ХРТ је бијесној руљи понудио Станковићеву главу на пладњу

Рат је мир. Слобода је ропство. Незнање је моћ. Декларација о Домовинском рату је истина.

Gordan Duhaček / 23. новембар 2017

ХРТ је јучерашњим скандалозним ограђивањем од питања својег новинара Александра Станковића постављених госту Предрагу Мишићу у “Недјељом у 2” на један, за слободна и демократска друштва, посве неприхватљив и незамислив начин надопунила тоталитарне слогане из “1984”, славног дистопијског романа Георгеа Орелла.


Станковић је ветерана обране Вуковара Мишића питао “Што вас смета у тој изјави да је био грађански рат?” те након тога, у складу с правилима новинарске струке, поставио још низ потпитања у којима је понудио протуаргументе за тврдње особе коју је интервјуирао. Заправо ништа неуобичајено у некој нормалној земљи, али то Хрватска очито није. Услиједила је масовна хајка десничарских медија и бранитељских удруга на Станковића што се уопће усудио питати и сугерирати да се у Хрватској деведесетих година водио и грађански рат. У Станковићевом правцу сручила се огромна количина мржње и по националној основи, прозвало га се “лошим Србином”, у етеру Винковачке ТВ - која се преко Агенције за електроничке медије финанцира јавним новцем - га се називало “шљамом”, “геноцидним провокатором” и поручивало му се да “с Пуповцем оде у Србију”. Осим тога, тражило се да добије хитни отказ, пријетило му се насиљем по друштвеним мрежама итд.

Умјесто да Станковића заштити од напада, ХРТ се придружио прогону

У таквој ситуацији би једна нормална медијска кућа стала јавно у заштиту својег новинара, но ХРТ се одлучио за другачији потез - у средишњем Дневнику прочитали су приопћење којим се од Станковића ограђују. Крвожедна националистичка руља тражила је Станковићеву главу, а ХРТ је одлучио да је у тој ситуацији најбоље припремити за њу велики пладањ и придружити се линчу на Станковића. Лјудски и професионално, ријеч је о новом дну ХРТ-а, но оно што су као објашњење понудили у својем приопћењу показује да ХРТ није само одлучио жртвовати Станковића на олтару домовине, него и плурализам мишљења и слободу говора у Хрватској, темељне демократске вриједности које би једна јавна телевизија требала утјеловљавати и бранити, а не гушити.

“У Декларацији о Домовинскоме рату стоји да је "на Републику Хрватску оружану агресију извршила Србија, Црна Гора и ЈНА с оружаном побуном дијела српскога пучанства у Републици Хрватској" те се истиче да су "темељне вриједности Домовинскога рата једнозначно прихваћене од цијелога хрватског народа и свих грађана Републике Хрватске".

Хрватска радиотелевизија истиче и да су сви новинари и запосленици јавнога медијског сервиса обвезни објективно и непристрано радити те поштовати позитивне законске прописе Републике Хрватске, а тако и оне који се односе на Домовински рат и стварање данашње слободне, суверене и демократске Републике Хрватске”, написао је ХРТ у приопћењу којим се ограђује од Станковића зато што је “у више наврата Домовински рат довео у везу с „грађанским ратом"".

Што заправо пише у Декларацији о Домовинском рату?

Дакле, кључни аргумент ХРТ-а је Декларација о Домовинском рату, донесена у сабору 2000. године која се, ако је прочитате, испоставља као прилично контрадикторан па и смијешан текст. У уводу Декларације каже се како се сматра “да су теме­љне вриједности Домовинског рата јед­но­значно прихваћене од цијелога хрватског народа и свих грађана Републике Хрватске”, али се тек касније наводи које су то “темељне вриједности Домовинског рата”. То се објашњава у точки 4: “Теме­љна вриједност Домовинског рата јест успостава и обрана државног суверенитета и територијалног инте­гритета Републике Хрватске, чиме су створене претпоставке за дјелова­ње правне државе и владавине права те законито функционира­ње државних тијела као најбо­љи начин за да­љ­њу афирмацију достојанства Домовинског рата.”

ТЕКСТ СЕ НАСТАВЉА ИСПОД ОГЛАСА
Темељна је вриједност, дакле, државни суверенитет и територијални интегритет РХ, па је потпуно нејасно како би разматрање интерпретације да се у Хрватској одиграо и грађански рат уз агресију Србије икако довело у питање ту темељну вриједност. Хоће ли Србија анектирати Славонију и Барању, Мађарска Међимурје, а Италија Истру ако нетко јавно устврди да се у Хрватској почетком деведесетих водио и грађански рат? Наравно да не.

Но, Декларација постаје смијешна када се види чега је та темељна вриједност Домовинског рата претпоставка - “дјелова­ње правне државе и владавине права те законито функционира­ње државних тијела као најбо­љи начин за да­љ­њу афирмацију достојанства Домовинског рата”. Нема потребе икоме у Хрватској доказивати да у њој данас не функционирају ни владавина права ни државна тијела, што по логици Декларације значи да су сви они који су водили политику која је Хрватску довела у данашње стање заправо угрозили достојанство Домовинског рата, а не Александар Станковић, који је обављао једну од основних задаћа новинарске професије, тј. постављање питања.

Декларација се, по властитим критеријима, показала безвриједним документом

У Декларацији се и наводи како се она доноси “ради заустав­ља­ња радикалне политизације Домовинског рата и забри­њавајуће­г поларизира­ња хрватскога друштва, што може имати далекосежне пос­љедице”. С обзиром на то да се радикална политизација и забрињавајућа поларизација хрватског друштва итекако наставила након доношења Декларације о Домовинском рату, очито је да она није испунила самодекларирану функцију те је по том уобичајеном критерију посве безвриједан документ.

Када је пак ријеч о проблематици грађанског рата, Декларација ту заправо потврђује да је Домовински рат био комбинација агресије и грађанског рата кроз сљедећу формулацију да је “на Републику Хрватску оружану агресију извршила Србија, Црна Гора и ЈНА с оружаном побуном дијела срп­ског пучанства у Републици Хрватској”. Оружана побуна дијела српског пучанства, тј. чињеница да је нпр. грађанин Книна почео пуцати на грађанина Задра, јасно указује да је Домовински рат био и грађански.

У точки 7 фамозне Декларације стоји сљедеће: “Заступнички дом Хрватскога државног сабора позива све грађане, државне и друштвене институције, синдикате, удруге и медије, а обвезује све дужноснике и сва државна тијела Републике Хрватске, да на наведеним начелима штите теме­љне вриједности и достојанство Домовинског рата, као залог наше цивилизацијске будућности.”

Дакле, сабор грађане РХ позива да се сложе с Декларацијом, али их никако и не обавезује нити су прописане икакве санкције ако се то не учини. Мокри снови суца Ивана Турудића, који је предлагао да се иде у затвор због критичког сагледавања Домовинског рата, ипак нису остварени. С друге стране, текст Декларације обавезује све дужноснике и сва државна тијела РХ, али новинар ХРТ-а тешко може бити дужносник без обзира на то што је ХРТ јавна установа коју је основала РХ. Декларација о Домовинском рату не обавезује ни новинаре, ни повјесничаре, ни умјетнике, нити остале грађане РХ на било што, сви они могу писати, говорити и постављати питања о карактеру Домовинског рата неовисно о ономе што је изражено у ионако неувјерљивој Декларацији.

Устав јамчи слободу мишљења и изражавања мисли

То што се ХРТ у својем ограђивању од Станковићевих питања позива на Декларацију је депласирано, а још је луђе што се позивају на Устав РХ у којему јасно пише: “Јамчи се слобода мишљења и изражавања мисли. Слобода изражавања мисли обухваћа особито слободу тиска и других средстава приопћавања, слободу говора и јавног наступа и слободно оснивање свих установа јавног приопћавања. Забрањује се цензура. Новинари имају право на слободу извјештавања и приступа информацији.”

ХРТ де фацто заговара цензуру када је ријеч о расправи о Домовинском рату и позива се на тамо неку безвриједну Декларацију, а насупрот ономе што пише у Уставу. Ако Устав јамчи “слободу мишљења и изражавања мисли”, а притом не постоји никакав закон који би налагао да се о Домовинском рату мора јавно говорити на некакав уско прописани начин, онда је потпуно непроблематично тврдити да је Домовински рат био и грађански рат. Сви они који то желе спријечити или који се упуштају у јавни прогон грађана РХ који о Домовинском говоре као грађанском рату у суштини су они који не поштују Устав РХ. Могу ли се они грађани који својим дјеловањем подривају темељне уставне вредноте уопће сматрати домољубима, без обзира на то што се обожавају тако представљати и то стално понављати?

Апсурдима ни ту није крај, с обзиром на пресуде Уставног и Врховног суда које јасно говоре да се у Хрватској водио грађански рат, као и каснија агресија Србије на РХ. Националистичка десница својом кампањом мржње жели укинути могућност да се у хрватској јавности говори нешто што је у складу с Уставом, с пресудама највиших судских инстанци, па чак и у складу с трагикомичном Декларацијом о Домовинском рату на коју се обожавају позивати. У питању је тоталитарни импулс којему је циљ укинути демократски плурализам мишљења те наметнути службени наратив о Домовинском рату који од комплексног повијесног догађаја треба постати неупитан мит. ХРТ би се као јавна телевизија која има и обавезу едукације требао супротстављати таквим тенденцијама у хрватском друштву, а не покоравати.

Сви имамо право говорити о Домовинском рату као и о грађанском рату

Уосталом, треба ли уопће нагласити да се грађански рат и агресија међусобно не искључују? Никако се Србију не ослобађа одговорности од злочиначке великосрпске политике деведесетих ако се констатира да се у Хрватској водио и грађански рат. Дапаче, по логици оних који то - тј. да се дио хрватских грађана српске националности оружано побунио и кренуо у рат -  нијечу, у САД-у се није водио грађански рат јер Јужњаци заправо нису били грађани САД-а него сецесионистичке Конфедерације. Апсурдима, логичким и правним вратоломијама и ординарним глупостима нема краја у свим тим агресивним изљевима који покушавају цензурирати слободан говор и расправу о Домовинском рату.

Александар Станковић, сусједа Барица и шјор Тони, као и сви други грађани РХ имају Уставом зајамчено право да о Домовинском рату говоре као и о грађанском и да због тога нису изложени јавном линчу. Прави су проблем они који грађане РХ у томе желе онемогућити. Они су непријатељи демокрације и слободе, непријатељи Републике Хрватске, а ХРТ им је својим ограђивањем од питања Александра Становића отворено дао подршку. Ту је и одговор на питање тко су прави "ментални комунисти" у хрватском друштву, којем желе наметнути нову верзију вербалног деликта насупрот темељних вриједности сваке функционалне демокрације на свијету.

 

 

Инде.хр

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.