Па шта ако неколико десетина хиљада људи напусти Србију у потрази за пристојним животом. Ухватио сам Секу! Секи Саблић недостаје патриотизам, а тај није ништа него украс душе! По Атлагићу. Иако је историчар, па би морао знати и за неке друге приступе, како га је већ опоменуо Срђан Милошевић. Помињући, на пример, став Самјуела Джонсона: патриотизам је последње уточиште хуља. Зашто последње? Па ето, на пример зато што је неко или починилац ратних злочина или на њих позива, или их одобрава, или их минимизира, или дехуманизује жртве, или прикрива могуће починиоце… Тад таквом неком не остаје ништа друго, до да се лупи у груди и каже: „Ја сам патриота!“, јер ће само тако себи издејствовати друштвену недодирљивост, имунитет који такав не треба да има. Зашто хуља? Зато што само хуља може тући жену и децу, убијати туђу породицу, пошто јој је претходно одузео сваки знак индивидуализма и посебности, сврставши је у тор других и као таквих безвредних, а избећи санкцију узвикујући да је патриота. На тај и такав патриотизам је Джонсон мислио. Баш такву самохвалисаву манифестацију и такво декоративно обележје патриотизма је имао у виду. Док Атлагић тражи да се патриотизам има исказати на прописани начин, као украс свачије душе.

Није Јелисавета Саблић у његовој надлежности. Нити у надлежности остале хистрионске нејачи. За разлику од нејачи, она је величанствена глумица. И духовит, нормалан човек. О украсима своје душе полаже рачун само себи. И очигледно се не обазире на нејач, упркос свим њиховим дубинама, модулацијама, размахивањима. Од сада, ако будем гледала скупштински театар, утишаћу тон и покушати да препознам кога су нациљали.

Као што би рекла Јелисаветина Кристина у Маратонцима:

„Серем вам се на тон филм!“

Пешчаник.нет, 01.12.2020.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.