Има једна земља...

А Босна и Херцеговина, та неизмјерно дивна и исто толико језива земља? Она умјесто неког њеног Нелсона Манделе има море. Примитивизма.

Milijana Pavlović / 06. децембар 2013

Те 1994. године, пола Балкана је бјесомучно настојало да се међусобно истријеби у крвавом рату. Јужно од те позорнице покоља и невјероватних глупости које су се шириле преко медија и додатно тровале већ затрован народ, у Јужноафричкој Републици за предсједника је по први пут у историји изабран црнац, човјек који је скоро тридесет година провео у затвору због борбе против апартхејда и којем су бијелци убили сина док је он туцао камен на злогласном острву Робен.

 

Нелсон Мандела је наслиједио дубоко подијељену нацију од око четири милиона бијелаца спремних на оружје и скоро десет пута више бијесних црнаца од којих су многи чекали да Мандела крене са осветом за све што је десетинама година рађено његовом народу и њему самоме, па да му се придруже. И једни и други су сматрали такав слијед догађаја сасвим природним и чекали тај тренутак. Али он никада није дошао. Кад је видио како на мечу јужноафричке рагби репрезентације, познате под називом Спрингбокс, домаћи бијелци машу заставама апартхејда, а малобројни црнци на трибинама оним противничким, Мандела је у том препознао подстицај за дјеловање. Од своје крваво подијељене земље, велики борац, који се у затвору и сам радовао поразима Спрингбокса од било ког противника, одлучио је да „нацију дуге“ створи преко спорта, јер је годину дана касније Јужноафричка Република требало да буде домаћин Свјетског првенства у рагбију. У зачетку је препознао огроман потенцијал тог спортског скупа. Упркос отвореном противљењу и неразумијевању, мање-више с обје стране, Мандела је полако, али упорно, стварао нешто што ће недуго затим достићи неслућене размјере, почев од сопственог обезбјеђења које је саставио од обје групе. Јужноафрички спорт у ери апартхејда једно вријеме био је под тоталним бојкотом остатка свијета. Земља је била искључена и из Међународног олимпијског комитета и није у њега враћена док апартхејд није пао. Те 1994. године, екипа Спрингбокса, једини преостали симбол апартхејда јер земља је већ имала нову заставу и химну, била је тотални аутсајдер и само то што је Јужноафричка Република требало да буде домаћин Свјетског првенства, момцима је гарантовало учешће. У цијелом тиму био је само један црнац, Честер Вилијамс (Цхестер иллиамс), а његовим колегама ни на крај памети није било да науче нови додатак химни (додатак јер је Мандела одлучио да остане и стара, с обзиром да у Африци и даље живе и црнци и бијелци), Нкоси Сикелел’ иАфрика (Боже благослови Африку), дугогодишњу пјесму црначког отпора, јер је нису сматрали својом. Велики визионар Нелсон Мандела почео је да мијења све позивом капитену Спрингбокса, Франсоа Пинару (Франçоис Пиенаар), да га посјети једва мјесец дана након што је ступио на чело државе. Тај, за Јужноафричку Републику историјски сусрет, отворио је дјетету апартхејда врата према једној другој реалности, о којој до тада није ни покушавало да размишља. Мандела није одустао ни кад су га његови извиждали. Знао је да оно што жели да постигне нема цијену. Непоколебљиво је држао до тога да покаже да је Спрингбокс нешто што сада, умјесто само једном дијелу земље, припада свима. “Преобраћени” капитен, на којег је сусрет с Предсједником оставио неизбрисив утисак, свјесно или несвјесно био му је најбољи савезник, а морал екипе је растао. Полако су заставе апартхејда потпуно замијењене новим, трибине су се пуниле и црнцима, а цијелу химну су научили и бијели играчи и пјевали је једнако срчано као и њихов једини црни колега. Пажљивим тактичким, али веома искреним потезима, Мандела је водио земљу тачно тамо гдје је хтио да буде. И дошао је тренутак Свјетског првенства, а Спрингбокси су кренули сјајно. Оно што, и поред свих жеља, апсолутно нико није очекивао било је да ће се наћи у финалу, против чувених Ол Блекса (Алл Блацкс) са Новог Зеланда, које су сви видјели на трону још прије почетка такмичења. Цијела земља чекала је почетак утакмице на стадиону Елис Парк (Еллис Парк) у Јоханесбургу. Једна нација, један тим, као што је говорио слоган смишљен за промоцију Спрингбокса током такмичења. Оно што се десило тад, пред почетак утакмице, остало је до дана данашњег доказ да чуда постоје и да, иако можда не могу поправити све тамо гдје не штима јер не трају довољно дуго, служе као гранитно чврст темељ за градњу неког бољег живота. Стадион је био испуњен углавном бијелцима јер су карте биле распродане више од годину дана унапријед, када није било ни помена о трансформацији имиџа Спрингбокса, чиме су догађаји с утакмице вишеструко добили на тежини. Кад су екипе изашле на терен и стале у врсту пред извођење химни, на терен је изашао Нелсон Мандела, у дресу Спрингбокса са бројем шест – бројем капитена Пинара. То је изазвало ерупцију одушевљења у публици, а након што је поздравио, једног по једног, све играче и пожелио им срећу, скинуо је качкет Спрингбокса и махнуо публици која му је узвратила овацијама. У том тренутку се десило незамисливо. Пар бијелаца је почело да узвикује “Нелсон, Нелсон”. Секунд је био довољан да то прихвате сви остали. Да, у преко шездесет хиљада људи на стадиону, 95% су били бијелци, а Јоханесбург је одјекивао од имена црнца, човјека којег је већина самих тих навијача сигурно у годинама које су претходиле овом догађају сматрала нижим бићем. У том тренутку више није било сумње – Нелсон Мандела је предсједник СВИХ Јужноафриканаца. Каснија свједочанства присутних на Елис Парку била су сложна: није било човјека на стадиону којем нису засузиле очи. У потпуној еуфорији која је завладала, иако су Ол Блекси били апсолутни фаворити, побједу Манделиној “нацији дуге” донио је Јеврејин, Джоел Странски (Јоел Странск). Прије додјеле пехара, новинар на терену је, у разговору с капитеном Пинаром, примијетио да су Спрингбокси имали подршку 65 хиљада Јужноафриканаца. Пинар га је одмах исправио и, заједно са Манделом, ушао у легенду своје земље, рекавши: “Не, ми нисмо имали 60 хиљада Јужноафриканаца, имали смо 43 милиона Јужноафриканаца”. Широки осмијех Нелсона Манделе на ову изјаву капитена показао је не само одушевљење изјавом, него и побједом свакако Спрингбокса, али много више визије једне нове земље, једног новог и бољег сутра.

 

А Босна и Херцеговина, та неизмјерно дивна и исто толико језива земља? Она умјесто неког њеног Нелсона Манделе има море. Примитивизма.

 

 

 

 

Од исте ауторке

Диана Будисављевић: Пред носом режиму, за хиљаде живота

 

Одлазак Рите Леви Монталчини, једне велике жене

 

 

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.