Ирена преживела два рата и извела на животни пут 200 ђака

Осамдесеттрогодишња Ирена Проскауер, учитељица у пензији, једина је преостала особа из малене јеврејске колоније у Шамцу, која је почела да нестаје након немачке и усташке окупације током Другог светског рата.

Srna / 07. септембар 2017

 Можда се за њу не би ни знало да 2015. године историчар Никша Незировић није написао књигу "Јевреји у Босанском Шамцу од 1863-1942. године" о времену када је у Шамцу живела 31 јеврејска породица.

Ирена је имала филмску судбину. Нјен отац, Фриц, страдао је у партизанској болници у Шековићима, Трнови, током седме непријатељске офанзиве заједно са две шамачке болничарке - мајком и ћерком Фаником и Тонком Краус.

- Занимљиво је да је њен отац погинуо заједно са њима, да би након толико година Ирена дошла да живи у родни град Фанике и Тонке Краус. Свет је заиста мали - каже Незировић.

Ирена Проскауер рођена је у Бечу од оца лекара Фрица из Катовица, у Пољској, и мајке Илзе из Леотена, у Нјемачкој. Од Беча до Шамца прошла је два рата и запамтила много страхота.

Када су се Немци приближили Брчком, отац, будући да је био Јеврејин, тражио је премештај да буде теренски лекар и добио место у Горњем Рахићу, где је радио за сва околна места.

- У Рахићу смо живели у кући Марка Радића, где је била смештена амбуланта. Он је био једини Србин са породицом у Рахићу и сви су га волели. Имао је супругу и кћер. Усташе су га убиле - прича Ирена.

Гледала је како њега и супругу одводе и чула је да су их заклали на брчанском мосту, јер су се касније усташе вратиле и показивале слике.

- Нјегову ћерку сакрила је Хамдибеговица Аликадић у пушницу у бабури /где се ложи ватра/, а онда ју је њен тетак Милан Томић одвео код себе и више је нисам видела, а чула сам да је отишла за Београд - сећа се Ирена.

Ирена прича да се њен отац након тога оженио муслиманком Ханумком, која је већ имала два сина из првог брака и са њом добио ћерку Сеаду.

Због тога што су га Немци стално тражили, јер је имао своју апотеку и као лекар помагао партизанима, променио је име у Ферид, а Иренино у Разија, верујући да их тако неће убити. То име је носила током целог школовања.

Почетком 1943. године отац је отишао у партизане. Ирена се присећа да ју је маћеха слала рано ујутро на њиву. Једном је седила пет дана на трешњи и сакривала се, а друштво јој је правио брат који је чувао краве. Тако су избегли смрт.

Оца су јој ухватили у Шековићима, где је био мајор централне болнице и одвели у затвор у Брчком. Против њега је сведочио неки Касимага Касимагић који је рекао: "Крмка у главу - да је остао још који дан у Рахићу одвео би све у партизане".

- Моја маћеха га је тражила и желела да га спаси. Сећам се, срели смо у путу Авду Берберовића из Брчког, којег је маћеха молила да помогне. Он јој је одговорио: `Хајде кући док је твоја пасјача на глави, муж ти је синоћ `отпутовао` низ Саву у Земун` - прича Ирена.

Каже да јој је отац стрељан у Подгајичкој шуми, где је и данас споменик, а у Рахићу је на партизанском гробљу плоча са његовим именом.

Фото: Срна / Срна

Ирена је радила 40 година као учитељица и извела на животни пут више од 200 ђака свих националности, са некима од њих се још увек чује, а понекад је и обиђу.

У последњем рату, деведесетих година прошлог века, ишла је свуда - од Градачца до Београда, па од Пала до Америке, где јој је муж сахрањен.

Ирена је пре две године имала две тешке операције, али захваљујући лекарима у Шамцу, Добоју и Бањалуци полако се опоравља.


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.