Исправно да исправније не може бити

Осим Клајнове смрти, ове недеље ме је дубоко ганула и фотографија Ђорђа Јоксимовића, који се бори да поврати своје три ћерке.

Stefan Janjić / 04. април 2021

 

Баш ме је растужила вест да је умро Иван Клајн. Толико сам волео његов рад да сам ту приврженост претварао у хоби: десетак година сам сакупљао све што је објавио, све књиге, приручнике и новинске текстове. Прочитам тако цели НИН, а Клајнова колумна остане за крај, као одложено задовољство. Био је понекад сувише строг и намћораст, али је имао једну страшно важну и међу академицима ретку врлину: духовитост. Иван Клајн је, људи моји, тако сјајно знао да се зеза – дође ти да се наглас смејеш док читаш текст – и тај свој дух сачувао је до самог краја. 

Кад неко велико име улази у наш лингвистички пантеон, на улазним вратима му проверавају да ли се на челу оцртава она дубока бора настала услед забринутости за будућност нашег језика: „Дајте да погледамо... Нажалост, нисте довољно забринути, зар не видите да нам језик пропада, завладала је општа неписменост? Брините још неко време па дођите поново за коју годину“. Клајн није био међу тим професионалним смарачима: није кукао ни патетисао, већ је својим јединственим стилом, паметним, прецизним и духовитим, изнова чинио језик све живљим.

Видео сам га само једном, на промоцији Нормативне граматике у Матици српској. Говорио је веома споро и тешко се кретао, што ме је изненадило; наивно сам очекивао да ће – попут текстова које пише – бити пун живота. На крају промоције се формирала мала колона, десетак људи је желело аутограм и посвету. Стао сам и ја у ред, како другачије, био је то тренутак за памћење, али сам видео да професор људима испред мене сваку реч исписује с великим напором. Нисам хтео да га мучим, склопио сам књигу и отишао.

Моја љубав према језику, према граматици, донела ми је много тога лепог у животу, али се нажалост у неком тренутку (вероватно у основној школи) отргла контроли и направила од мене малог сноба. Био сам толико напоран, годинама, годинама: прекидао сам људе док причају како бих им рекао да су погрешили, није „за ништа“ него „ни за шта“; у расправи, кад останем без аргумената, ја кренем да ти извлачим правописне грешке, није „уствари“ него „у ствари“; људи ми се јављају да им разрешим недоумице, а ја сав поносан на себе, на знање које сам освојио, на свој црно-бели регистар „тачно – погрешно“.

Било ми је потребно много времена да се отрезним и престанем да се понашам као идиот.
Било ми је потребно много времена да скапирам како се наш језик простире далеко шире од црвених издања Правописа и Нормативне граматике, па и од Клајнових колумни. Наш језик се ломи и расте, посече се па га крпимо, играмо се њиме, изврћемо наглавачке а он и даље жив и здрав, светлуца у својим најлепшим речима, у антологији псовки, у својих милион мана, у својим жаргонима, дијалектима, позајмљеницама, савршеностима и грешкама, у нелогичностима и апсурдима, у својих пет, шест или седам падежа, у својој помпезности, у својој крхкости, у осмеху жене на пијаци која ме пита „Јери могу ја теби да поклоним ову јабуку?“

Много волим тај наш језик и страшно ми је важан. Не зато што трипујем да је најбољи на свету, нити се превише ложим на пламен историје и наслеђа, већ ми је важан зато што је моје самопоуздање, какво-такво, у великој мери ослоњено на оно што умем да изведем речима. Колико год мој енглески напредовао, и даље се пред странцима осећам мање паметно, постанем малодушан ако схватим да не могу равноправно да учествујем у разговору, да сам малени аутсајдер.

Са својим језиком сам као код куће. Али то више није, као раније, језик чија су правила уклесана у камену. Преврнем очима кад неко приговори да није исправно „слажем се“ него „сагласан сам“ (јер се „само дрва слажу“), да не могу да кажем „купићу пар јабука“ (осим ако купујем искључиво две), или да поруку на Месинджеру не могу да „синујем“, већ само да је „видим и не одреагујем“. Прибојавам се експерата који  нон-стоп понављају како нам је језик на издисају, како му прети пропаст: такви би највише волели да га закључају, мумифицирају, да се случајно нешто не отргне контроли. Волели би да га врате у славну прошлост, али – што каже Константиновић – „не у историјску прошлост, већ у прошлост која, самим тим што је догођена, и што више не може да се мења, јесте непроменљиво вечна, ванисторијска, чиста форма апсолутног“. Језик у том и таквом смислу никада неће бити апсолутно „чист“, али то није разлог за бригу већ за срећу, јер то значи да је савршено жив. Апсолутно подвргнут норми данас може бити само језик попут латинског или старогрчког, језик који више нема ко да квари.

Нисам ја, међутим, побегао у другу крајност. Писменост ми је веома важна, много ми је драго кад видим да неко уме фино да састави реченицу, да води рачуна о томе како пише и како говори. Када оцењујем студентске радове, део поена је увек резервисан за стил и писменост. Права је милина кад прегледам рад који има добру аргументацију, унутрашњу логику, почетак и крај; поправи ми дан кад видим како су студенти паметни и речити. Али писменост ми није изнад свега: важније ми је поштење, поштовање, разумевање, разговор. Узмите да прелистате Информер или Ало, савршено су лекторисани, нећете наћи ниједну словну грешку. И шта ћемо с тим савршенством, какав ће нам спокој оно донети? 

За живота сам се нагледао довољно писмених кретена и дивних неписмених људи да бих и даље наседао на ту подвалу: да се првима дивим, а друге гледам с висине. Зато и оној сјајној жени с пијаце не објашњавам разлику између „јер“ и „је л'“, већ јој кажем хвала.

Осим Клајнове смрти, ове недеље ме је дубоко ганула и фотографија Ђорђа Јоксимовића, који се бори да поврати своје три ћерке. У руци држи картон на којем пише „Врати те ми децу Ђорђе“ и делује ми на трен да се тај императив с почетка реченице преполовио од туге. Нема хамер ни колаж папира, нема лектора ни билборда, а ни Ђорђе није згодан као Горан Богдан, који га игра у филму. Завирим у „Речник језичких недоумица“ да видим како се исправно пише, и тамо, верујте ми на реч, стоји баш тако: исправно је „Врати те ми децу“. 

Исправно да исправније не може бити.

 

(Текст преузет са Фацебоок странице аутора)


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.