Интервју Мерсиха Бешировић: Велика је разлика између права радница у јавном и приватном сектору!

Ја сам у синдикалном покрету ангажована од 1997. Прошла сам пут од секретарице и кафе кухарице до данашње позиције предсједнице и могла бих данима писати о искуствима када сам ја осјетила колико нисмо равноправне.

Delila Hasanbegović / 07. април 2020

 

Иницијатива Грађанке за уставне промјене, у оквиру редовних интервјуа на теме родне равноправности, али и поводом ванредне ситуације узроковане пандемијом Корона вируса у Босни и Херцеговини, разговарала је са Мерсихом Бешировић, предсједницом Синдиката радника/ца трговине и услужних дјелатности БиХ о правима радника/ца у БиХ, посебно у јеку пандемије: да ли смо довољно заштитили раднике/це у сектору трговине, њихове животе и здравље, оне који/е су, поред здравствених радника/ца, полицијских службеника/ца, службеника/ца који раде са маргинализираним групама и сл, на првим линијама „фронта“, ту за нас у овим околностима.

У ситуацији пандемије коронавируса, када је проглашено ванредно стање/ стање несреће у БиХ, када су раднице (углавном) и радници они који раде када и колико други, привилегиранији, не раде, мање раде или раде у кућним увјетима, шта можете рећи – какво је стање заштите њихових живота и здравља?

Мени је потпуно несхватљива сва спорост и неспособност којој смо изложени у том смислу. СТБИХ се још 14. марта организовао и у цијелој БиХ обишао сва радна мјеста гдје имамо своје чланове којима смо подијелили средства за дезинфекцију, а која они тада уопште нису имали. Већ три седмице свакодневно тражимо мјере заштите како здравствене, тако и економске. Ситуација се побољшава, али све то иде пуно, пуно тромије и летаргичније од оног што је потребно.

Несхватљиво је нпр. да послодавци још увијек нису нашли за сходно да финансијски награде своје раднике који су дословно на својим рукама изнијели десетине тона брашна које су грађани разграбили. Тим радницама пуцају капилари у очима од терета, отварају им се ране по рукама од средстава за дезинфекцију, имају данима главобоље од дисања кроз маске које користе више дана итд. А њихови послодавци који су остварили за пола мјесеца чак шестомјесечне приходе не могу се одрећи дијела колача и захвалити се тим женама.

Да ситуација буде још гора, сусрели смо се нпр. са фирмама гдје се радницама налаже да (како би „поправили“ промет) продају робу по домаћинствима. И без опасности од корона вируса, ово би био нехуман задатак за раднице. Потпуно незаштићене и на својим радним мјестима, оне би требале ићи на адресу непознатих особа за које не знају јесу ли или не у изолацији и испоручивати им робу, вршити наплату и носити са собом одређене количине новца и, замислите, још се и сликати како би направиле епп за своју фирму.

СТБИХ је уз пријетњу медија овај налог стопирао и заузврат добио пријетњу тужбом због притиска и пријетњи. Али смо успјели осигурати да ни једна радница неће бити присиљена на извршење овог задатка. Толико о заштити радница у доба короне! Има, наравно, послодаваца који воде рачуна о својим радницима и наравно да нису сви исти. Али ове ванредне околности на површину избацују и најбоље и најгоре. Бојим се да је ових других ипак много више.

Да ли су и какве мјере ентитетске и друге надлежне власти подузеле ради њихове заштите? Ако не, шта треба урадити да би они били адекватно заштићени?

Никакве мјере нису подузеле власти како би барем мало олакшале рад у овим околностима. Потпуно су занемарени интереси и права радника, осим декларативно. Ми смо још 18.03. предложили читав сет економских мјера међу којима су ослобађање од пореза и доприноса за послодваце под условом да они задрже и плате све своје раднике. Тражили смо и хитно повећање плаћа за оне раднике и раднице који су на првој линији фронта. Нажалост, у Економско-социјалном вијећу ФБИХ поново не сједе жене. Тако да мјере које је потписала једна жена нису наишле на подршку чак ни делегације синдиката у том тијелу. Радницима и радницама које раде у овим временима не требају експерти нити политичке платформе. Треба им разумијевање и емпатија власти, њихових послодаваца, али и купаца који су такођер једна од битних карика које додатно отежавају ионако тешке дане које живе раднице и радници који су такођер хероји ове пандемије.

Шта за Вас особно, као радницу и жену у овоме друштву, представља родна равноправност како у приватном, тако и у јавном животу?

Па рекла  бих да је то паралелна борба коју водимо свакодневно уз борбу за егзистенцију, за опстанак, за све оно што се генерално а потпуно погрешно сматра код нас битнијим. Рекла бих и да је то доста индивидуална борба појединки јер се бојим да као друштво, и поред свих силних промоција, пројеката, едукација па и притисака који се улажу, некако полако одустајемо од родне равноправности као вриједности, јер резултати те борбе касне, а ми смо душтво које се води оном народном „сваког чуда три дана доста“.

Да ли можемо рећи да су жене равноправне у бх. друштву и држави? Какво је Ваше искуство у пословном и приватном животу, посебно у секторима трговине и услужних дјелатности?

Ја сам у синдикалном покрету ангажована од 1997. Прошла сам пут од секретарице и кафе кухарице до данашње позиције предсједнице и могла бих данима писати о искуствима када сам ја осјетила колико нисмо равноправне. На челу Синдиката трговине БИХ сам од 2009. То је синдикат у којем је већина чланица жене. Већина радница у овом сектору су такођер жене. И свакодневно ја осјетим да синдикат који ја водим је, рецимо, мање важан од једног синдиката металаца који је „мушки“, има предсједника умјесто предсједнице. Ја морам пет пута бити гласнија, пет пута упорнија, десет пута више припремљена да би мој приједлог „надгласао“ оне који долазе од мојих мушких колега. Бити на некој позицији гдје се доносе одлуке је јако тешко за једну жену. Готово по дефаулту ми долазимо на „у кафани утабан терен“. Ријеч солидарност која је мени особно јако битна као водиља, кад добије придјев мушка, постаје јако тешко бреме и огромна препрека родној равноправности у тој сфери синдиката. Ја још увијек готово свакодневно водим борбу да ми се обраћа као предсједници а не предсједнику СТБИХ, јер бити на челу неке организације или фирме је функција, а функција се код нас пише у мушком роду.

И приватно сам платила јако високу цијену свог опредјелјенја јер, иако се не декларишем као феминисткиња, ја живим феминизам и у својој кући и тако сам одгајала обоје своје дјеце. И након 25 година брака родитељи мог мужа не могу прихватити снаху која нпр. иде на пословну вечеру и ишла је на службена путовања и „знала“ оставити дијете од двије године са његовим оцем три седмице само. Срећом, ја сам имала огромно разумијевање свог супруга и његову подршку, и само захваљујући томе сам успјела не одрећи се ни свог посла ни своје породице и поред заиста великих изазова.

Да скратим, ми као друштво једноставно не разумијемо родну равноправност, оптерећени смо погрешним интерпретацијама једнакости уопште и потпуно смо назадовали у настојањима да то остваримо у пракси.

Да ли сматрате да је Устав Босне и Херцеговине, као и устави ентитета, родно сензитиван, тј. родно инклузиван? Да ли сматрате да је уопће битно да у таквом, највишем државном правном акту имамо одредбе које гарантирају равноправност сполова у свим областима живота па и области рада, радничког/ синдикалног покрета, узимајући у обзир уставне принципе недискриминације по било којем основу?

Ми једноставно морамо комплетно законодавство родно сензибилизирати и родну равноправност „наметнути“ као услов и као норму, кроз Устав, али и кроз рецимо закон о раду као раднички устав који је далеко од родно инклузивног.

Да ли сматрате да устав и закони у БиХ довољно промовирају и гарантирају права радника_ца? Можемо ли рећи да постоји синдикални покрет у БиХ?

Ми живимо у земљи гдје се закони доносе не да би гарантирали права радницима, него, напротив, да би им иста ускраћивали. И то је један тренд који траје уназад 20 година. Један од разлога је и тај што синдикални покрет постоји само формално. Он је само слијепи извршилац политика које су га добиле јако, јако јефтино.

Синдиката нема у приватном сектору, нема га у фирмама на чијем су челу особе које су до њих дошле преко ноћи, а воде их на начин да исто тако могу и остати без њих. Ми у СТБИХ смо свједоци како иде организовање радника у синдикат. И велика је лаж да послодавци у овој земљи желе социјални дијалог и признају синдикат као партнера. Синдикат функцинише у јавном сектору, али то није синдикат какав познаје модерни раднички активизам.

У синдикату нема жена. Не зато што оне то не желе, већ зато што  бити жена у синдикату захтјева велику жртву и има јако високу цијену за породицу, по здравље, али и на самопоуздање. Синдикат као покрет у БИХ постоји више од 110 година и за сво то вријеме само једном је на његовом челу била жена и то на скраћени мандат од двије године. Од 2010. ја сам доживјела такву тортуру од стране својх синдикалних колега, да сам више пута била у дилеми да ли да заиста одустанем од борбе за спас синдиката. Али сам срећом окружена колегама и колегицама у свом синдикату који раде на својим радним мјестима, имају један дан слободан у седмици и тај дан умјесто да посвете својим обитељима, они се боре да својим радним колегама и колегицама олакшају свакодневни рад. Ти људи раде и живе у свим дијеловима БИХ и они ми улијевају наду да је БИХ могућа, да је то што се зове модеран демократски транспарентан синдикат за радника могућ.

Из перспективе Вашег досадашњег радног и синдикалног искуства, можемо ли рећи да се права радница поштују и остварују у најбољој мјери?

Велика је разлика између права радница у јавном и приватном сектору. Иако и у јавном сектору има јако пуно кршења, има страшних примјера мобинга који су чак и нама пријављивани, иако не дјелујемо у том сектору, ипак је стање радничких права у приватном сектору катастрофално лоше. Ја сам више пута рекла да је по мени рад у приватном сектору данас модерно ропство. Радно законодавство колико год да треба унапређење, овдје престаје и вриједи само једно правило „како газда каже“. Раднице су преплашене, финансијски овисне о мизерним плаћама и усудила бих се рећи емоционално и ментално отупљене и роботизоване. Ми у СТБИХ смо врло усамљени у борби за права радника и радница у овом сектору. Ја заиста не видим савезника међу другим синдикатима. Зато тражимо савезнике у медијима и, у посљедње вријеме, у невладином сектору који и сам вапи за владавином права и радничким правима.

За Иницијативу Грађанке за уставне промјене разговарала Делила Хасанбеговић, Сарајевски отворени центар

 


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.