Иван Чоловић: У име оца, мајке и светог духа традиције

На вест да су у неким западним администрацијама рубрике „отац“ и „мајка“ замењене са „родитељ 1“ и „родитељ 2“, Срби се питају шта би се десило ако би се и овде увеле такве новотарије.

Ivan Čolović / 10. јануар 2020

Foto: Predrag Trokicić

 

На политичком тржишту Србије данас су у понуди различите колективне вредности, идеолошке, цивилизацијске, културне, традиционалне, духовне, верске, политичке, универзалне. И разне комбинације ових вредности. Заиста, има их за сваку српску душу, али има и оних које нису ни за једну од њих. Зато српске душе нису остављене да саме лутају и залутају претурајући по овим разноликим вредностима у потрази за онима које им приличе. Родољубиви медији, у служби власти од овога и онога света, помоћи ће им да се у обиљу понуђеног снађу, да не наседају на понуду лажних вредности, него да „препознају“ праве, проверене вредности, оне које српским душама заиста одговарају и добро им стоје.

Српска душо, застала си пред излогом људских права, и пажњу ти је привукла једна од ту понуђених вредности – родна равноправност. Родољубиве новине и телевизије, као и родољубиви портали на интернету, виде да си заинтересована, да се премишљаш, да би можда у радњу људских права ушла, и хитно ти прискачу у помоћ и углас ти довикују да такозвана људска права и такозвана родна равноправност никако нису за Србе и Српкиње који држе до себе и свог народа. Објасниће ти да је газда радње пред којом си застао Запад и да је његова роба с привлачним етикетама људских права и равноправности у ствари отров којим се трују поносни и непокорни народи одани традиционалним вредностима породице, отаджбине и цркве, као што је, српска душо, твој народ.

Запад тражи да се Срби одрекну маме и тате

Ова објашњења и упозорења у српским медијима умножила су се од кад су почеле да стижу вести да су у неким западним земљама, као што су Француска, Немачка, Велика Британија и Канада, усвојени или се припремају законски прописи којима се у службеним формуларима, пре свега онима у школској администрацији, рубрике „отац“ и „мајка“ замењују рубрикама „родитељ 1“ и „родитељ 2“ или неким сличним родно неутралним рубрикама. Наивним Србима се поручује да размисле мало куда то води и шта ће се десити ако би и Србија, повлађујући Западу, увела ове новотарије. А наводно ће се десити то да ће из српског језика бити избачене речи отац и мајка, дечак и девојчица, бата и сека, мушко и женско и све друге њима сличне. На пример, у једном чланку на порталу Искра.цо пише да је у Канади донет закон „који је, излазећи у сусрет трансродним, ЛГБТ и осталим особама, „укинуо“ мајку и оца“, а да ће у Британији ускоро бити законом прописано „да се деца у обдаништима више не ословљавају са дечак и девојчица“, и да ће та „генијална решења“ ускоро и код нас бити прихваћена, „па ћемо и нашој деци морати објашњавати зашто девојчице не могу звати девојчицама а дечаке дечацима“.1

Те би новотарије, пишу Вечерње новости у броју од 8. децембра 2019, у чланку под алармантним насловом „По диктату са Запада избацују маме и тате“, биле „погубне по породицу и вредности српског народа“. У прилог томе наведено је мишљење психотерапеута Зорана Миливојевића, који је рекао: „Мени је незамисливо да грађани Србије пристану на формулу ‘родитељ 1’ или ‘родитељ 2’, уместо речи ‘мајка’ и ‘отац’… Нарочито је погубна идеја родно неутралног васпитања, где дете васпитавате тако да нема пол, да је неколико дана мушко, а неколико дана женско, очекујући да ће оно, када довољно одрасте, изабрати род у коме се најбоље осећа“. Претња да ће се овај ужас десити српској породици није непосредна, али је реална, јер Србија хоће у Европску унију, где из обданишта, вртића и школа бездушно прогоне речи којима се означавају мушки и женски пол. „Судећи према изјавама наших стручњака“, објашњавају Вечерње новости, „тај дан није близу, али се може очекивати да ће европске институције, којима желимо да се прикључимо, од нас тражити да се прилагодимо овим, у многим земљама прихваћеним стандардима ‘родне равноправности’“.2

У овом чланку не пише, али његов читалац ће логично, такорећи својом главом, закључити да је чиста лудост прикључити се Европској унији, јер то треба платити не само одрицањем од најскупље српске речи, од Косова – што је ионако превисока језичка цена – него и одрицањем од најмилијих српских речи „мама“ и „тата“. Може се десити да ће због родне равноправности бити захтевано да се ове речи избаце и из популарних дечјих песама. У том би случају некад врло популарна песма Мира Унгара „Ал тата ти ме волиш“ морала да се зове „Ал броју два, ти ме волиш“, а песма Душка Радовића „Најлепша мама на свету“ морала би да промени име у „Најлепши број један на свету“.

Путин се смеје будаластом Западу

Није ли зато, драге маме и тате, деде и баке, драги унуци и унуке, паметније да Србија, уместо што срља у Европску унију, ради на томе да се приближи Русији, која је данас једна од најодлучнијих и најмоћнијих заштитница традиционалне породице и других колективних вредности које баштини и српска традиција? Ево, Новости вас обавештавају да Русија и председник Путин лично згрожени прате шта се данас на Западу ради с јадном породицом, да је Путин недавно, на састанку руског државног Савета за међунационалне односе, одлучно устао против „замене традиционалних породичних структура замишљеним ‘напреднијим’ примерима са Запада“, и да је изјавио: „Рекли сте да се реч ‘мајка’ не може заменити. Испада да можда и може. У неким земљама заменили су је речима ‘родитељ број један’ и ‘родитељ број два’. Надам се да се то овде никада неће догодити“.3

Овај Путинов коментар наводи и новинар Спутњика Михаил Климентијев у једном чланку који су Новости пренеле у онлине издању од 1. децембра 2019. године. Новинар је известио да се Путин „побринуо да уљудно, али одлучно одбаци сваку замену традиционалних породичних структура“, али је приметио да је он о томе говорио „смешећи се“, па га је вероватно то подстакло да свом чланку да шаљив наслов „Хвала, али задржаћемо ‘мајку’ и ‘оца’“. Путин није могао да сакрије смешак, а новинар Спутњика није могао да то не помене, јер тим је смешком руски председник у ствари више рекао о томе шта мисли о западној будаластој идеји да се из језика избаце „отац“ и „мајка“ него у „уљудној“ изјави о томе.

И неки људи у врху власти у Србији упозоравају Србе да не наседају на заводљиве, а у ствари за српску државу и народ опасне вредности које стижу са Запада, какве су људска права, а посебно родна равноправност. Недавно се и Ненад Поповић, министар у Влади Србије и председник Српске народне партије, у говору на скупштини ове партије на којој је поново изабран за председника, осврнуо на злокобну најаву прогона маме и тате из српског језика, чиме би се угрозио опстанак српске традиционалне породице и на њој утемељене српске нације. „За Српску народну партију“, рекао је Поповић, „одбрана традиционалне породице темељ је опстанка нације на овим просторима и одбрана нашег начина живота и наших вредности. За нас породицу чине отац, мајка и деца. Нема родитеља број један и родитеља број два. Нису родитељи бројеви. Деца имају оца и мајку. И тачка. Снажно ћемо се противити било каквим покушајима да се овакав концепт породице правно разори и да се под притиском различитих агресивних група отворе простори за промоцију нама страних концепата породице“.

Ко да верује „другој страни“?

Ипак, у Србији се могу чути озбиљна, научно утемељена и друштвено одговорна мишљења о овој теми. Српска душа ће их наћи ако, упркос упозорењима режимских медија и политичара, узме понешто од онога што је видела у излогу људских права.4 Тако ће бити у прилици да сазна зашто се и како у свету мењају схватања о породици и закони који уз то иду, па и о томе шта земље које су признале родну равноправност, истополне бракове и њихово право да имају децу предузимају да би с тим признањем били усклађени разни прописи, правила и административни акти, па тако и формулари за упис деце у предшколске и школске установе. Сазнаће и то да ове промене наилазе на противљење десничарских, конзервативних и клерикалних кругова и у земљама где су прихваћене и да су поделе у вези с њима део фронта на коме се демократске и либералне снаге, ослањајући се на тековине хуманизма и просветитељства, сукобљавају са обновљеним национализмом и „постфашизмом“, како италијански историчар Енцо Треверсо предлаже да назовемо данас присутно и активно наслеђе фашизма.5

Треба рећи да релевантних информација и компетентних мишљења о овој теми има и у медијима у Србији који су се укључили у дифамацију људских права и родне равноправности. То се догађа зато што ови медији примењују стратегију својствену ауторитарним псеудолибералним режимима. Она се заснива на преношењу и тобожњем уважавању и мишљења „друге стране“, с тим што се та мишљења тако дозирају и пласирају да не само што не доводе у питање ставове које заступају режим и његове присталице, него их у ствари поткрепљују, јер су ти ставови, зар не, победили у тобоже отвореној и слободној размени мишљења. Тако су и читаоци Вечерњих новости могли да прочитају да Зорица Ивановић, једна од наших најбољих познавалаца проблема родне равноправности, мисли да је потребна „прецизност кад се говори о укидању термина ‘мама’ и ‘тата’, да се не би стекао утисак да је свака њихова употреба упитна“, и да узбуна подигнута тим поводом у нашој јавности представља „један вид аутобалканизације“. Међутим, уредници овог листа потрудили су се да упуте читаоце колико треба да верују овом мишљењу већ тиме што су чланку у коме је оно објављено не само дали наслов „По диктату Запада избацију маме и тате“, него додали и поднаслов: „Погубно родно неутрално васпитање“. Па ти, српска душо, буди толико слободоумна па закључи да нису у праву Владимир Путин и Зоран Миливојевић, чија мишљења наслов и поднаслов чланка сажимају, него је у праву ова жена која има неке резерве кад је у питању озбиљност пошасти која нам прети. Ко би знао откуд јој те резерве, то оклевање кад му време није, сигурно их није нашла међу патриотима којима је на срцу српска традиционална породица.

Алтернатива за Србију

Све указује на то да онима који ову тему последњих година покрећу у Вечерњим новостима и још неким медијима блиским режиму – што ће рећи у већини српских медија – није стало ни до какве озбиљне расправе о савременој породици, него само до тога да подигну још једну моралну панику, да дају нову храну страху од Запада, тој колективној параноји коју доминантне елите у Србији данас радо експлоатишу, као што су то често радиле у прошлости. Из истог разлога ови узбуњивачи јавности за рачун владајуће елите нису заинтересовани ни за праву дискусију о традиционалној српској породици, о обичајима, веровањима и односима између људи који су владали или још владају у њој. Јер би та дискусија показала шта бисмо добили кад би модел традиционалне породице у Србији заиста био обновљен као наводно здрава и спасоносна алтернатива породице засноване на концептима родне равноправности које нам намеће декадентни Запад.

На пример, неписана правила по којима је, како је утврдио историчар Момчило Исић, између два светска рата био регулисан традиционални породични живот на српском селу, могла би, уз мало родољубивог труда, да се прилагоде савременом животу и срећно обнове. Тако би се васпоставио и озаконио обичај да женска деца не иду у школу, да млађи брат заповеда старијој сестри, да мајка не сме (јер је то срамотно) да са својом девојчицом разговара о менструацији, да жена мора да ујутро устане пре мушкараца. Наши очеви не би били претворени у бројеве, као они на Западу, него би им било враћено једно од права на којима почива традиционална српска породица, право да туку своје жене и своју децу, с тим што би били јасно исмејани и на други начин санкционисани они очеви који би се преварили да према деци и жени покажу неку правог српског оца и мужа недостојну нежност. Наше мајке не би биле понижене тако што би биле претворене у родитеља број 1 или број 2, него би поново добиле важну улогу да чувају породицу од нечистих и опасних сила које прете породици, посебно кад се жена порађа. Тога ради њима би се опет омогућило да се порађају саме, на слами, на поњавама, по могућности остајући на ногама, усправне или чучећи, а наша породилишта била би преуређена како би се и данас спречило да зле силе контаминирају болничко особље, породицу породиље и српску заједницу у целини.

Стручњаци задужени да планирају спасоносни повратак традиционалном порођају моћи ће да се ослоне на богата сведочанства о томе како је порођај у Србији раније обављан. „Обичај, на пример, налаже“, пише Исић, „да се жена порађа на слами и то стојећи или клечећи, забрањујући, претходно, било какву припрему ни за мајку, ни за дете, ‘јер се не ваља’. Пупчаник се обично сече српом, извађеним испод стрехе амбара, док су бебине прве пелене често крпе које се нађу при руци. Скоро уобичајено је било да се породиљи даје чак и ракија, како би јој нестали болови. Дешавало се чак да је породиља, ради лакшег порођаја, везивана за врата, којима се, затим, нагло лупало о зид, ‘да се истресе дете’“.6 Држећи се ових обичаја српска породица би била обезбеђена од утицаја злих западних сила и стављена под заштиту светог духа традиције, а истресањем детета из мајке лупањем о зид скратило би се трајање српских порађања, што би допринело побољшању демографске слике Србије.

Пешчаник.нет, 09.01.2020.

 

________________

  1. Ранко Пивљанин, „Родитељ 1, дете 2“, Искра. цо, 28. септембар 2019.
  2. Милица Станојковић, „По диктату са Запада ‘избацују’ маме и тате“, Вечерње новости, 8. децембар 2019.
  3. Исто.
  4. На пример: Марија Радоман, „Истополне породице – друштвена реалност и изазови“; Свенка Савић и Мирјана Стевановић, Водич за употребу родно осетљивог језика у јавној управи у Србији. Мисија ОЕБС-а у Србији, 2019; Јелена Филиповић, Увод у родне теорије: Род и језик. Филолошки факултет Универзитета у Београду, 2009; Свенка Савић, Жена сакривена језиком медија: кодекс несексистичке употребе језика”. Футура публикације, Нови Сад, 2004.
  5. Ензо Траверсо, Нова лица фашизма. Разговор са Рéгисом Меyраном. С француског превео и поговором пропратио Раде Калањ, ТИМ Пресс, Загреб, 2018, стр. 11-47.
  6. Момчило Исић, „Жена у сеоској породици у Србији између два рата“, у: Србија у модернизацијским процесима 19. и 20. века, 2. Институт за новију историју Србије,1998, стр. 182-200.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.