Исповијест возача који је отишао у Шведску да вози камион

Најлакше је отићи преко, али треба много тога да ти се поклопи. Сви мисле “само седнеш у камион и возиш“, али није баш тако, мора добро да се запне. Многи су покушали, али се нису снашли, па су се вратили.

BUKA portal / 10. децембар 2019

Foto: Ilustracija

 

 

Тим речима почиње исповест за Н1 Огњен Пејић (35), један од више стотина возача који су волан градског аутобуса у Србији заменили управљачем камиона у некој од земаља Европске уније.

Кад дођеш у туђину где никог не знаш није нимало лако, поготово за нас који долазимо са Балкана, пре свега због велике разлике у темпераменту. Шведска је прилично депресивна земља, досадна, лоша је клима… Немаш лето, стално је киша. Зими сване у осам-девет ујутру, а мрак пада већ у три по подне. Лети ноћ траје свега три-четири сата, а на северу Шведске тада уопште нема мрака. Много људи то не може да издржи, па одустају и враћају се у Србију. Они који остану брзо схвате колико је Шведска добро уређена земља и како систем треба да се постави. А систем је скоро савршен. Сто милиона ствари бих преписао од Швеђана и рекао овим нашим политичарима “ево, овако треба да радите”.

До одласка у Шведску радио сам пуних десет година као возач градског аутобуса, а последња плата коју сам примио била је око 450 евра. Ипак, новац није био највећи проблем, много више ми је сметао општи јавашлук у фирми, буквално на сваком кораку. Пре две године сам пресекао и дао отказ. Позвао сам друга који живи у Шведској и замолио га да ми пронађе неки смештај, па да покушам да нађем посао на лицу места. Нашао ми је гарсоњеру у Линчепингу, граду величине Краљева, који је неких 200 километара удаљен од Штокхолма.

У потрагу за послом кренуо сам чим сам се сместио, а нашао сам га после два месеца. Запослио сам се као возач шлепера, за плату од 2.000 евра. Туре су биле само по Шведској, преко недеље сам спавао у камиону, а викенд ми је био слободан. Прелазио сам од 600 до 800 километара дневно, али ми то није падало тешко јер је Шведска једна од најбољих земаља за возаче камиона. Паркинг места и тушеви постоје на деведесет одсто пумпи, а за отприлике 800 динара добијеш пакет који укључује туширање, кафу и сендвич. Живео сам у гарсоњери од 30 квадрата која је била малтене у центру града и плаћао сам је 300 евра. Кад од плате одузмем све трошкове, на крају месеца остајало би ми око 500-600 евра.
“Прави децу, Шведска ће их одгојити”

После годину дана ми се придружила девојка, па су и трошкови били већи. Нашао сам боље плаћен посао, па зарадим око 2.400 евра месечно. Преселили смо се у већи стан, а пре три недеље смо добили ћеркицу. Кад сам дошао овде, говорили су ми “прави децу, Шведска ће их одгојити”. И то није далеко од истине. Од педијатријске сестре, чије су ти услуге бесплатне док ти дете не напуни пет година, до новчане помоћи која се исплаћује до пунолетства. Дечји додатак за прво дете је нешто више од 100 евра месечно, а незапослене мајке имају право на 480 плаћених дана од рођења детета, током којих добијају око 400 евра месечно. Од вртића до факултета све је бесплатно. Звучи невероватно, али ако живиш негде даље, а немаш превоз, држава ти обездеди чак и такси до вртића и назад.

Порези овде јесу високи, али се све то врати кроз социјална давања. Држава ти омогућава да бесплатно учиш језик, упишеш школу, факултет… Имаш право и на такозвани студентски кредит у износу од око 1.000 евра месечно, да би ти олакшали живот током студија, а камата је симболична. Кредит почињеш да враћаш тек када почнеш да радиш, тако да познајем неке који имају више од педесет година, а још враћају студентски кредит.

Што се тиче посла, ту се човек адаптира врло брзо јер једноставно видиш да систем функционише. Најбитније је да научиш шведски, јер онда можеш да радиш готово све. Људи се овде не плаше да промене посао, то је сасвим нормална ствар. Много је теже привићи се на друштвени живот у Шведској, који је потпуно другачији у односу на Србију. Овде не можеш да одеш у кафану усред недеље, већ само викендом. Ноћни живот је овде иначе веоома скуп, цена пића у кафићу или клубу је између 800 и 1.500 динара.

Саобраћајна култура у Шведској је на толико високом нивоу да је то нама просто незамисливо. За озбиљнији саобраћајни прекршај воде те на психијатрију, да вештаче да ли си нормалан. Казне су драстично високе, нарочито за вожњу под утицајем алкохола. Овде се много пије, али градски превоз викендом ради непрекидно, управо због тога да људи не би возили пијани.

Једног мог познаника полиција је зауставила са 0,56 промила алкохола у крви. Одузели су му возачку дозволу и уградили му у ауто уређај за мерење нивоа алкохола, који је морао да плати око 3.000 евра. Кад год му запишти мора да стане и да дува у ту справу, а не може ни да покрене ауто ако у себи има мрвицу алкохола. После прве такве казне, земљаци схвате да ово није Србија и почињу да се придржавају свих прописа. На навику да стану испред кафића или фаст фуда и упале сва четири мигавца брзо забораве, јер то овде нико не ради.

Кад је у питању безбедност, врло су ригорозни. На ауто-путевима је ограничење 110 километара на сат, иако су им путеви много квалитетнији. Кад некоме пукне гума, па стане у зауставној траци, они буквално затворе ауто-пут на том делу док се возило не оспособи или одшлепа. Не желе ни најмање да ризикују јер људски живот овде заиста нема цену.
Недостаје ми Србија, али не размишљам о повратку

Ипак, није све бајно ни у Шведској. Имају велики проблем са имигрантима из Африке, који никако не могу да се адаптирају на шведски начин живота. Немају радне навике, не поштују обавезе, не успевају да науче језик… Огромна је разлика између њих и нас из Европе. Ми чим дођемо почињемо да учимо шведски од нивоа Ц иако не знамо скоро ни реч, а они морају да крену од А јер многи не умеју ни да читају и пишу.

Недостају ми фамилија и пријатељи из Србије, али је добра околност то што овде живи много наших људи, па имам с ким да се дружим. Швеђани су углавном резервисани према дошљацима, мада и то доста зависи од тога како се поставиш. Они који не могу да се отарасе балканског менталитета и навика тешко постају део заједнице, а ако си иоле нормалан онда те и Швеђани прихватају. О повратку у Србију не размишљам, иако не могу да кажем да нема носталгије. Ипак, тај осећај ти успешно замене култура и цивилизација, али и онај нама добро познати “шведски стандард” о којем сам слушао цео живот.


Н1


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.