"Хрвати су побиједили захваљујући чињеници да су Срби били темељно уништени од идиота…”: Анте Томић о годишњици “Олује” и покушајима да се ствар гледа очима “оног другог”

Ante Tomić / 04. август 2019

Сплитски новинар и књижевник Анте Томић је у својој редовној колумни за Јутарњи лист, овог пута одлучио читаоце да подсети на једну ствар на коју се уочи сваког обележавања годишњице “Олује” – када се истовремено славе “херојски” подвизи хрватских генерала и иза маргине сећања оставља судбина протераних Срба – углавном заборавља.

У Томићевој интерпретацији ствар која се заборавља је следеће: “И да су наши подбацили, Туђман се могао поуздати да ће Мартић у Книну засрати”.

Прочитајте његову колумну: Возите ли се старом цестом од Сплита до Загреба, некадашња вам се Српска Крајина чини бескрајна. Развукла се од Врлике, преко Кијева, Полаче до Книна, па узбрдо на Пађене, Вучипоље, Грачац и Удбину. У Јошанима помислите како се једном свакако морате зауставити погледати партизански споменик Душана Джамоње, али пут вас носи даље, кроз Кореницу, Плитвичка језера, Раковицу и Слуњ. Све до пред Карловац, добра четири и по сата вожње, једном је била власт Миле Мартића.

Увијек се зачудите, за почетак Србима, каква су они сила били да су тако много времена, од јесени деведесет прве до љета деведесет пете држали тај огромни териториј, а онда и Хрватима, које су то момчине да су у тако мало времена, у једва три дана, све узели натраг.

Протрнете какав је то био херојски подвиг и надмоћна војничка вјештина и помислите како заслужује да се и данас, скоро четврт стољећа касније слави, да се из јурећих аута вијоре барјаци, румени се јањци и одојци врте над жеравом, продају мајице с домољубним мотивима и безбројне пластичне чаше од точеног пива остану разгажене у блату након Томпсоновог концерта.

Но, возећи се вијугавом цестом кроз ријетко насељени лички крај, поред чађавих рушевина из којих расте топола и бријест, као да вам се на тренутак некакав дим увуче у носнице.

У мислима се вратите у оно доба кад су напуштене краве тешких набреклих вимена лутале празним селима, док их који војник у пролазу не би срушио рафалом из калашњикова и оставио да труну у врелим љетним данима. И испуни вас јад.

О пораженима не размишљамо много, немамо милости за Србе отјеране деведесет пете, као што ни Срба, напокон, није много плакало кад су четири године раније из Крајине тјерали Хрвате. То нам је једна од безбројних заједничких особина, да смо бездушна гамад, равнодушни на туђе патње, али могли бисте се којипут, на једну од многих обљетница славне војно-редарствене акције, за промјену, умјесто славља уз студено пиво, врућу прасетину, Тхомпсонове пјесме и селфиеје с Љубом Ћесићем Ројсом, покушати ставити на мјесто онога другога.

Замислите, први су сати четвртог коловоза деведесет пете, а ви сједите у ноћној свјежини под лозом, пред својом кућом у Книну. Бесани и неспокојни чекате да се раздани, знајући да би ваш живот сваког тренутка могао завршити.

Труд међународне заједнице за мирним окончањем сукоба с Хрватима дефинитивно је пропао, Миле Мартић отресито је одбио план З4, није се желио чак ни састати с америчким амбасадором, стрпљивим, добронамјерним Питером Галбрајтом, а Фрањо Туђман, с друге стране, то је једва дочекао.

Његова је војска већ неколико мјесеци на планини изнад града и кад отамо, умјесто првих зрака сунца, у пет сати са звиждуком долете гранате од сто педесет пет милиметара, то вас скоро и неће изненадити. Чудит ћете се заправо да је све то с Крајином тако дуго трајало. Другачије није ни могло бити, помислит ћете слушајући сад ближе, сад даље експлозије.

Напунит ћете затим тракторски резервоар дизелом, који сте управо за ову прилику прије неког времена набавили на црном тржишту. Укрцат ћете у приколицу неколико ковчега, супругу, дјецу и непокретног оца и упутити се у непрегледној колони у непознато, негдје у Банат, у неких рођака које једва познајете, гдје ћете идућих неколико година животарити, вазда у кривњи да сте некоме на терет и сметате, док не оболите и прерано не умрете у туђим смеђим хлачама из хуманитарне помоћи…

Да се уживите у таквог некога с друге стране, промотрите рат очима непријатеља, вјеројатно би вам покварило прославу Олује. Јер, пропаст Српске Крајне била је сигурна, њезин је трагични усуд био отпочетка уписан у њезин ДНК, још прије него су кнински одметници прво стабло оборили преко цесте. За почетак, ту није било становништва да би била држава.

Ни прије рата око Книна, Госпића и Петриње није било много људи, десетљећима унатраг су се исељавали, тражили бољи живот другдје, у Београду, Новом Саду, Загребу или Ријеци, а кад је запуцало, демографске прилике, разумљиво, нису постале боље. Напротив, кад је Хрватска војска дужином цијелог фронта, стотинама километара од Суње до Врлике, напокон покренула свој тешки војнички строј од сто тридесет хиљада углавном млађих, успаљених и мотивираних војника, дочекало их је готово пет пута мање Срба, чија је просјечна старост била педесетак година.

О борбеном моралу педесетогодишњака не треба, вјерујем, ништа рећи. Да је потиштених, препаднутих, ћелавих трбоња, осјетљивих плачипички у кризи средњих година у Книну било пола милијуна, они би свеједно изгубили. Осим тога је Крајина живјела у тешком сиромаштву, исцрпљена међународним санкцијама. Гориво се ту годинама куповало у дволитренкама Фанте. Поврх свега је државу, да је у недостатку бољег израза тако назовемо, водио један ноторни глупан, бркати милиционер као из вицева, који је устрајно, као за инат, одбацивао сваку прилику да ствар сретно заврши. Ово је посљедње било можда пресудно. Да Хрвате упитате што је најзаслужније за блистави успјех Олује, већина би њих истакла војнички гениј Анте Готовине, или храброст Дамира Крстичевића, или разборитост Петра Стипетића, или чак неукротиву природу Ивана Корадеа.

Једно се, међутим, у правилу заборавља – глупост Миле Мартића. Закључно с одбијањем плана З4, тај невјеројатни тудум баш ништа добро није направио. Да нису имале крваве посљедице, његове би грешке биле комичне. Предсједник Српске Крајне чинио се као неки лик којега игра Питер Селерс. Он је био наш најоданији савезник. И ако би Готовина, Крстичевић, Стипетић и Кораде подбацили, Фрањо Туђман у сваком се тренутку могао поуздати да ће Мартић у Книну засрати. Заиста, да су наши људи поштени, Миле Мартић био би одликован најмање Редом кнеза Домагоја с огрлицом. Хрвати су побиједили већим дијелом захваљујући чињеници да су Срби били темељито уништени од идиота. Већ и због тога би се требало ставити на мјесто поражених, промотрити Олују с друге стране, очима непријатеља, јер и то нам је једна од безбројних заједничких особина. Увијек нам неки идиоти раде о глави.

 

 


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.