ИМАЛА ЈЕ ТЕК 17 ГОДИНА: Сјећање на хероину наше историје - партизанку Лепу Радић

Лепа Радић имала је тек 17 година када је са постоља под вјешалима покушала да се обрати заробљеном народу из збјега, али је омча прекинула њене посљедње ријечи.

BUKA portal / 11. фебруар 2020

 

Лепа Радић је била једна обична дјевојчица, једна “мала из Босанске Крупе”, весела, девојчурак као и све тинејджерке, иако се то тада није тако звало, ишла је у школу, смијала се, испод ока стидљиво гледала момчиће и са другарицама причала који јој се свиђа, маштала о првим састанцима и ко зна о чему још. Била је и она нечија симпатија, нечија мала из Босанске Крупе. Данас би била бака са многобројним унуцима, праунуцима, чукунуницима…

Али, Лепа Радић је имала тек 17 година када је са постоља под вјешалима покушала да се обрати заробљеном народу из збјега, али је омча прекинула њене посљедње ријечи. Ово је подсјећање на једну од многобројних храбрих девојака и жена које су дале своје животе бранећи слободу и свој народ  подсјећање на све хероине из наше хисторије.

Брутални и прљави ратови који су вођени на балканској вјетрометини обиљежени су подвизима владара, кнежева, принчева, царева, краљева, војсковођа команданата, генерала, војвода, сердара, паша, харамбаша и како се све нису звали знаменити мушкарци о којима су написане хисторије и легенде. Међутим, у свим тим хаосима жене су често носиле и веће терете преузимајући бригу о дјеци, болесним, старим, а многе су показале изузетну храброст и у непосредним борбеним дејствима и херојски гинуле. Оне су хероине и с правом заслужују епитет “жена храбрости”. Њихова дјела су велика али, нажалост, наши хисторичари су више оптерећени и заинтересовани за за доказивање својих идеолошких истина и заблуда умјесто да отргну из заборава све знане и незнане “жене храбрости”.

Сигурно да је током балканских и Првог свјетског рата било много жена које су се храбро бориле и положиле животе, али о томе нема систематизоване грађе. Подаци о учешћу жена у Другом свјетском рату  потврђују да су и тада својом храбршћу биле равноправне са мушкарцима. У Народноослободилачкој војсци Југославије борило се преко 100.000 жена, од којих је 25.000 погинуло, 40.000 рањено,а преко 3.000 су остали тешки инвалиди. За народне хероје проглашена је 91 жена, 3.344 су носиоци Партизанске споменице 1941, а више од 2.000 су постале официри. Рачуна се да је током Другог свјетског рата страдало око 620.000 жена, а само у логорима је убијено их је више од 282.000. Од 91 жена народних хероја 73 је погинуло током рата , док је само њих 17 одликовано за вријеме живота. Од укупног броја жена народних хероја из Србије је 28 (од којих 6 из Војводине и 2 са Косова), 17 из Хрватске,16 из Словеније, 10 из БиХ, по 8 из Македоније и Црне Горе и 4 изван Југославије. Од 73 погинуле током рата, 1941.године погинуло 9, 1942. 19, 1943. 25, 1944. 19 и 1945.године 2.

Лепа Радић  - само једна од њих

Рођена је 19. децембра 1925. године у селу Гашници код Босанске Градишке, Босна и Херцеговина. Основну школу завршила је у сусједној Бистрици, први разред Женске занатске школе похађала је, с нешто старијом сестром Даром, у Босанској Крупи - уз помоћ стрица Воје, који је, као лугар, више година службовао у Подгрмечу - док је остале разреде завршила у Босанској Градишци. Још као ученик, истицала се марљивим радом и озбиљношћу а узор јој је био стриц Владета Радић, који је, као ученик гимназије, прво у Босанској Градишци, а затим у Бањој Луци био укључен у напредни раднички покрет.

Непосредно послије априлских догађаја 1941, од Владете је сазнала и за припреме устанка и помагала му  у скривању прикупљеног оружја. Тих јулских дана 1941. у устанак је испратила четворо чланова породице: оца, стричеве Воју и Владету и стрину Јованку, једну од првих партизанки на Козари. За вријеме прве офанзиве на устанике Козаре, новембра 1941, усташе су хапсиле Лепу и све преостале чланове породице Радић али су , уз помоћ илегалних партизанских сарадника, послије 20 дана малтретирања у усташком затвору у Босанској Градишци пуштени. Послије изласка из затвора, 23. децембра 1941, заједно са сестром Даром, Лепа је постала борац 7. партизанске чете 2. крајишког одреда и болничар у чети.

Лепа Радић је показала задивљујућу храброст за вријеме Четврте непријатељске офанзиве на слободну територију Подгрмеча. Као члан Штаба за евакуацију рањеника и становништва из угрожених подручја, Лепа је, од 20. јануара 1943, била међу најистакнутијим организаторима збјегова који су се, фебруара 1943, нашли у залеђеном Грмечу у који су већ дубоко биле зашле јединице из састава 714, 717, 369 и 7. СС "Принц Еуген" дивизије. Организовала је извлачење рањеника, и помоћ колонама банијских избјеглица које су се у масама, већ исцрпљене и промрзле, повлачиле испред непријатеља уз заштиту партизанске војске и Грмеча. Без предаха је обилазила збјегове и раштркане групе промрзлих људи, жена и дјеце, склањала их у завјетрине, савјетовала како да се понашају приликом бомбардовања. У настојању да одржи морал, увјеравала је народ да ће наше бригаде зауставити фашисте. Снагу свог вјеровања упорно је преносила на људе око себе, а требало је много моралне и физичке снаге да се издржи зима у Грмечу и стални притисак непријатеља који није имао милости ни према дјеци у колијевци.

Све је то Лепа подносила без панике, и многи су се питали: одакле толика снага у овој крхкој дјевојчици? У предвечерје 8. фебруара 1943. збијег који је предводила Лепа Радић изненада је опкољен и тада је остала прибрана и храбра. Испуцала је на Нијемце сву муницију из своје пушке, бранила се позивајући народ да се бори голим рукама, да се не предаје, чак и онда кад су је савладали ударцима кундака. Покушала је, ко зна колико пута, да заштити ухваћени народ кога су есесовци злостављали на путу према Босанској Крупи. "Убијте мене, народ није крив"- викала је Лепа, посрћући под ударцима легионара 369. дивизије.

Послије тродневног злостављања, доведена је пред подигнута вјешала, у багремару између тунела и жељезничке станице у Босанској Крупи. Руке су јој биле везане телефонским каблом, без ципела, само у вуненим чарапама, исцрпљена и изнемогла, али поносна и пркосна. С постоља под вјешалима Лепа је покушала да се обрати заробљеном народу из збјега, али је омча прекинула њене посљедње ријечи.

У извјештају о егзекуцији СС-овци су написали да је: "Бандиткиња, објешена у Босанској Крупи, показала невиђени инат". Имала је тада тек 17 година. Њене бисте и данас стоје у Босанској Крупи и у Босанској Градишци…

Архива: Глобал ЦИР/НН /Б92

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.