Интересна заједница елита

Постоји веза између класне структуре британског друштва и бреxита. Људи који пишу законе, суде по њима или их коментаришу у медијима – припадају тако танком слоју да су сводиви на једну особу.

Gary Younge / 10. јул 2019

Overreach, foto: Zoran Vasić

 

Прошле седмице Борис Јохнсон је одржао говор пред Краљевским друштвом за хортикултуру у Визлију у Сарију, а онда продужио у богато село Оксшот да купи мало кобасица са коморачем и естрагоном и попије кафу у кафеу Грицко и врцко. У серији интервјуа које је дао током дана, одбијао је да коментарише фотографију на којој позира са својом партнерком Царрие Сyмондс. Али више пута је поновио да нема сумње да ће до краја октобра Британија изаћи из Европске уније „како зна и уме”.

Истог дана, Фондација Сатон и Комисија за друштвену покретљивост објавили су извештај о истраживању елитизма у Британији који „пружа слику земље чијим структурама моћи доминира мали сегмент популације, уз веома ниску покретљивост на друштвеној лествици и без знакова да ће се ситуација поправити“. Полазници приватних школа чине свега 7% становништва земље али 39% елите; дипломци Оксфорда и Кембриджа чине мање од 1% популације, али за њих је резервисано 24% елитних позиција у земљи. Судије у високим судовима, помоћници министара, секретари са трајним мандатима и дипломати спадају у ред занимања која су најмање репрезентативна за земљу у целини. За њима не заостају ни представници медија, нарочито колумнисти.

Постоји јасна и непобитна веза између дубоко усађене и окамењене класне стратификације британског друштва и жалосног хаоса у коме се данас налазимо. Генетска барица из које се попуњавају редови елите плитка је и устајала. Они који пишу законе надзиру рад државних органа који их спроводе, тумаче их у судницама или коментаришу у новинама – припадају тако танком друштвеном слоју да бисмо их све могли сматрати једном истом особом. Иако немају већину, њихова критична маса је таква да могу дефинисати тон, обликовати културу и постављати параметре онога што се сматра институционално прихватљивим.

Таква ситуација је увек апсурдна и нездрава, а у последње време постаје и неодржива. Премијер који нас је пре неколико година гурнуо у хаос бреxита похађао је исту школу и посећивао исте клубове на истом универзитету као нови премијер кога бисмо могли добити за неколико седмица. Нико не помишља да је то непријатна коинциденција. Јер Британија тако функционише; или би требало рећи – не функционише.

„Модел вођства у нашој земљи се распада“, писао је прошлог децембра Ецономист, часопис који нико не може оптужити за симпатије према марксистима. „Британијом управља клика опседнута собом самом, група која припадање свом ексклузивном клубу цени више од компетентности, а самоувереност више од стручности“. Запањујући неуспех интеграције у овој земљи нема никакве везе са муслиманима или расом – проблем је у томе што људи који земљу воде и коментаришу оно што се у њој догађа имају крајње скучено искуство живота каквим живи већина њихових сународника. Изгледа да су последице те превелике удаљености катастрофалне.

Да бих предупредио очекиване критике, наглашавам да не можемо кривити људе зато што су рођени богати или због школа које су похађали. Такође, шачица припадника радничке класе која се некако домогне Оксфорда и Кембриджа заслужује дивљење. Проблем није у појединцима, већ у систему који награђује привилегије и привилегује богате – пружајући тако више могућности, богатства и моћи онима који их нису сами стицали, док осталима ускраћује приступ.

Класна привилегија није ништа ново. Сва тројица британских премијера у периоду од 1955. до 1964. школовали су се на Итону и Оксфорду. Али од тог доба променило се неколико ствари које даљу доминацију овог веома танког друштвеног слоја чине проблематичном. Пре свега, ниво доходовне неједнакости драстично је порастао. Према подацима експертског тела Еqуалитy Труст, од 1938. до 1979. године део дохотка који припада децилу на врху доходовне лествице опао је за 40%, док је део који припада најнижим позицијама мало порастао. После 1979. године тај тренд је почео да се мења и данас је практично заустављен. Реалне наднице још се нису вратиле на ниво од пре кризе.

Олигархијске тенденције у економији учвршћују се и појачавају кроз политику и ширу културу. Људи којима све припада добили су и право да управљају свим стварима. Водећи кандидат торијеваца Борис Јохнсон није само производ него и велики заговорник таквог система. Када тражи велике пореске олакшице за богате видимо да је у питању кандидат који већ има много и жели још више. Када нагађа да минимална надница износи „вероватно око 10 фунти“, а заправо је 8,21 фунти, видимо да је у питању кандидат који не зна скоро ништа о људима који немају много и није спреман да учи. (Замислите шта би снашло Диане Абботт да је направила сличну грешку.)

Друго, очајнички покушаји да се монопол сачува изазивају све екстремније последице. Налазимо се у периоду дуготрајне кризе и дубоке подељености, а креатори таквог стања су припадници финансијске елите чије је непромишљено понашање прво толерисано, а затим опроштено, отписано и заборављено заслугом политичких елита. Мало је вероватно да иста елита може произвести маштовита и радикална решења каква су нам данас потребна.

Бреxит је само најуочљивија манифестација криза са којима се суочавамо. Трка торијеваца за водећу позицију показује колико смо неспремни да се са њима носимо. У питању је партија која је на последњих шест избора само једном освојила већину, а сада се спрема да изабере трећег лидера за само три године. Водећи кандидат је непоправљиви манипулатор, лажов, женскарош и опортуниста, који се најмање допада онима који га најбоље познају. Противкандидат је безнадежан. Питање је колико било који од њих двојице може издржати на водећој позицији.

За то време, медијске елите, које углавном припадају истој класи као њихови финансијски и политички партнери, опседнуте су кризом вођства у наводно „неупотребљивој“ Лабуристичкој партији, која четири године има истог лидера и повећала је број освојених гласова и места на последњим изборима. Практично сваки важнији политички догађај, од бреxита до последња два изборна циклуса, припадници медијске елите су протумачили погрешно.

Проблем овде није у Јеремy Цорбyну или партијским интересима – мада би и то могло бити у питању – већ у перспективи и пропорционалности. Један од разлога зашто је британску политику данас тако тешко разумети јесте то што је већина оних који су надлежни да је критикују и тумаче толико дубоко уплетена у предмет своје критике да више не може да види јасно. Што нас доводи до завршног запажања. Британија је после Другог светског рата успела да убеди себе да је меритократско друштво. Данашња ситуација показује да су то били лаж и илузија. Ако мислите да је Борис Јохнсон најбољи кандидат за задатак пред нама, онда не знате ништа о задатку који нас чека. Или не знате ништа о Борису Јохнсону.

Као што је приметио Јамес Wоод у Лондон Ревиеw оф Боокс, на Итону су их учили како да се „без напора и супериорно” намећу остатку света. Али ти људи данас иду из грешке у грешку. А чак и када праве катастрофалне грешке, настављају да се успињу јер им и даље поклањамо поверење – сасвим незаслужено.

Тхе Гуардиан, 05.07.2019.

Превео Ђорђе Томић

Пешчаник.нет,10.07.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.