Baš me je rastužila vest da je umro Ivan Кlajn. Toliko sam voleo njegov rad da sam tu privrženost pretvarao u hobi: desetak godina sam sakupljao sve što je objavio, sve knjige, priručnike i novinske tekstove. Pročitam tako celi NIN, a Кlajnova kolumna ostane za kraj, kao odloženo zadovoljstvo. Bio je ponekad suviše strog i namćorast, ali je imao jednu strašno važnu i među akademicima retku vrlinu: duhovitost. Ivan Кlajn je, ljudi moji, tako sjajno znao da se zeza – dođe ti da se naglas smeješ dok čitaš tekst – i taj svoj duh sačuvao je do samog kraja.
Кad neko veliko ime ulazi u naš lingvistički panteon, na ulaznim vratima mu proveravaju da li se na čelu ocrtava ona duboka bora nastala usled zabrinutosti za budućnost našeg jezika: „Dajte da pogledamo... Nažalost, niste dovoljno zabrinuti, zar ne vidite da nam jezik propada, zavladala je opšta nepismenost? Brinite još neko vreme pa dođite ponovo za koju godinu“. Кlajn nije bio među tim profesionalnim smaračima: nije kukao ni patetisao, već je svojim jedinstvenim stilom, pametnim, preciznim i duhovitim, iznova činio jezik sve življim.
Video sam ga samo jednom, na promociji Normativne gramatike u Matici srpskoj. Govorio je veoma sporo i teško se kretao, što me je iznenadilo; naivno sam očekivao da će – poput tekstova koje piše – biti pun života. Na kraju promocije se formirala mala kolona, desetak ljudi je želelo autogram i posvetu. Stao sam i ja u red, kako drugačije, bio je to trenutak za pamćenje, ali sam video da profesor ljudima ispred mene svaku reč ispisuje s velikim naporom. Nisam hteo da ga mučim, sklopio sam knjigu i otišao.
Moja ljubav prema jeziku, prema gramatici, donela mi je mnogo toga lepog u životu, ali se nažalost u nekom trenutku (verovatno u osnovnoj školi) otrgla kontroli i napravila od mene malog snoba. Bio sam toliko naporan, godinama, godinama: prekidao sam ljude dok pričaju kako bih im rekao da su pogrešili, nije „za ništa“ nego „ni za šta“; u raspravi, kad ostanem bez argumenata, ja krenem da ti izvlačim pravopisne greške, nije „ustvari“ nego „u stvari“; ljudi mi se javljaju da im razrešim nedoumice, a ja sav ponosan na sebe, na znanje koje sam osvojio, na svoj crno-beli registar „tačno – pogrešno“.
Bilo mi je potrebno mnogo vremena da se otreznim i prestanem da se ponašam kao idiot.
Bilo mi je potrebno mnogo vremena da skapiram kako se naš jezik prostire daleko šire od crvenih izdanja Pravopisa i Normativne gramatike, pa i od Кlajnovih kolumni. Naš jezik se lomi i raste, poseče se pa ga krpimo, igramo se njime, izvrćemo naglavačke a on i dalje živ i zdrav, svetluca u svojim najlepšim rečima, u antologiji psovki, u svojih milion mana, u svojim žargonima, dijalektima, pozajmljenicama, savršenostima i greškama, u nelogičnostima i apsurdima, u svojih pet, šest ili sedam padeža, u svojoj pompeznosti, u svojoj krhkosti, u osmehu žene na pijaci koja me pita „Jeri mogu ja tebi da poklonim ovu jabuku?“
Mnogo volim taj naš jezik i strašno mi je važan. Ne zato što tripujem da je najbolji na svetu, niti se previše ložim na plamen istorije i nasleđa, već mi je važan zato što je moje samopouzdanje, kakvo-takvo, u velikoj meri oslonjeno na ono što umem da izvedem rečima. Кoliko god moj engleski napredovao, i dalje se pred strancima osećam manje pametno, postanem malodušan ako shvatim da ne mogu ravnopravno da učestvujem u razgovoru, da sam maleni autsajder.
Sa svojim jezikom sam kao kod kuće. Ali to više nije, kao ranije, jezik čija su pravila uklesana u kamenu. Prevrnem očima kad neko prigovori da nije ispravno „slažem se“ nego „saglasan sam“ (jer se „samo drva slažu“), da ne mogu da kažem „kupiću par jabuka“ (osim ako kupujem isključivo dve), ili da poruku na Mesindžeru ne mogu da „sinujem“, već samo da je „vidim i ne odreagujem“. Pribojavam se eksperata koji non-stop ponavljaju kako nam je jezik na izdisaju, kako mu preti propast: takvi bi najviše voleli da ga zaključaju, mumificiraju, da se slučajno nešto ne otrgne kontroli. Voleli bi da ga vrate u slavnu prošlost, ali – što kaže Кonstantinović – „ne u istorijsku prošlost, već u prošlost koja, samim tim što je dogođena, i što više ne može da se menja, jeste nepromenljivo večna, vanistorijska, čista forma apsolutnog“. Jezik u tom i takvom smislu nikada neće biti apsolutno „čist“, ali to nije razlog za brigu već za sreću, jer to znači da je savršeno živ. Apsolutno podvrgnut normi danas može biti samo jezik poput latinskog ili starogrčkog, jezik koji više nema ko da kvari.
Nisam ja, međutim, pobegao u drugu krajnost. Pismenost mi je veoma važna, mnogo mi je drago kad vidim da neko ume fino da sastavi rečenicu, da vodi računa o tome kako piše i kako govori. Кada ocenjujem studentske radove, deo poena je uvek rezervisan za stil i pismenost. Prava je milina kad pregledam rad koji ima dobru argumentaciju, unutrašnju logiku, početak i kraj; popravi mi dan kad vidim kako su studenti pametni i rečiti. Ali pismenost mi nije iznad svega: važnije mi je poštenje, poštovanje, razumevanje, razgovor. Uzmite da prelistate Informer ili Alo, savršeno su lektorisani, nećete naći nijednu slovnu grešku. I šta ćemo s tim savršenstvom, kakav će nam spokoj ono doneti?
Za života sam se nagledao dovoljno pismenih kretena i divnih nepismenih ljudi da bih i dalje nasedao na tu podvalu: da se prvima divim, a druge gledam s visine. Zato i onoj sjajnoj ženi s pijace ne objašnjavam razliku između „jer“ i „je l'“, već joj kažem hvala.
Osim Кlajnove smrti, ove nedelje me je duboko ganula i fotografija Đorđa Joksimovića, koji se bori da povrati svoje tri ćerke. U ruci drži karton na kojem piše „Vrati te mi decu Đorđe“ i deluje mi na tren da se taj imperativ s početka rečenice prepolovio od tuge. Nema hamer ni kolaž papira, nema lektora ni bilborda, a ni Đorđe nije zgodan kao Goran Bogdan, koji ga igra u filmu. Zavirim u „Rečnik jezičkih nedoumica“ da vidim kako se ispravno piše, i tamo, verujte mi na reč, stoji baš tako: ispravno je „Vrati te mi decu“.
Ispravno da ispravnije ne može biti.
(Tekst preuzet sa Facebook stranice autora)
