Историја тишине

Живим у тихој кући. Чујем снег који пада и пламен који мрмља у пећи, гуме што шиште по мокрој улици, мешкољење мојих мачака. Тишина око мене је огромно место по коме моје мисли лутају док радим.

Jane Brox / 20. јул 2019

 

Живим у тихој кући. По зимском дану чујем снег који пада на прозорска окна и пламен који мрмља у пећи, гуме што шиште по мокрој улици, мешкољење мојих мачака. Када отопли, отварам прозоре и понекад до мене долепрша делић разговора пролазника. Тишина око мене је огромно место по коме моје мисли лутају док радим.

Понекад помишљам да ме она повезује са прошлошћу, да је и удовица која је живела у овој кући пре сто година радила у тишини ослушкујући звуке – неке сличне онима које ја чујем, неке својствене њеном времену – са улице, из дворишта и оближње шуме, са околних поља. Али њена тишина је била суштински различита од моје: довољно је да притиснем дугме или додирнем екран да бих чула гласове који певају или говоре. Тишину мења моја свест о томе да могу да је откажем.

Мој лак приступ звуку значи да се обими њеног и мог света разликују. Из ове куће удовица није могла да чује ни најгласнију вику људи удаљених ван домета гласа. Гледам кроз исте прозоре као и она, кроз стара, неравна стакла. Али ја то радим док разговарам с пријатељима који живе у Њујорку или у околини Бостона, са својим братом у Француској, са људима широм света без граница који дефинише мој живот.

***

Људи који су први пут чули гласове одвојене од места с којих су долазили сигурно су се нашли у великом чуду. Психолог и ликовни критичар Рудолф Арнхеим успео је да изрази нешто од тог чуђења и те моћи. Он се сећа једне вечери кад је седео у кафани близу луке, у рибарском селу на југу Италије, 30-их година 20. века. „Рибари раскречених ногу, с рукама у джеповима, леђима окренути према улици нетремице су гледали у чамце који су доносили улов“, писао је он. „Било је врло тихо, а онда се наједном иза мене зачуло крчање и пљуцкање, затим вриштање и скичање – неко је упалио радио“. Власник кафане „у италијанском месташцету које готово није видело странце“ надао се да ће звуци радија – енглески спикери, немачки хор – привући госте. „Рибари су се окренули и слушали, мада ништа нису разумели“, сећа се Арнхеим. Били су опчињени, непомични.

У руралној Америци из доба економске кризе дејство радија било је једнако снажно. Фармерским породицама које су имале струју лакнуло је када су могле да прекину тишину која је пратила њихову изолованост. „Када смо набавили радио, ставили смо га на кухињски прозор, окренули га ка пољима и одврнули на најјаче“, сећа се једна жена с фарме. „Током прве недеље, сви су се трудили да буду у домету његовог звука.“

До 30-их година прошлог века радио је већ био прешао велики пут. Први примерци, настали у другој половини 19. века углавном су коришћени за преношење порука на Морзеовој азбуци. Први прави радијски програм емитован је на Божић 1906, када је канадски проналазач Региналд Фессенден, који се налазио на обали Масачусетса, одсвирао на виолини „Свету ноћ“ и прочитао опис Христовог рођења из Јеванђеља по Луки. Али већина Фессенденових слушалаца били су радио-оператери на бродовима у водама Источне обале САД. Године 1910, кад је други проналазач, Лее де Форест, организовао пренос из Метрополитен опере, стотине Њујорчана окупиле су се у центрима у којима су могли да ставе слушалице и чују напрсли, деформисани глас Енрица Царуса. Чак и први комерцијални програм, у Питсбургу, на дан председничких избора 1920, није стигао до више од хиљаду слушалаца који су, нагнути над својим пријемницима, чули вест о изборној победи Wаррена Хардинга. Остали су морали да сачекају јутарње новине да би прочитали резултате.

Године 1922, када је радио станица града Њујорка емитовала прву познату рекламу у којој су се величале врлине станова Хоторн Корта, у Джексон Хајтсу, у Квинсу, у целој земљи је било тридесетак радио-станица. Али технологија се развијала, делом захваљујући иновацијама током Првог светског рата. После рата број слушалаца и број емитера вишеструко је порастао. Већ 1924. било је више од 500 станица; 1930. чланови 40 одсто америчких домаћинстава окретали су дугме да би пратили важне догађаје у реалном времену или слушали радио драме, вести, музику, временску прогнозу и рекламе. Деценију касније било је 80 одсто таквих домаћинстава.

Како му је расла популарност, радио је стицао и своје критичаре. Најгласнији међу њима је вероватно био швајцарски филозоф Маx Пицард, рођен крајем 19. века. Он је сматрао да тишина има сопствену реалност. „Тишина“, писао је, „није нешто негативно, није пуко одсуство говора. Она је позитиван, потпун свет… Тишина је постојала пре ствари. Као да је шума полако израсла после ње… Птице певају у шуми, али тај звук није уперен против тишине, он је блистави поглед који пада на шуму из ока саме тишине.”

Пицард је посебно презирао радио; сматрао га је машином за „производњу апсолутне вербалне буке. Садржај је готово неважан; изазивање буке је главни циљ… Чак и када је радио апарат искључен, његова бука као да се нечујно наставља“. Пицарда би посебно узнемирила идеја да се радио окрене према радницима у пољу. Он је идеализовао свет до кога не допире технолошки напредак и тишину у којој су радили радници на фармама: „Прошле генерације раднику ћутке праве друштво“. По његовом мишљењу, модерни живот, са својим непрестаним жагором и клепетом уништио је тишину претворивши је у „место у које бука још није продрла“, у „пуки прекид континуитета буке“. Године 1948. изразио је жаљење што „тишина више не постоји као свет, већ само у фрагментима, као остаци света. А пошто човека остаци увек плаше, он се плаши остатака тишине.“

***

У мом детињству, док сам одрастала на фарми у Масачусетсу, радио је давао ритам мојој свакодневици. Дан, седмица и викенд били су подељени у непроменљиве програмске шеме. Позно вечерње слушање разликовало се од јутарњег. Гледала сам телевизију у дневној соби, обично с родитељима, браћом и сестром, али радио је био мој, стајао је тик уз моје ухо док сам лежала у кревету. Антена је била окренута ка прозору да би хватала бостонске станице. Кад бих нашла WМЕX, до мене је долазио свет чији сам део желела да будем; „Тхе Боxер“ и „Сомедаy Соон“ најдачавали су хујање ветра у боровима иза наших поља.

Радио је усмерио младог борца за људска права и конгресмена Јохна Леwиса ка његовој будућности. Стигавши до њега на породичну фарму у Алабами 50-их година прошлог века, открио му је библију социјалног бунта. „Једног недељног јутра почетком 1955, слушао сам, као увек, радио станицу WРМА у предграђу Монтгомерија, кад је до мене стигао глас проповедника кога никада раније нисам чуо, младог свештеника из Атланте“, пише он. “Његово име сам чуо тек на крају проповеди, али глас ме је одмах освојио… Он није говорио већ као да је певао. Али још више од његових речи опчинила ме је његова порука.“

Ипак, радио је и сужавао свет. У његовим раним годинама женски гласови нису били уобичајени, посебно међу спикерима. Сматрало се да су иритантни, сувише лични, да не могу да пренесу објективност. Године 1928, један експерт за радио тврдио је да се „карактеристични говор жена, кад се претвори у електричне импулсе, не слаже са електричним карактеристикама данашње радио опреме“. Удаљеност гласа у простору више није била ограничење. Али то је истовремено значило појачано одсуство гласова и смањење моћи обесправљених – што је друга врста тишине. „Радио је особа која говори а не слуша“, приметио је Арнхеим, „док сви други слушају, а не могу да говоре.“

***

Тридесетих година 20. века Бертолт Брецхт је размишљао о радију. „Радио је једностран, а морао би бити двостран“, пише он. „То је просто апарат за одвраћање пажње, за преношење звука у једном смеру. Ево позитивног предлога: промените апарат тако да не служи за дистрибуцију, већ за комуникацију. Радио би био најбољи апарат за комуникацију у јавном животу, огромна мрежа гласних жица“. Када би радио могао да „допусти слушаоцу да говори а не само да слуша“, закључује Брецхт, могао би да га „укључи у комуникацију уместо да га изолује.“

Касније је много личније говорио о радију. Кад је Хитлер дошао на власт, Брецхт је напустио Немачку и отишао у изгнанство које ће потрајати 15 година. Лутао је кроз Швајцарску и Француску пре него што се скрасио у Данској. Свет изгнаника је својеврсна тишина. Ипак, мали радио апарат му је омогућио да прислушкује оно што се говорило на његовом првом језику – изгнаници и емигранти пре њега нису могли ни да замисле ту невидљиву везу. У једној песми о радију Брехт је изразио своју приврженост према матерњем језику иако су га они који њим говоре отерали у изгнанство:

Мала кутијо, што сам те уз себе привио у бекству
да ти се лампе не би сломиле,
ношена од куће до куће до брода од једра до воза,
да би моји непријатељи наставили да ми говоре,
да крај мог кревета говоре мом болу,
пре но што заспим и чим се пробудим,
о својим победама и мојим бригама,
обећај ми да нећеш наједном заћутати.

Слушање је, међутим, било само делимична утеха. Кад се с породицом сместио на острву Финен у Данској, почео је да ради у некој адаптираној штали. Мада је у изгнанству уз себе имао радио-апарат, он није могао да му надокнади звук разговора с пријатељима и живи берлински жагор у позадини. „Радио је укључен сваке вечери и контакт са светом је поново успостављен“, писао је Брецхт. „Али недостају ми разговори…“

***

Волим да замишљам Брецхта и његове пријатеље у некој берлинској кафани, где се њихови гласови мешају с десетинама других. Мноштво истовремених разговора је својеврсна музика. У својим двадесетим радила сам у пекари и у кухињи ресторана у једном острвском граду. Туристи су долазили лети, али ми смо били отворени током целе године. Посебно зими, кад би прошло време ручка, стајала сам на вратима трпезарије и слушала гласове гостију који су претресали своје проблеме и бистрили градску политику, говорили о финансијама или трачарили и тако стварали сопствени псалам. Свиђала ми се та мешавина гласова који се подижу и спуштају, музика паузе у радном дану. Уверење да ту музику делом и сама омогућујем помогло ми је да останем на том послу.

Сада мислим да је звук тих гласова за мене био појачан и важан зато што ми је живот био испуњен тишином. Те зиме сам живела сама, на петнаестак километара од града, на излоканом земљаном путу. Кад бих се по облачној ноћи вратила кући, а заборавила да оставим упаљено светло, нисам могла да видим прст пред оком док сам прелазила пут од аута до улазних врата. Нисам имала телевизор, а радио је хватао само неколико станица и притом крчао. Тек сам била завршила коледж и још нисам знала ко желим да будем, што је свакако доприносило мом утиску да је свет неограничено велики.

Сваког јутра пре одласка на посао читала сам или писала песме у тој тихој кући. Тишина је била опипљива и доброћудна, нудила ми је простор да замишљам не само рад који ме је у том часу чекао већ и рад у будућности. Кад бих подигла главу с хартије и погледала кроз прозор, видела бих јастребове у ниском лету над сивим шипражјем. Али ноћи су биле друкчије. Била сам сама у тишини коју је увећавао мрак. Пустош тог места изгледала ми је огромна, а ја у њему сићушна. Сама тишина је била присуство, чак и по олуји и јаком ветру. Нисам успевала да се усредсредим ни на шта друго осим на своју усамљеност у том непрегледном пределу. Сад знам да сам тада тражила било какво сидро. Сваке вечери сам ложила велику ватру и зурила у њене променљиве пламенове; у најгорим ноћима бих повукла ћебад с кревета и спавала уз ватру, не због топлоте, већ зато што ме је умиривало њено живо присуство.

Како се дан продужавао, ноћ ме је све мање узнемиравала. Кад је стигао април, седела сам на прагу, уживала у топлоти сунчевих зрака и слушала невидљиве таласе иза дуна, с друге стране пута. По ноћи сам понекад спавала уз отворен прозор; ветар је постао благ и чула сам сирену која упозорава бродове да је обала близу.

Пре следеће зиме напустила сам острвски живот и преселила се у град. Могла сам да идем на песничке вечери скоро сваког дана; радила сам у књижари и проводила сате и сате у другим књижарама. Желела сам да будем део тог света. Зачудила сам се кад сам схватила да се тешко прилагођавам буци градске зиме. На острву су снежне олује појачавале тишину. У граду је било обрнуто. Моји суседи су имали лопате и справе за одувавање снега. Не би чак ни сачекали да се време смири, одмах би прионули на посао.

***

Мада тишина може бити застрашујућа, људи су је увек тражили. У 3. веку, у доба које је било много тише од нашег, пустињске мајке и оци проповедали су тишину; у 6. веку свети Бенедикт из Нурсије увео је ћутање у своја правила манастирског живота. Трапистички свештеник Тхомас Мертон ступио је у Гетсиманску опатију 1941. године, али пре тога је повремено живео у Њујорку. „Градска атмосфера је наједном постала страховито напета због вести која је стигла преко радија“, сећа се он у Седмоспратној планини. „Пре него што сам чуо о чему се ради осетио сам напетост. Наједном сам постао свестан да се тихо, засебно мрморење многих радио-апарата стопило у снажан, злокобан глас који је допирао до мене из разних праваца и пратио ме по улици… Чуо сам ‘Немачка – Хитлер’.“

Радио је био једна од многих ствари које је Мертон са задовољством оставио иза себе кад је отишао у манастир. Ту је своју најплодоноснију тишину налазио током ноћи. „Седим у мраку. Седим у људској тишини“, пише он у Јониним знацима. „Онда почињем да чујем речиту ноћ, ноћ мокрог дрвећа, док месечима клизи преко цркве у измаглици од влаге и жеге која се повлачи.“

Понекад чак и они који присилно живе у тишини открију њену сложеност. У Хроници култа личности, својим мемоарима из затвора у време Стаљинових великих чистки, Јевгенија Гинзбург описује наметнуту тишину као врсту мучења. Она се пита: „Колико тишине / има на свету?“ Али у исто време каже да је у тишини „могла да посматра виртуозност коју развија људско памћење изоштрено самоћом и потпуном изолацијом од спољашњих утисака. Човек се сећа, с невероватном тачношћу, свега што је икад прочитао и може да понови читаве странице књига које је давно прочитао и наизглед заборавио.“

***

Данас мислимо о тишини као о нечем што измиче и почињемо да је меримо. У Квадратном инчу тишине из 2010. акустички еколог Гордом Хемптон описује „можда најтише место у Америци“ – уточиште у коме природу не кваре разни звуци које производе људи. Почели смо да меримо и уништавање које може произаћи из ремећења тишине. У Великом животињском оркестру из 2013, музичар и природњак Берние Цраусе носи мерач звука у шуму да би показао како претерана бука прекида птичју песму.

Али суочавамо се и са буком коју мерач звука не региструје. Недавно сам путовала возом из Бостона у Њујорк. Седела сам у тихом вагону. Жена поред мене држала је на сточићу два отворена компјутера и таблет. Док је воз путовао на запад и док је поред њеног прозора пролазила јужна обала Нове Енглеске, њени кажипрсти су скакутали по тастатури и екранима док је журила да нешто скенира и одговори на поруке. Сунце на води, таласи који запљускују обалу, њене руке које се нечујно крећу између различитих справа – њена френетична ревност је убијала тишину једнако као што би то учинио гласан разговор, и сигурна сам да је моје врпољење током путовања имало везе с чињеницом да сам била ближе тој жени него удовици која је некад давно живела у мојој кући. Јасно се сећам дана кад сам повезала машину на којој пишем са светом и одрекла се дела приватности свог рада.

Кад бих добила прилику да живим на неком удаљеном острву, мислим да ме мрак и ветар не би узнемиравали као некад; после оне незаборавне зиме провела сам много времена на пустим местима и осећала се пријатно. Питам се, међутим, да ли бих имала стрпљења да ту дуго останем или да се настаним јер сам се привикла на одсуство големог пространства чије смањивање је суштински обележило мој живот.

Поводом ауторкине последње књиге о социјалној историји тишине.

Јане Броx, Тхе Неw Yоркер, 03.04.2019.

Превела Славица Милетић

Пешчаник.нет, 18.07.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.