Игор Мандић: Нема наде за Хрватску, држава је у распадању

Они који руше, не читају ништа. Ни да их тучеш не би читали. Уз то, како сјећање блиједи, тирани се промећу у хероје, а добри вође блиједе из сјећања јер нису направили довољно лошега па их се нема по чему памтити.

Ladislav Tomičić / 14. јун 2017

Игор Мандић је писац, критичар и новинар који је обиљежио хрватско новинарство друге половице двадесетог стољећа. Данас за себе каже да је тек немоћни пензионер. Међутим, овај пензионер не излази из форме. Нјегови јавни иступи и данас изазивају бурне реакције, као што су их изазивали у вријеме кад су правовјерници из комитета његове књиге читали уз помоћ повећала. Покушавајући доћи до Мандића како би договорили овај интервју, назвали смо број мобитела регистриран на име Игор Мандић. Игор Мандић нам се и јавио, али одбио је дати интервју под образложењем да вози камион.   – Нећу вам дати интервју, не могу сад, радим, возим камион – рекао нам је контактирани Мандић. Наравно, био је у питању криви број. Насмијала нас је чињеница да је камионџија реагирао као да новинари сваки дан од њега траже изјаве и интервјуе. Мандићу смо испричали ову анегдоту и тако је почео наш разговор с њим.   – Има их неколико који се с пуним грађанским правом зову као ја. Још тамо пред крај социјализма и пред почетак нове ере постојао је и вјеројатно још постоји један Игор Мандић који је, ако се не варам, примао моју пошту и све моје позиве, а да ми се никад није јавио с неким оправдањем или барем да ми достави упућене ми пошиљке. Око тог мог Мандића био сам и мало сумњичав, да ми није подваљен како би открио моје контакте. Срећом, ја немам никакве па ништа није могао нити открити. А што ћете, људи се свакако зову, има нас масу под истим именима и презименима, а ја намјерно нисам у телефонској књизи још од 70-их година, откад сам био под тешком паљбом једне националистичке провокативне групице овдје у Загребу. Они су ми псовали све живо и мртво, пријетили ми на кућну адресу и адресу Вјесника, гдје сам тада радио.   Тадашњи и данашњи идиоти Националисти у седамдесетима?   – Проусташки националисти, јасна ствар. Већ онда, седамдесетих година. Једанпут сам имао и физички сукоб који, срећом, није оставио никаквих посљедица. Кад смо супруга и ја добили први кућни телефон, 1972., нисам га регистрирао на своје име управо да избјегнем сувишно нервирање због провокација које су у правилу бедасте и бесмислене, вулгарне, неопасне, али ипак на неки начин нервирају. И тако, да избјегнем сувишно губљење живаца с идиотима, себе сам искључио из телефонског именика. Постоји ли нека разлика између тадашњих и данашњих идиота? Постоји. Ови данашњи су лошији. Почетком деведесетих година, са свијешћу о такозваној самосталној држави, те подземне силе прљавштине и хрватске глупости добиле су подршку хрватског државног апарата па се још безочније могу односити према онима с којима се не слажу. Они нападаји били су из потпуно депласираних разлога, али свеједно, када неког пљунеш па му налијепиш етикету, онда се по њему може наставити батинати без икаква образложења. То су показали сви затвори, све умоболнице, сви тоталитарни режими овога свијета. Разлика, дакле, постоји. Данас је пуно горе.   Зашто уз термин самостална Хрватска додајете и – такозвана?   – Па нормално да нисмо самостални. То је чиста илузија јер немамо ни дефинирани териториј, ни фиксне границе, нити имамо војску која би то гарантирала. Већ смо и изнајмљени као помоћна снага за најнасилнију групацију свијета, а то је НАТО, који неки данас хвале заборављајући да је то најразбојничкија организација новога свијета. Можда му је равна једино Црква у доба крижарских ратова прије 800 година. Ондашња Па Романа сад је Па Америцана. Према томе, ако смо ми под покровитељством и у служби тог НАТО-а, како смо самостални? Нисмо самостални ни у којем погледу па ни у погледу нашега новца. Банке су нам у власништву страног капитала, распродајемо жељезнице и путеве, распродат ћемо воде и шуме и сва национална богатства која »вишњи нам Бог је д'о«, како пјевају наши попови из дубровачке ренесансе. Распродали смо као да нам је ћаћино, а није. То нам је пало природним избором наших давних племена која су се ту населила. Но добро. Та наша сувереност апсолутно је упитна у сваком погледу: политичком, граничном, војном, финанцијском. Каква би још сувереност постојала? Никаква, осим као фантазма махања заставама, исписивања и цртања шаховнице и клечања на Каменитим вратима у сврху остварења радничких права.   Имамо илузију Недавно сте у »Недјељом у 2« рекли да је Хрватска неуспјела држава. Ипак, чини се да је она врло успјела у односу на оно што су замислили и политички реализирали Фрањо Туђман и његова клика. Нису ли они управо хтјели Хрватску која ће у шаци држати шачица богатих обитељи? То што већина људи у Хрватској има своје фантазије о томе што ова земља јест, то је друга ствар.   – Да, Туђманову Хрватску имамо, али она се распада. Евидентно се распада. Чак и тај у неко вријеме успјели ратни обрис Хрватске и она крволочна ратна мотивација која је у почетку успјела окупити нешто распршенога људства под једну заставу – и та се Хрватска распада. Као што видимо, сви су се одјеци Туђмановог главног пројекта почели распадати, и његова странка се распала и у овом, наводно демократском озрачју показала своје право, негативно лице. Можемо рећи да је Хрватска била успјешна држава за кратко вријеме, јасна ствар, као националистички и фашистоидни покрет. У том смислу је била успјешна и у том смислу Туђман јест био успјешан политичар, у то сумње нема. Но, чак и та националистичка држава је неуспјешна. Срећом су се и контра снаге довољно супротставиле да се националистичка, наизглед компактна државица, почела растакати. Иначе, нити једна државица под именом Хрватске није успјела опстати. Ако чак пристанемо на то да 24 године имамо неку компактну групу људи који се могу сврстати под појам хрватске државе, то је безначајност, зрнце пијеска у пустињи вјечности. Пропадала су царства стара по пет тисућа година; кинеско, египатско, римско, хабсбуршка монархија која је овдје оставила најдубље трагове... Према томе, имати неку илузију да двадесет година нешто значи и да се у име тога можемо бусати у прса да имамо државу, на жалост, не вриједи.   Мацабре визије Уистину вјерујете да за Хрватску нема наде?   – На основама на којима је основана – не. Као што се погрешно пресавијене и згажене новине више никако не могу исправити, јер онај погрешан руб код погрешно пресавијених новина немогуће је исправити, тако се и погрешно пресавијена држава више не да исправити. Никако се не да исправити оно што је зацртано деведесетих, осим тешком катастрофом, револуцијом или ратом. Све су то стравичне, мацабре визије које отклањам од себе и не усуђујем се о њима нити мислити.   Није Хрватска једина држава која је погрешно пресавијена. С обзиром на све што се на Земљи збива, можемо закључити да је погрешно пресавијен цијели свијет.   – Најприје наш такозвани регион. Све те државице су се показале неспособнима за самостални опстанак. Србија, Босна и Херцеговина која не постоји, Македонија, Црна Гора – смијешни појам, па чак и она најнапреднија, која је све искривила – Словенија – је на рубу пропасти. Доказ је то да су се те државе успротивиле неком готово геофизиолошком суставу који их је стотинама година привлачио и држао заједно. Југославенска идеја је у том погледу била најснажнија. По мени чак ни она ројалистичка Југославија, створена на резултатима Првог свјетског рата, није била погрешна. Версајска Југославија није била побачај, као што ни авнојска Југославија није побачај. То су двије нормално скројене државе, направљене на сили једне дубоке међусобне етничке привлачности. Сликовито покушавам рећи да су се оне и физиолошки привлачиле. Како су се расјекле силом – дакако у крвавоме рату – тренутачно су тријумфирале, свака у својој глупој оази, и вјерују да су напокон оствариле свој давни сан. То важи и за Србију, као и за Хрватску. То је такођер промашена држава.   Писац, а не књижевник Оставимо по страни државе и поразговарајмо мало о новинарској професији, иако сте одавно више књижевник, него новинар.   – Волим се звати писцем.   Која је разлика између писца и књижевника?   – Од именице писац може се направити глагол писати. Од именице књижевник нема глагола. Књижевниковати? Или књижарити? Књигарити? Очито је сама именица немоћна. Гледано структурно, кроз књижевну хисторију, она је само илузија која преостаје из прошлих стољећа, кад је књижевност била толико одвојено мјесто у систему друштвених вриједности да је могла фигурирати самостално. У двадесетом стољећу књижевност је изгубила то повлаштено мјесто и претворила се само у занат писања, а коме у том занату за руком пође и умијеће, онда нека буде и умјетнички писац. Мене је увијек сметала та компромитирана ријеч књижевник, јер су то – погледајте само нашу књижевну повијест – пописи неуспјелих, нечитаних, пропалих људи и књига. Оно што је живо, то се у модерно вријеме претворило у писање. Још од седамдесетих година мој интимус, брачни кум Веселко Тенжера и ја својатамо за себе да смо први нагласили ту разлику између књижевника и писца.   Како сте доживјели крај Вјесника?   – Вјесник је требало докрајчити јер је био посљедњи остатак социјалистичкога система у Хрватској. Занимљиво је и не желим никога оптужити, али први који је био за пропаст Вјесника је био Славко Линић. Још давно, у Рачановом мандату је то заговарао. То је био незаустављиви процес уништавања свега што је мало давало на неки преостатак социјалистички уређене институције. Дакако да је Вјесник из својих сјајних, тиражних и новинских врхунаца незаустављиво падао и губио тиражу у борби с млађим, продорнијим новинама и новим медијима. Потпуно га је докрајчила владавина ХДЗ-а, који је новине претворио у стерилно, ступидно гласило и мјесто за спрдњу. Мени је на несрећу пала (не)згодна дужност 2000. да засједнем на мјесто главнога уредника. Извргнуо сам се ругању, нарочито с те наше такозване љевичарске идејне струје у културологији и новинству. Узимали су ме на зуб сви они који су ми могли бити знанци и пријатељи и који су то касније и постали. Није им било јасно што један човјек мога профила ради на том мјесту. Узалуд сам објашњавао, као што се може видјети и у мојој књизи »Оклоп од папира«, да сам се тог мјеста прихватио да одстраним странчарство из Вјесника, да лист не буде ни Владин ни предсједников, него да то буду новине првог вишестраначког Сабора у новијој хрватској повијести. И то је била једна од мојих илузија. Такођер сам судјеловао у изградњи те парадне лажи, али с намјерама које су се и показале добрима. Успио сам одстранити из Вјесника говор мржње, ускратио сам право говора онима који су на томе устрајавали чак и по принципу цеховске или синдикалистичке логике па су тужили институцију због уручених им отказа. Нека, с правом су се борили за себе. У то кратко вријеме, у осам мјесеци – нису ми дали нити да једну трудноћу изнесем – успио сам на лицу Вјесника направити изврстан фаце лифтинг. Дакако, нетко ће ми се ругати да је то само поза, парада, вањштина. Да, али била је у питању и суштина. Привукао сам неке од најбољих коментаторских снага, од Томице Јакића и Николе Висковића до Вице Вукова, као и још неколицину који су заједно са мном радили на идејном осувремењивању тога листа. Вјесник сам чак и на један видљиви начин покушавао вратити изворима његове народноослободилачке традиције. У једноме периоду вратио сам црвену боју у главу листа, јер црни Вјесник је својевремено смијенио црвени. Почео сам сумњичити моралност и исправност такозваног Домовинског рата и операције Олуја. Расписао сам једну анкету на ту тему, на коју су одговарали бројни новинари и знанственици. Дубоко сам увјерен да ме Рачанова власт, та слаба и сумњива коалиција, због тога смијенила. Неће нама нитко дирати у светост Домовинскога рата, а нарочито не тај Мандић, којему не знамо ни боју ни идејност!    Чизме и униформе Мислите ли да бранитељски корпус, који свој друштвени утјецај црпи из судјеловања у рату, има већу снагу од оне коју је у Југославији имао СУБНОР?   – Колико ја знам, СУБНОР није имао оружје, а ови имају оружје. Али мислим да су они ипак само тигар од папира и да свака лијева или љевичарскија влада гријеши ако их се плаши. Они нису уједињени ни с каквом идејом. Као што рекох, туђманоидно наслијеђе се распада. Сви су се његови одјеци расточили, а сљедбеници су једни друге замрзили и позатварали, погубили се по стазама и богазама слуђене повијести, тако да је тај бранитељски корпус по мени тигар од папира и не треба га се плашити. Дјелују компактно само због тога јер носе чизме и униформе. Јадна ли је држава у којој постоје паравојне јединице које јој диктирају пут. Зар и то није један од доказа да то није држава? Зар је то држава ако допушта да у њој постоји некаква снага која ће јој милитаристичким пријетњама обликовати политички развој?   Претпостављам да под тим мислите и на онај фамозни Стожер за Вуковар, којем је средишња точка занимације борба против ћириличног писма.   – Тај је пак најсмјешнији и најјаднији. Мислим да је немоћан и да се с мало одлучности може довести у ред. Додуше, није на мени да то говорим. Ја сам потпуно немоћни пензионер, изван свих органа моћи и утјецаја.    Да се вратимо на тренутак на новинарство. У новијем раздобљу хрватског новинарства полемика је, чини се, прогнана из новина, односно из медијског простора?   – Није! Није полемика прогнана. По том питању стално морам бранити данашње вријеме од прошлога. Онолико колико је полемика прије била институционализирана у неколико особа, данас се распршила по невјероватним закутцима. Увијек ниче тамо гдје се не очекује. У томе и јест срж полемичког мишљења, да оно не тражи допуштење да проговори. Чак и ови грађански, таблоидни листови, свако мало имају полемичке провале бијеса и срџбе. То јест полемичка рукавица друштву. Овиси само колико је прихваћена с друге стране. Посредно знам и за ратове и полемике у виртуалном свемиру, на интернету.   Не мислите да је снага писане ријечи ослабјела у односу на нека минула времена?   – Тако се жале сви сувременици. Свака епоха плаче за снагом коју су имали пређи, али то је погрешно. Снаге има и данас, итекако. Очитује се у маси добрих остварења.   Довиђења! Ћао! Међу тим остварењима Вашег, на жалост, више нема.   – Разумљиво, јер сваком вријеме пролази. Говорећи без самосажаљења, ја сам прилично истрошио и потрошио. Себи копам ров за узмак, а тај ров води према гробу. Нитко ме неће довољно усрдно и довољно плаћевно па се повлачим према нестанку. Као што сам рекао у овој књизи, желим да мој трећи свезак аутобиографије буде опроштај са свима. Довиђења! Ћао!   Не чини се да узмичете. Сваки Ваш јавни иступ изазива низ реакција, а видим да се још увијек трудите гађати тамо гдје највише боли.   – И у старијим годинама човјек се може ритати. И старо магаре се рита, баца ћифте. Кад већ не може гристи, онда барем баца ћифте. То је оно кад се остарјела животиња упре на предње ноге, а са задњима се брани, рита. Можда и један стари магарац као што сам ја то још увијек може. Логично је да су дошли млађи, јачи, паметнији, продорнији, који се намећу и имају јаче позиције у друштву па су их знали искористити да се чује њихов глас, а да се стари присиле на шутњу. Можда сам и ја то радио кад сам био 40 година млађи.   Вас нису баш вољели нити носитељи сустава у Југославији, а највећи прогон који се доживјели, онај из седамдесетих, настао је због књижевне критике.   – Зато јер је у тој критици био политички контекст. Дохватио ме Душан Драгосавац, тад свемоћни партијски секретар у Хрватској. Није ме докачио текстом, него је на неком савјетовању, готово у каванској атмосфери, добацио неку примједбу на моју књигу критика у којој је била та критика пет година стара. Био је то доказ снаге једне књижевне критике, која у себи крије потенцију динамита у друштвеном мишљењу. Тада сам се чисто и бистро, што ни Драгосавац ни његово друштво нису схватили, залагао за наше грађанско право да не будемо за комунизам, односно за социјалистичко уређење. Не да будемо против, него да не будемо за. Тражио сам право на постојање и на изражавање за оне који нису пупчаном врпцом везани уз владајући друштвени систем. Ето, тај субверзивни елемент моје критике, ако једном буде прочитан, оправдават ће и ово моје данашње повлачење. Данас више нема могућности да књижевна критика неком падне у око, јер нитко ништа не чита.   Како тумачите чињеницу да данашње хрватско друштво узима Крлежу за свог највећег писца, док с друге стране прешућује рушење антифашистичких споменика, организира обљетнице за људе у црним униформама и толерира њихов поздрав За дом спремни?   – Они који руше, не читају ништа. Ни да их тучеш не би читали. Уз то, како сјећање блиједи, тирани се промећу у хероје, а добри вође блиједе из сјећања јер нису направили довољно лошега па их се нема по чему памтити.   Кад спомињете тиранине, јесмо ли ми икад заправо имали позитивног вођу народа?   – Старчевића, Радића, Строссмаера не можемо изоставити као прву лигу, а над њима се издиже лик Јосипа Броза.   Гдје да смјестимо Туђмана?   – У десни шкафетин једног големог ормара. У оно вријеме кад је живио и радио остварио је свој негативни сан врло успјешно и нанио нам грозне ране од којих се ова накупина локално изолираних племена у Хрватској никада неће опоравити.

 

Извор


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.