Хрвоје Класић: Хрвате у Хрватској боли брига за Хрвате у БиХ

Историчар, универзитетски професор и политички аналитичар Хрвоје Класић гост је БУКА аудио подцаста.

Slađan Tomić / 19. јун 2021

 

Познат је као оштар критичар национализма, противник рехабилитације усташког режима, гласно говори шта мисли и због тога је, како је једном рекао, навикао да добија пријетње смрћу. За БУКУ говори о политици, љевици, десничарским снагама...

БУКА: С обзиром на то да  сте историчар, питаћу Вас, колико смо близу да се договоримо око историје прошлог вијека?

Ја мислим да нисмо близу тога да се почнемо договарати око тога што се догодило, а камоли да смо се договорили што се догодило. Чини ми се да и даље живимо у друштвима монолога, а не друштвима дијалога. Као повијесничар бих нагласио да није поента да се договоримо што се точно догодило и да се сложимо што се догодило. Када узмемо за примјер Французе и Енглезе, Французе и Њемце, када бисте узели не само ИИ Свјетски рат него низ догађаја из њихових прошлости видјећете да се битно не слажу око пуно догађаја у којима су судјеловали и једни и други. Немам илузија да ћемо се договирити, то није ни циљ, али би циљ требало да буде друштво дијалога, у којем ћемо сјести за стол, послушати другачија мишљења, у којем ћемо уважити туђа мишљења. Ако не можемо на исти начин процјењивати догађаје, био би велики помак да жртве и злочинце гледамо без националног предзнака. Без обзира ради ли се о Сребреници, Ахмићима, Вуковару. Ради ли се о Норцу, Главашу, Ратку Младићу или било коме другом да можемо без икаквих проблема рећи: „Да, ово су злочини, за њих су криви ови и ови злочинци, а ово су жртве које требамо на неки начин комеморирати.“ То би већ био велики, велики помак.

БУКА: Недостаје ли нама емпатије према жртвама?

Емпатија је усмјерена у кривом смјеру. Једна емпатија може резултирати погрешним емпатијама. Ја нацију не доживљавам као свој нити први нити врло битан идентитет. Ја се не осјећам у Хрватској нити међу Хрватима добро, нити у Босни, Србији, Француској, али се осјећам добро тамо гдје су добри људи, угодни људи, угодна атмосфера. Границе и територији ми ништа не представљају. Увијек ме чудило да када видите масакр, злочине, да то код Вас не изазове емоцију или изазове супротну емоцији. Ићи ћемо бранити, штитити, оправдавати злочине које су „наши“ учинили. Они који негирају геноцид, то је заправо кукавички бијег да признају што се тамо догодило без обзира на дефиницију нечега. Ја чак допуштам да нетко може имати правно другачије виђење догађаја. Ипак и даље остаје питање које ја јавно постављам и Вучићу и Станивуковићу и Милораду Додику и Лепосавићу у Црној Гори: „Добро, Ви кажете да није био геноцид него масовни злочини. Па, добро, ко су масовни злочинци? Ајде онда именујте, имајте храбрости.“ Хоћу да чујем из уста Додика, Лепосавића, Станивуковића, Вучића. „људи који су били тамо и заповиједали - су ратни злочинци.“ Онда видимо да није проблем изговорити геноцид, него је проблем признати да су припадници вашег народа, ваше државе, ваше војске наређивали одвратне ставри, без обзира како то назвали.  

БУКА: Један камен спотицања Хрвата и Срба је канонизација кардинала Степинца. Као историчар, ко је био Степинац?

Алојзије Степинац је специфична особа, он је у вријеме комунизма након ИИ Свјетског рата демонизиран, представљен као ратни злочинац што он није био. Рекао бих да је он био особа која се није баш најбоље сналазила на функцији. Он за мене није ратни злочинац. Немамо никакве доказе да је наређивао злочине, да је судјеловао у злочинима. То говорим зато што је било католичких свештеника, фрањеваца такође, који су судјеловали активно. Алојзије Степинац – није.

1945. након уласка у Загреб, Тито и највиши комунистички функционери су разговарали с њим. Не би они то радили да је стварно био злочинац. Оног тренутка када их је одбио, почиње његова калварија. Он за мене није злочинац, али није ни примјер антифашизма. Мислим да је био хрватски националист, поздравио је оснивање НДХ, али се брзо разочарао. Да ли је могао учинити више? Имамо доказе да је спасио неке српске, да је спасио неке жидовске обитељи, имамо доказе да је помагао у акцији Диане Будисављевић , али он је био ватрени антикомунист, антијугославен и прижељкивао је НДХ. Брзо се охладио од усташког режима. Он је врло комплексна личност. Оно што ми се свидјело у ставу патријарха Порфирија је то што он то зна. То је једна од ствари због којих је Порфирију добро дошао живот у Хрватској.  

Цијели интервју послушајте у нашем аудио подцасту, неки одговори су пренесени парцијално.


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.