Ne gledam televiziju, a i kad je gledam, to nikad nisu domaći kanali, što je šteta za mene, propustim tako mnogo naših starih filmova - naročito onih iz osamdesetih koji su prava pravcata remek-dela - koje se nikad ne setim sama da pustim.
Uhvatim međutim, pre nekoliko godina na TV-u "Šećernu vodicu", sa Sonjom Savić, nisam ga gledala nikada ranije, i mnogo mi se dopao, stvarno, samo nisam mogla nikako da se otrgnem osećaju koliko bih više uživala u njemu da je, šta znam, rezolucija malo bolja. Ne mora HD, ne kažem, ali baš mi bodu oči te isprane boje, i ta pikselizovana slika i, povrh svega, utisak da film gubi na izražajnosti.
Može biti da je do toga što imam malo godina - dovoljno malo da ne pamtim svet pre Jutjuba - da bih cenila taj starinski vajb koji nose stari filmovi, do toga da pripadam generacijama naviknutim na sumanuto visoke rezolucije i 3D i 4D i druge D slike, ali večito sam mislila o tome može li se nešto uraditi s tim filmovima da budu kvalitetniji, gledljiviji, a da ostanu to što jesu. Avaj, nisam znala da postoji digitalna restauracija.
Vrtim sinoć kanale, kad tamo Đenkina pozadina u HD-u. (To je poseban fenomen, koliko su ti filmovi krcati golotinjom, a ne percipiraju se kao ni upola vulgarni i razuzdani poput "novih".) Jugoslovenska kinoteka je o digitalnoj restauraciji govorila još pre par godina, ali nisam imala prilike da pogledam nijedan restauriran film sve do sinoć. Taman scena kad Bogdan Diklić uhvati Kristinu i Đenku i ona njegova faca koja se više nikad ne može odglumiti.
Ako se mene pita, digitalna restauracija je zakon, i remasterizovani filmovi su genijalni! Pa to je kao sasvim novi film. A stari. Razumete?
Stariji kažu da čudno izgleda. Nisu baš oduševljeni, kao fora je kad su onakvi, da ne kažem otrcani, to im daje šmek.
To je možda raskorak u očekivanjima između onih koji su odrasli na Maratoncima i onom čuvenom "Za Beograd firmom Krstić" i nas rođenih kada su ti filmovi bili već uveliko punoletni; za nas jugoslovenska kinematografija - niti bilo šta drugo jugoslovensko - nema sentimentalnu vrednost, naše detinjstvo obeležili su sasvim drugi junaci i mi ne očekujemo da ti filmovi ostanu samo nedodirljive relikvije nekog prošlog vremena koje se ne smeju skrnaviti.
Mi smo asertivniji, hoćemo da velike stvari prilagodimo našem senzibilitetu i vremenu, da osavremenimo, ali poštujemo integritet dela i ono što ona jesu.
Brojni filmovi su modernizovani tako što su snimljeni rimejkovi, a to bi bila prava grehota za sva naša kultna ostvarenja, jer ko bi mogao da zameni Batu Stojkovića, ili veliku Seku Sablić ili uopšte replicira taj sveprisutni crnohumorni duh koji provejava svakim domaćim filmom kao nigde drugde. Ovo nisu rimejkovi, hvala bogu, nego isti oni genijalni filmovi prilagođeni zahtevima nove publike i daleko prijemčiviji za gledanje. Ne znam kako se vama čini, ali milenijalac u meni uživa dok gleda nove stare filmove
Izvor Nedeljnik.rs
