Историчарка Сања Петровић Тодосијевић: "Национализам се удобно угнездио у оваквом друштву"

Национализам се само удобно угнездио у оваквом друштву. Највећа одговорност припада политичким елитама које су већ у седамдесетим а посебно у осамдесетим годинама одбијале да се суоче са проблемима који су се врло јасно артикулисали у друштву.

Maja Isović Dobrijević / 19. фебруар 2020

 

Др Сања Петровић Тодосијевић је научна сарадница Института за новију историју Србије. Бави се друштвеном историјом Србије и Југославије у периоду после Другог светског рата с посебним освртом на историју детињства и историју образовања као и историјом Другог светског рата с посебним освртом на масовне злочине и Холокауст као и политику колаборационистичке управе на тлу немачке окупационе зоне у Србији. Једна је од оснивачица Центра за југословенске студије. Члан је Радне групе Републике Србије за обнову Бившег југословенског павиљона у Државном музеју Аушвиц Биркенау. Написала је две монографије: За безимене. Даелатност УНИЦЕФ-а у Федеративној Народној Републици Југославији 1947-1954 (Београд:Институт за новију историју Србије, 2008) и Отећемо светлост бучном водопаду. Реформа основношколског система у Србији 1944-1959 (Београд:Институт за новију историју Србије, 2018). Активна је као чланица Иницијативе за обнову Меморијалног комплекса „Бошко Буха“.

Са Сањом за портал БУКА разговарамо о покрету четника, национализму, ратовима на овом простору, правилном тумачењу прошлости као и о искориштавању историје од стране политике.

У јавном дискурсу све је присутнија позитивна прича о покрету четника од стране политичара. Да будемо јасни, колико има истине у овој другој страни четничког покрета која се покушава истаћи? Они који настоје да позитивно причају о четницима истичу да ствари нису црне или бијеле.  Шта нам каже историја?

Историја је постала наука и „осавременила“ се у тренутку када се историјско памћење одвојило од личног сећања. Из тога наравно произилази да историјско памћење не може бити ни црно ни бело а историјски феномени не могу бити добри или лоши тј. не могу имати оне одлике које приписујемо људским бићима. Када говоримо о научним интерпретацијама онда говоримо о знању. Према томе на основу сазнања ми можемо указивати на одлике и улогу различитих фактора па и покрета попут четничког у одређеном историјском контексту. Већ из вашег питања је јасно да Ви не мислите само на један историјски контекст. Сасвим је једно говорити о улози четничког покрета у Другом светском рату а сасвим друго о употреби симбола четничког покрета данас. Мислим да се у јавном простору често и олако повлаче паралеле и вертикале између углавном различитих колаборационистичких покрета који су постојали за време Другог светског рата и оних који се данас ките симболима тих покрета. То не значи да у јавном простору не треба осудите кићење четничким, усташким и другим симболима данас, јер се ради о „цитирању“ припадника у првом случају националистичког покрета који је колаборирао са окупатором у свим деловима 1941. окупиране и распарчане Југославије па и на простору Босне и Херцеговине а у другом о „навођењу“ припадника фашистичког покрета који се налазио на челу марионетске фашистичке творевине каква је била Независна Држава Хрватска, а у чији састав је Босна и Херцеговина такође улазила. Ова врста „кићења“ прошлошћу која се разуме на један крајње поједностављен начин довела је и до тога да се читави народи  у јавном говору препозању као: Четници, Усташе, Балије.

Интересантно је да су ову врсту говора у јавном простору промовисале управо оне политичке али и интелектуалне елите које су се „издигле“ на наслеђу рата односно ратова деведесетих на простору бивше Југославије па и на простору Босне и Херцеговине. Када се 27. јануара ове године на прослави Светог Саве у школи у Сребреници десио инцидент са ученицима који су истицали четничке симболе многи су потрчали да баш као ујка Васа, чувени Нушићев лик из Госпође министарке, „први јаве“ шта се десило и да нам у исто време објасне да живимо у земљи која нема будућност. Морам да кажем да сам убеђена да ако нам се деси да „прескочимо“ будућност, што је наравно немогуће, то сасвим сигурно неће бити због деце која 2020. „демонстрирају четништво“ већ због оних који себи додељују улогу моралних арбитара у служби „министарства истине“. Ово ме је веома подсетило на једну од више прича које је у својој фантастичној књизи Сцхиндлеров лифт испричао Дарко Цвијетић а прича говори о „комшији Обраду“ који је током рата у Приједору возио багер и обављао разне „дужности“, између осталог и „помагао“ приликом секундаризирања и терцијаризирања примарних масовних гробница на томашичким коповима на којима је иначе био запослен пре рата, да би после рата јурио по солитеру кога Цвијетић описује као парадигму наше послератне стварноси, клинце који по лифтовима исцртавају кукасте крстове уз коментар „какву смо омладину одгојили, кукасте крстове цртају по зидовима, срам да их буде“.

Оно што је по мом мишљењу битно рећи  је да се врло често заборавља да се ратови деведесетих у којима је било толико иконографије Другог светског рата нису надовезали на Други светски рат већ на искуство живота у социјалистичкој Југославији која се по мом мишљењу веома добро носила са наслеђем фашизма и колаборације. Често сам у прилици да чујем своје колеге и колегинице са простора читаве бивше Југославије како наслеђе ратова деведесетих доводе у директну везу са наслеђем Другог светског рата закључујући како се ради о наслеђу са којим се заправо никада није „изашло на крај“ из чега се, по мом мишљењу на један крајње проблематичан начин у јавни простор уводи теза о томе да су нпр. сви Срби увек били четници и да су рецимо сви Хрвати увек биле усташе. Иза оваквих теза стоје не само представници оних елита које отворено флертују и са четничком и са усташком идеологијом већ напротив и они који су на потпуно другачијим идеолошким позицијама али себе сматрају перјаницама неког „новог договора“. Ни једни ни други не знају историју али се истом радо баве чиме се често препоручују разним политичким елитама. Тако се квази наука ставља у службу политике. У својој књизи Школа за деликатне љубавнике Светлана Слапшак пише о томе на који начин преобликовање сећања на ни мало једноставан и веома сложен живот у социјалистичкој Југославији служи ревизионизму и некој врсти комодификације прошлости. Светлана говори о „фабрици фалсификата, налик некој кинеској или бангладешкој загушљивој и трошној радионици где жене и деца умиру за цент на дан, производећи лажне шанел торбице и најк патике“. Баш у тој фабрици која мени неодољиво личи на већ поменути Цвијетићев лифт односно солитер производе се, каже даље Светлана „идеални Тито, идеалне омладинске радне акције, идеална југо-порно-мисогинија“ чиме се, а то је оно најбитније, „упорно уништава оно што је у Југославији мислено било најбоље, критичка мисао, и оно што је било најчаробније, неговање смисла за хумор“. На тај начин је Светлана Слапшак, по мом мишљењу, подсетила на нешто што се очигледно веома тенденциозно заборавља а то је инклузивност културног амбијента који је постојао у социјалистичкој Југославији на целом њеном простору унутар кога су се отварала многа важна питања за југословенско друштво у целини па и питања која се односе на сложено и веома тешко наслеђе Другог светског рата. Е видите, баш зато, за мене је данас, двадесет пет година после окончања рата у Босни и Херцеговини прича о, између осталих, четницима често смоквин лист иза кога се крију они који не желе да говоре о ономе што нас је увело у ратове деведесетих а то по мом мишљењу није био само национализам па ни само српски национализам. Одбацивање еманципаторских пракси социјалистичке Југославије и неспремност да се довољно јасно и транспарентно говори о кризи југословенског социјализма који је од средине шездесетих година 20. века све више почео да личи на капитализам су важне теме којима се бар историчари и историчарке, по мом мишљењу морају вратити. Спровођење привредне реформе средином шездесетих година 20. века довело је до развоја конзумеризма и експанзије „савременог“ начина живота који се у Југославији чешће манифестовао кроз модернизацију а мање кроз еманципацију. Тако је модернизација послужила репатријархализацији социјалистичког друштва. Национализам се само удобно угнездио у оваквом друштву. Највећа одговорност припада политичким елитама које су већ у седамдесетим а посебно у осамдесетим годинама одбијале да се суоче са проблемима који су се врло јасно артикулисали у друштву.

Дакле, морам да кажем да је друштво у осамдесетим показивало завиднији степен зрелости од једне прилично, у привилегијама и конфору окоштале политичке елите, која је при том, мислећи да је све послове завршила у Другом светском рату престала да се бави собом. Сваки покушај да јој се скрене пажња на потпуно другачије потребе нових генерација које нису имале непосредно искуство Другог светског рата па самим тим нису ни биле у обавези да га на исти начин доживљавају завршавао се критиком а у осамдесетим годинама и врло репресивним мерама за појединце. Врло је интересантно рећи да се појам четништва управо тада вратио на велика врата на југословенску јавну сцену. По мом мишљењу увела га је комунистичка политичка елита која је за иступе какви су у осамдесетим били иступи Војислава Шешеља или Гојка Ђога а који су сигурно артикулисали и националистичке ставове имала само један одговор а то су биле сувише оштре казне и репресија. Немогућност политичке елите која се сматрала социјалистичком да са оваквим ставовима полемише кроз друге, мање репресивне институције, и дијалог у друштву направила је од националиста данас ултра десничара какав је Шешељ „жртву комунистичког режима“ и „социјалистичког друштвеног поретка“ што је била главна претпоставка његовог целокупног ангажмана све до данас а посебно у рату деведесетих. То што је Шешеља неко некада назвао четником за мене лично и не представља толики проблем колико је проблем био у томе што су се онда четницима и непријатељима режима који не разумеју „тековине Нродноослободилачког рата и Револуције“ називали сви који су мислили другачије а посебно они који су се усуђивали да критикују. На простору целе бивше Југославије било је толико различитих примера. Сетимо се Лајбаха, Младине итд.  Релативно скоро појавила се одлична књига историчарке Олге Манојловић Пинтар, Последња битка. Шпански борци и југословенска криза осамдесетих којом је скренута пажња на три важна документа. Историчарка Олга Манојловић Пинтар је скренула пажњу, пре свега, на писмо које су чланови Удружења југословенских добровољаца Шпанске републиканске војске 1936-1939. упутили Централном комитету Савеза комуниста Југославије са своје скупштине која је одржана у Сарајеву 22. октобра 1984. а у коме су тражили ванредни конгрес Савеза комуниста Југославије због, парафразираћу, нагомиланих проблема у друштву где су у великој мери алудирали на немогућност Партије да поведе дијалог због чега се служи средствима која би социјалистичком друштвеном поретку требало да буду страна а затим и на Стенографске белешке са састанка Председништва ЦК СКЈ са Управним одбором Удружења шпанских бораца (29. октобар 1984) и Ставове Председништва ЦК СКЈ о горе поменутом писму. Управо ова важна књига доста говори о односу комунистичке политичке елите у осамдесетим према кризи али и о једном доста виталном друштву које по мом мишљењу и није у толикој мери било задојено идејама које припадају корпусу фашистичке идеологије већ је у условима не само кризе федерације већ и економске кризе желело некакво разрешење. Уосталом, веома је битно да кажемо да се криза са којом се суочила југословенска федерација не може разумети вез европског контекста, рушења Берлинског зида и пропасти социјализма. Често се говори о томе како се социјализам сам од себе урушио. Као друштвени поредак социјализам је сасвим сигурно био у кризи. Велико је питање и научници на њега морају да дају одговор – да ли се сам од себе урушио или је свесно „жртвован“? Већ сада у Немачкој се далеко отвореније него пре тридесет година говори о томе како су непосредно пред Уједињење сва истраживања јавног мњења у Источној Немачкој указивала на то да су, да их тако назовем „источни“ Немци више били расположени за реформу сопственог друштвеног поретка и политичког система него за уједињење са Немачком. Колега Дејан Јовић је више пута говорио о томе да је 1990. године свега 11% грађана Социјалистичке Републике Хрватске било за независност Хрватске.

Како то да се данас и даље бавимо тиме да ли је неки покрет био историјски добар или лош, јесмо ли добро учили историју ли је једноставно нисмо научили?

Излишно је да причамо о томе да ли је четнички покрет или да будемо сасвим прецизни  Југословенска војска у отаджбини на чијем челу се током читавог Другог светског рата налазио генерал Драгољуб Дража Михаиловић који је једно време био и министар војни земље која заправо није постојала јер су је краљ и влада напустили док су је са друге стране окупатори поделили, представљао позитивну појаву јер се ради о покрету чији су припадници током највећег дела Другог светског рата на југословенском ратишту колаборирали са различитим окупационим снагама, ратовали против Народноослободилачке војске Југославије окупљене око Комунистичке партије Југославије која је већ за време Рата стекла пуни легитимитет као војска савезничке коалиције и чинили злочине против цивилног становништва.  Улога четничког покрета као и улога сваког другог покрета у једном до те мере глобалном сукобу какав је био Други светски рат није увек била једнозначна и не може се свести на један именитељ. То такође важи и за партизански покрет. Тим пре што је југословенско ратиште било веома сложено  и распарчано. Анатомија терора на различитим окупационим подручјима била је условљена различитим чиницима. Због тога су исти актери ратног сукоба на различитим територијама имали различиту улогу. Управо због тога улога четничког покрета у Рату тражи додатна појашњења јер је четника било највише на територији немачке окупационе зоне у Србији, на територијама које су улазиле у састав италијанске окупационе зоне и на територији Независне државе Хрватске. Дакле, четнички покрет је у зависности од тога где је деловао преузимао различите улоге. Многе од тих улога биле су израз колаборационистичког карактера четничког покрета. По мом мишљењу  његово најјаче одређење је, поред тога што се радило о доминантно српском националистичком покрету, било и то што се радило о изразито антикомунистичком покрету. Као колаборационистичка формација, што је постао у Србији пре краја јесени 1941. године а након огромних одмазди над цивилним становништвом почињених углавном од стране Вермахта у јесен 1941, четнички покрет се посебно истакао у борби против комуниста који су за четнике представљали и другу страну у грађанском рату који се водио у Србији. Тај рат четници су водили не само против војника већ и против цивила што је у појединим случајевима попримало облике масовних одмазди и злочина какав је био онај почињен у Вранићу децембра месеца 1943. када су се међу жртвама нашла и тек рођена деца. На другим окупационим подручјима тачније речено на територији Независне државе Хрватске четници су „наступали“ као заштитници српског народа који је био изложен терору усташког режима. „Одбрана“ српског становништва не ретко се претварала у одмазде које су се манифестовале кроз масовне злочине против муслимана и Хрвата. Колико је проблематика босанскохерцеговачког ратишта за време Другог светског рата била сложена због чега се не може разумети само кроз глобални контекст, контекст југословенског ратишта или грађанског рата већ и неке врло специфичне одлике локалне средине говоре нека нова и веома важна истраживања. Посебно желим да истакнем књигу америчког историчара и ванредног професора на Одељењу за историју Универзитета Конкордиа у Монтреалу, Маxа Бергхолза, која носи назив Насиље као генеративна сила. Идентитет, национализам и сјећање у једној балканској заједници. Појава ове књиге веома је важна не само због закључака до којих је дошао колега Бергхолз већ и због тога што показује колико се историјска наука развила од краја Другог светског рат до данас. У првим годинама после Другог светског рата не само југословенска већ и све друге историографије углавном су биле фокусиране на борбена искуства са главних ратишта. Тако се на овим просторима историја Другог светског рата учила кроз чувене офанзиве. Сетите се продукције не само југословенских већ и америчких ратних филмова који су се бавили наслеђем Другог светског рата. Ако говоримо о мејнстрим кинематографији, све до Софијиног избора из 1982. године немате блокбастере који говоре о цивилним жртвама рата и логорима. Овде наравно не мислим на филмове Црног таласа и независне продукције. Сем филмских сладокусаца и критичара тешко ће се неко сетити филма о Холокаусту пре Шиндлерове листе а то је филм из 1993. године.

Хоћу да кажем да је тек суочавање са наслеђем Другим светским ратом обогатило историографску продукцију неким новим темама које су онда јасније скренуле пажњу и на саму колаборацију. Овде пре свега мислим на скретање истраживачког фокуса на жртве и посматраче. Тек је јасније профилисање ових истраживачких задатака допринело истраживању са жртвама и посматрачима тесно повезаних тема. Колаборација је била једна од њих јер су припадници колаборационистичких формација регрутовани из редова домаћег становништва као жто су и жртве и посматрачи били део тог истог амбијента.
Када је четнички покрет у питању чињеница је да се ради о покрету чији припадници до јесени 1941. у појединим деловима Србије заједно са партизанима учествују у дизању устанка против окупатора. Септембра месеца 1941. партизани и четници врше заједнички напад на Шабац али и на друга места у Србији. Први заточеници Концентрационог логора у Шапцу на Сави који се оснива у зиму 1942. године на месту где се пре тога налазио Јеврејски логор у баракама понтоњериског пука били су четници који су се налазили под командом озлоглашеног, поготово у источној Босни, четничког команданта, мајора Јездимира Дангића. Фонд Специјалне полиције Управе Града Београда који се налази у Историјском архиву Београда садржи бројна досијеа од којих многа припадају управо припадницима равногорске организације. Све су ово важне „епизоде“ из историје четничког покрета преко којих се не може тек тако прелазити. Само детаљно проучавање и марљив рад у архивама могу дати одређене резултате и допринети томе да се улога четничког покрета до краја и у потпуности разуме. То важи и за припаднике свих других покрета. Потпуно негирање ових сазнања за мене је подједнако опасно и води додатној мистификацији четничког покрета као што је опасно и произвођење четника у „други“ антифашистички покрет. Знање је најбоље оружје у борби против сваке па и историјске ревизије. Ако смо нешто могли да научимо од немачких историчара који су осамдесетих година на страницама како штампе тако и у стручној периодици водили полемику која је остала упамћена као Спор историчара а која је скренула пажњу на „апологетске тенденције“ једног дела немачке историографије која тежи „нормализацији“ Трећег рајха онда је то посвећеност новим истраживањима.

 

Постоје политичари  који се фотографишу са четничком заставом, оно који цијене лик и дјело Драже Михаиловића. Шта то говори о политичким наративима који су све прихватљивији?

Постоје нажалост. Поред њих постоје и они који имају велико разумевање за политику колаборационистичке владе Милана Недића која је узела учешће у спровођењу свих аспеката окупационе политике на тлу немачке окупационе зоне у Србији па и оних који имају велико разумевање за профашистички покрет Збор и Димитрија Љотића. Да Вам кажем, за мене је то примитивно и инфантилно. Када обављате неку јавну функцију онда је то и опасно. Проблем са друштвом у Србији је тај што ви те људе немате само на једном делу политичког спектра већ их имате у свим деловима политичког спектра тј. и на власти и у опозицији. Ту заправо долазимо до кључног проблема, а то је идеологија. Морам да кажем да се у Србији политичка воља без обзира на то да ли сте за власт или опозицију артикулише више кроз десне него кроз леве идеје. То је додатно поражавајуће јер за сва она питања која се данас намећу као кључна у нашем друштву, а то су пре свих питања  у вези са сиромаштвом, друштвеном неједнакошћу, потпуним колапсом школства, здравства десница заправо нема никакве одговоре. Тачније речено, она се представља као она која их има. Захваљујући историјском памћењу ми данас знамо да их она решава билдовањем националног идентитета што се по правилу завршава конфронтацијама и сукобима. Другим речима, десница нема одговор као што нема ни јасно артикулисану политику, а жели да остане на власти што и чини како дозвољеним тако и недозвољеним средствима. Пошто не може да се идентификује са сопственим идејама она се идентификује са оним симболима који су јој блиски. Пошто је употреба симбола често у директној вези са постизањем одређеног циља а не у вези са заступањем одређених идеја, имамо и веома развијену праксу употребе потпуно супротстављених симбола од стране истих људи. Наравно да све ове радње збуњују друштво. Ту збуњеност кад сте под тако јаким утицајем идеја десног политичког спектра могу правилно усмерити само они политички покрети који су на супротној страни идеолошког спектра. Левица у Србији је као и свугде у региону изузетно слаба. Председнички избори у Хрватској су показали да и тамо има релативно слабу подршку. Избор социјалдемократе за председника делује охрабрујуће. Са друге стране искуство нас је научило да је социјалдемократија често еуфемизам за нешто што нема много везе ни са социјализмом ни са демократијом.   

Многи људи се поносе четничком историјом, не виде ништа лоше у њиховој историјској улози, тражи се рехабилитација четничких вођа. Шта нам све ово говори о друштву у којем живимо?

Сада бих могла да говорим пре свега о томе како је падом Берлинског зида дошло до рушења социјалистичког друштвеног поретка у Европи. Такође бих могла да говорим и о томе како је некритичко одбацивање целокупног социјалистичког наслеђа довело у питање и антифашистичко наслеђе. У условима југословенског друштва које се распадало све је деловало много горе јер смо поред распада имала и рат. Упоредо са распадом и ратом стварале су се нове државе које су у највећем броју случајева себе ако не дефинисала а онда сасвим сигурно доживљавале као националне. Процес измишљања нових традиција или комодификације старих подразумевао је одбацивање оног искуства које је стечено током деценија суживота са другим народима. Антифашистичко наслеђе наметало се као посебно проблематично јер је управо победа над фашизмом под вођством једне партије (читај идеје) а не једне нације показала да поред националног имамо и неке друге идентитете.  Пошто се антифашистичко наслеђе није могло у потпуности одбацити онда га је требало национализовати и везати за оне покрете који су у суштини били националистички. Дакле, захваљујући овом процесу и у Србији и у оном делу Босне и Херцеговине који се зове Република Српска је рехабилитовано четништво. Сасвим је посебно и по мом мишљењу веома значајно питање како је оно пацификовано и на који начин је пацификација четништва требало да послужи маргинализацији злочина. Наравно да је овај процес далеко видљивији у Републици Српској него у Републици Србији јер су на територији која данас улази у састав Републике Српске почињени неки од највећих злочина за време рата у Босни и починили су их наравно они који су се и у самом рату често идентификовали са четничким покретом. Затрпавање простора симболима у Републици Српској четничким, у другим деловима Босне и Херцеговине усташким или пре свега симболима бошњачког идентитета који су изгледа неодвојиви од муслиманског идентитета, грађанима и грађанкама не дозвољавају да дишу и искажу нека друга уверења, а да се због тога не осећају ко да су се „скинули у цркви“. Друштвом се врло лако манипулише, јер се све полуге моћи и власти налазе у рукама националистичких и корумпираних елита. Друштво које треба да се суочи са чињеницом да је комшија убио комшију, јер се та чињеница на много начина одражава на квалитет живота грађана Босне и Херцеговине углавном ћути и прелази преко тога. То ме опет враћа у Цвијетићев солитер и на странице књиге Сцхиндлеров лифт где се у једној од прича описује дружење две жене које су у рату изгубиле синове на супротним странама. Када је све, условно говорећи, прошло њих две не могу фактички да замисле свој живот једна без друге. Заједно развлаче коре, испијају кафе, гледају мексичке серије, па онда серије Луд, збуњен, нормалан, Сулејман Величанствени и коначно Убиство у Мидсомеру да би коначно једна од њих изговорила: „Видиш ти моја Супха, тако мало мјесто тај Мидсомер, а види како се убијају јадна им матер“. Већ из овога је јасно да је мир у Босни и Херцеговини суспендовао рат, али није суспендовао хорор. Када се Цвијетић у својој књизи бави разрешењем „несрећног случаја“ девојчице којој је лифт у коме се играла за време док у солитеру није било струје одсекао главу јер је струја дошла баш у тренутку кад је она протурила главу кроз рупу на вратима, он заправо не поставља питање ко је позвао лифт већ жели да каже, да је свако од станара дакле баш свако од нас могао да га позове.

 

Колико је важно данас да се на прави начин односимо према прошлости, да учимо из тог времена, да се такве ствари не понове, иако су се на неки начин поновиле током рата деведесетих? Можда је боље рећи - учити да се опет не понови.

Не само данас. Конструктиван однос према прошлости увек је добродошао. Живимо у 21. веку. Сви пишу историју и сматрају се довољно релевантним да је интерпретирају. Ипак, веома је битно на који начин се у једном друштву каналише знање о прошлости кога не мора нужно „производити“ академска заједница. Као неко ко се бави историјом образовања и васпитања у периоду постојања социјаистичке Југославије могу да кажем следеће. Политика образовања и васпитања у социјалистичкој Југославији није нужно била везана за школу. На тај начин ни сам процес стицања знања па и знања о прошлости није нужно био везан за школу. Напротив. Захваљујући једном веома важном закону односно Општем закону о школству из 1958. године којим је дефинисан јединствени образовни систем на територији читаве Југославије, систем који је био и оквир за успостављање нове политике образовања и васпитања, одговорност читавог друштва је препозната као кључ успеха новопрокламоване политике. У пракси је то значило да политика образовања и васпитања мора изаћи из школе, на улице у нова стамбена насеља. На тај начин су тзв. ваншколске активности које су се у социјализму везивале за простор: пионирских градова, домова културе, домова Армије, постале подједнако важна платформа како у процесу стицања одређених знања тако и у процесу васпитања. Из тога се да закључити да је социјалистичка Југославија без обзира на све тешкоће са којима се суочавала имала  јасно дефинисану политику према деци. Не треба да помињем да су веома добро осмишљене ваншколске активности у највећем броју случајева биле бесплатне. На тај начин је свој деци у Југославији без обзира на социјално порекло било омогућено да у једном од најважнијих процеса у социјалистичком друштву а то је био процес образовања и васпитања буду равноправна. Само захваљујући томе ми смо у време постојања социјалистичке Југославије имали веома велику социјалну покретљивост. Није било ретко да деца која су потицала са села дакле из сељачких породице где су обично и мајка и отац били једва писмени постају универзитетски професори и професорке односно угледни чланови и чланице заједнице. Потписујем да је на највећем делу територије бивше Југославије то данас апсолутно немогуће. То значи да ми у смислу друштвене покретљивости, а она је важан показатељ развоја једнога друштва живимо као пре сто година. Данас је питање ваншколског одгоја деце питање личног избора и финансијских могућности родитеља. Родитељи су ти који процењују да ли дете треба да им иде на балет или да игра кошарку. Пошто родитељи у највећем броју случајева нису компетентни да суде о томе а нема организованог сустава који препознаје интересовања деце ван школе у нашим друштвима верујем многи талентовани кошаркаши и кошаркашице иду на балет док многи талентовани балетани и балерине иду на кошарку. Тако наше државе пропуштају могућност да негују таленте а онда наравно и улажу развој спорта и уметности. Хоћу да кажем да за стицање било каквог знања па и знања о прошлости по мом мишљењу нису пресудни ни наставни планови ни програми ни наставни садржаји већ креирање амбијента унутар ког се пролази кроз процес образовања и васпитања. Убеђена сам да се ни у Србији а ни у Босни и Херцеговини апсолутно ништа не би променило да имамо радикално другачије уджбенике од ових из којих наша деца дана уче. То наравно не значи да на плановима, програмима и садржајима не треба радити али треба имати и свест  о томе да нпр. најбоље написана лекција о Холокаусту у „спољашњем свету“ не ради ако вас ни у јавном простору, ни на интернету, ни у медијима ништа не подсећа на искуство Холокауста и ако сте приморани да живите у друштву које не подстиче толерантност, разумевање, уважавање другог и другачијег. Било би добро да школа и наставници могу да промене свет. Нажалост не могу. За сваку важну промену потребна је политичка одлука. Политичке одлуке се доносе на другим местима. Школа и наставници су немоћни у атмосфери у којој све оно чему уче децу бива демантовано већ иза првог ћошка. Подсетила бих на још једну важну књигу која се појавила 2018. године. Ради се о књизи Виктора Иванчића, Хрвоја Полана и Немање Стјепановића, Иза седам логора. Од злочина културе до културе злочина. Управо су аутори ове књиге на примеру многих домова културе баш у Босни и Херцеговини показали на који начин се јавни простори који су некада имали огроман еманципаторски потенцијал могу претворити, не само у пунктове репатријархализације друштва већ места мучења, тортуре и најгорих злочина у колико се испразне од садржаја који су образовали и васпитавали на најхуманијим принципима и начелима.

Управо се историја користи да би распламсавала националистичке и религијске антагонизме међу народима. Како се изборити са том улогом историје?

То није улога историје. Механизам о коме говорите је механизам злоупотребе. За њим се чешће посеже тамо где је политичка културана на нижем нивоу. Више служи мобилисању него просвећивању маса. Ова врста механизма је до савршенства доведена у 20. веку. Најбољи пример злоупотребе не само знања о прошлости већ и других врста знања попут знања из биологије, медицине итд. везујемо за нацистичку Немачку и период после 1933. године када је Нацистичка партија на челу са Адолфом Хитлером злоупотребила многа знања да би мобилисала масе за оно што се десило у периоду од 1939. до 1945. године. Када држим предавања о злоупотреби знања о прошлости често наведем овај пример али увек напоменем да је нацистичка идеологија која је била искључива према политичким неистомишљеницима најчешће социјалдемократама и комунистима, Јеврејима, сексуалним мањинам, инвалидима, људима са развојним проблемима постала мејнстрим тек након победе нациста на парламентарним изборима. Дакле веома је битно да знамо и да разумемо да ништа од онога што су нацисти замислили и спровели не би било могуће да таква политика није добила огромно подршку немачких грађана и грађанки. Немојте заборавити да је Концентрациони логор Дахау постојао од 1933. а Концентрациони логор Бухенвалд од 1937. године и да су њихови први заточеници били политички неистомишљеници нацистичког режима дакле они који су мислили и говорили другачије и који су заправо представљали артикулацију једне потпуно другачије идеологије. Надам се да је овај податак знао Европски парламент када је 2009. године донео Резолуцију о европској свести и тоталитаризму која је позната и као Резолуција о изједначавању два тоталитаризма. Из овога наравно произилази, и то треба имати на уму, да рехабилитација четништва или усташтва у јавном простору и те како има везе са глобалном политиком која се не дефинише ни у Београду, ни у Загребу, ни у Бањалуци и Сарајеву већ тамо где се налазе европске институције. То нас наравно не ослобађа одговорности.

Историчари Ерик Хомсбаум и Теренс Рејнджер писали су о измишљању традиције. У зборнику радова „Измишљање традиције“ пише да су традиције „које изгледају или за које се тврди да су старе, често су сасвим скорашње по поријеклу, и, понекад, измишљене“. Јесмо ли свјесни колико нам је прошлост на неки начин исконстрисана?

Свака врста мишљења и интерпретације је конструкција. Ипак када кажемо да је прошлост исконтруисана налазимо се на по мало клизавом терену који води ка озбиљној релативизацији историјске науке а то не би било добро. Не би, јер је историја посебно драгоцена наука од које, видели смо, зна да боли глава али она исто тако може бити веома лековита. Поље историјског истраживања данас је веома широко. Историјска наука је данас више него икада раније повезана са другим друштвеним и хуманистичким наукама. Захваљујући новим знањима и методама историчари и историчарке се данас баве темама које некада нису представљале озбиљан предмет интересовања. Данас када на полицама књижара широм света можете наћи толико фантастичних књига о историји жена, деце, свакодневице и различитих животних пракси није ни чудо што је историја толико популарна. Хоћу да кажем, нису само дела која служе „мобилизацији маса“, а у којима има навише „намештања прошлости“  она која се продају. Напротив, историја приватног живота је нешто што данас више него икада раније занима читалачку публику. Приватност је баш оно поље историографског истраживања које је највише допринело декострукцији сазнања о прошлости. Изучавање приватног живота и свакодневице је показало да актери прошлости па и активни креатори историје нису били само владари, политичари и војсковође већ и сасвим обични људи са којима се и читалац лакше идентификује. То је посебно допринело томе да се историја демистификује и то тако што ће се демистификовати и релативизовати историјске улоге тзв. „историјских личности“. Историчари и историчарке су захваљујући увођењу нових тема успели да деконтаминирају историјску науку чиме су је учинили незанимљивом за оне који у историји траже само крв, зној и сузе а то су по правилу они који се иза историје највише и крију. Можете мислити колико је увођење жена и деце у историју морало преплашити мизогене и из самих понора патријархата израсле политичке елите.

А  како да људи, који то искрено желе, дођу до правих информација из историје, да не буду жртве политичке манипулације и историјских конструкција?

Једина моћ у коју верујем је моћ знања и образовања. За почетак читаоцима вашег портала могу препоручити да прочитају бар неку од књига које сам поменула у разговору.


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.