Иван Чоловић за БУКУ: Држати грађане у менталном ратном стању је елемент политике диктаторских режима

Многи би да у време короне владају тако што ће да подвикну, нареде, запрете, јер је то наводно неопходно да би се обезбедила дисциплина и тако спасло народно здравље.

Maja Isović Dobrijević / 28. април 2020

 

„Многи би да у време короне владају тако што ће да подвикну, нареде, запрете, јер је то наводно неопходно да би се обезбедила дисциплина и тако спасло народно здравље. Зато су сада и у демокатским државама на проби механизми контроле којима се обуздава тежња ка диктатури. А та тежња се испољава и онда када се вирус назива непријатељем, а мере предузете ради његовог сузбијање називају ратом“, рекао је етнолог и политички антрополог Иван Чоловић у интервјуу за БУКУ.

За БУКУ Чоловић, између осталог, говори о томе како стање са коронавирусом утиче на људске слободе и људска права, о демократији у ванредним околностима, политикама које се воде.

Господине Чоловићу, за почетак разговора да Вас питам како Ви проводите ове мјере изолације због коронавируса, колико је овај период утицао на Ваш живот?

И ја сам један од оних који, по природи свог посла, добар део времена проводе у изолацији. Као што моји пријатељи знају,  за мали стан у коме радим у шали кажем да је то моја келија. Међутим, сад је изолација престала да буде ствар мог личног избора и постала стање које ми је наметнуто. Тиме је изгубила смисао. Бити данас изолован значи бити укључен у стање у коме су сви други, стање баналног свакодневног искуства присилне конфинације. Тако је излоација данас постала парадоксално средство социјалне инклузије.

Мени, особи 65+, највише смета брига политичких и медицинских власти о здрављу такозваних бака и дека. Држава је одлучила да ме подсети да сам стар и слаб и да ћу, ако закачим вирус, умрети пре него неки млађи болесник. Не каже држава, али несумњиво мисли да ја нисам способан да то схватим, јер сам матор и излапео. Зато је благоизволела да мене и остале маторе дебиле  посебно заштити,  да ме додатно изолује, и да ме  - видећи да ја не капирам да је то за моје добро – умири тако што ће ми рећи да ме воли.  

Колико се кроз ову ситуацију уздрмавају темељне слободе људи и људска права, да ли су нам људска права угрожена због вируса, али и одлука влада земаља у којима живимо?

Бојим се да на ово ваше питање нећемо добити јасан, а још мање јединствен одговр ни после епидемије. Ограничења слободе и људских права разликују се од државе до државе, али свуда је власт у искушењу да прекорачи меру неопходног и оправданог, односно да – како би рекао Маркузе – са репресије потребне да би се савладала епидемија пређе на надрепресују, која је арбитрарни политички додатак медицински оправданим мерама. Не верујем да ћемо икад сазнати која је цена у људским животима плаћена тамо где је репресија безобзирна и тамо где се власт уздржава од претереног ускраћивања слободе. Проблем оваквих процена је и у томе што ни слобода ни људски живот не вреде свуда исто.
 
Колико је важно да се у овом периоду одржи демократија, да друштво не склизне у диктатуру једног човјека или неколицине? Можда је и боље питање да ли је демократија одржана?

Слажем се с онима који кажу да је владање декретима и наредбама с позивањем на дисциплину и с претњама непослушнима дубоки порив свих власти. Ова епидемија је учинила да предавање том пориву постане искушење и за демократске државе. Многи би да у време короне владају тако што ће да подвикну, нареде, запрете, јер је то наводно неопходно да би се обезбедила дисциплина и тако спасло народно здравље. Зато су сада и у демокатским државама на проби механизми контроле којима се обуздава тежња ка диктатури. А та тежња се испољава и онда када се вирус назива непријатељем, а мере предузете ради његовог сузбијање називају ратом. То није само неважна реторика, јер се тим језиком промовише психоза ратног стања и ставља до знања да је данас – а можда и убудуће –  дискусија непожељна, а дисциплина и послушност обавезне. Као што је познато, држати грађане у некој врсти менталног ратног стања је кључан елемент политике ауторитарних, диктаторских режима. Дакле, кад проглашавају одсудни рат против непријатељског вируса, демокократије се опасно прииближавају диктатурама.      

Како тумачите понашање владе у Србији у овом периоду, али и у регији ако стање пратите регионално?

Ми у Србији имамо председника који је успоставио систем власти у коме он о свему одлучује, да најмањих ситница, односно, сад се може рећи, до најмањег вируса. О овој епидемији он говори чешће од лекара чланова стручног штаба формираног ради сузбијања епидемије. Али наш председник не говори као политичар, него као лекар, речником медицине. Зато га Светислав Басара у својој колумни у Данасу зове Врховни Антивирус. Наша председница владе је привукла моју пажњу зато што нам упорно поручује „седите кући“. Мада је граматички неправилан, израз се одомаћио. Тако је и  министар Расим Љајић, иначе у слободном времену песник аматер, једну своју песму посвећену борби против коронавируса назвао „Седи кући и сави се“. Он је, вођен песничким инстинктом, дошао до суштине наредбе „Седи кући“, то јест да је то позив да се мало смањиш, повијеш, поклониш и слушаш шта ти надлежни говоре.   

Многе људе су узнемириле појаве попут законски дефенисаних мјера о ширењу панике, па су и новинари хапшени јер су радили одређене, да тако кажем, „шкакљиве“ приче. Колико се мора дозволити слобода медија у овим ненормалним временима?

Не знам како се у  државама у нашој регији дефинише правни положај медија за време ванредног стања. Међутим, за независне и професионалне медије – а то су они који нису у служби владајућих режима -  са увођењем ванредног стања ситуација се није битно променила.  Они су навикли да их власт сумњичи за дефетизам, мањак патриотизма, лажне вести и шта све не. Није било потребно ванредно стање да неки од новинара буду ухапшени, други остану без посла, трећи без куће. Новинари које познајем не сећају се нормалног стања, нормалних времена.

Ви сте по струци антрополог, бавите се анализом човјека, колико нас је ова ситуација са коронавирусом темељно пољуљала, имајући у виду да је цијели свијет угрожен, како економски, тако и друштвене, све је стало у тренутку?

Да, мене највише интересују понуђени одговори на питање откуд епидемија и какав нас свет чека кад она прође. Интересује ме коронавирус као текст, као дискурс. О томе сам писао у чланку „Вирус у тексту“, који могу да прочитају и посетиоци вашег портала.  Читајући шта се код нас и у свету о томе говори, видео сам да је овај вирус оживео различите колективне представе о крају света,  о греху и божјој казни и многе друге. Приметио сам да те представе више од свештеника нуде лаици, мирјани, а међу њима посебно они који се надају да ће вирус зауставити глобализацију и са светске позорнице скинути  либералну демократију и цивилизацију засновану на идеји прогреса, то јест да ће прекинути доминацију њима мрског  Запада. Ето нам изненадног савезника, радују се ови пророци краја западног света, који ће да уради оно што ми сами не успевамо.

Сматрате да ли је ова пандемија продрмала човјека да можда почне другачије промишљати о свом животу, о својој улози на овој планети, јер природа пандемију не осјети, могли бисмо рећи да јој и годи?

Да, то је једно од питања која се данас често постављају. Еколошки покрети у свету изненада су добили јак аргумент у прилог својој основној идеји да човек уништава природу несвестан да тако уништава и себе.  Али, овде је важно разликовати неопходну бригу о природној средини, која је данас једна од преокупација најразвијенијих земаља, од мита о повратку природи, у коме се управо најразвијеније земље оптужују да уништавају природу да би се обогатиле. То је један од најстаријих митова, мит о природном човеку, добром дивљаку, који ће затим постати добри сељак, и злој цивилизацији која човека одваја од природе.  А коронавирус је изазвао појаву нових верзија тог мита. Тако се, на пример, пронео глас да је - од тренутка када су због епидемије заустављени многи индустријски погони и саобраћај смањен - небо постало чистије, реке бистрије, рупе на озонском омотачу нестале. Озбиљни еколози су демантовали ову причу о чудесном повратку прљавог света природној чистоћи, али прича је сувише лепа да бисмо је се одрекли.

Колико је важно и у оваквим околностима одржати критички став и критичко промишљање посебно према политичарима и њиховим одлукама?

Важно је што има појединаца који отворено доводе у питање одлуке власти у вези са епидемијом.  Као што се могло и очекивати, то су махом исти они који су критиковали власт и раније. Али, мислим да је такође важно приметити да је и однос многих других грађана према одлукама власти у вези са епидемијом латентно, ако не и отворено веома критичан.  Има много неповерења у оно што власт о епидемији говори и што режимски медији преносе. А разлог тог неповерења је управо одлука власти да се информације о зарази филтрирају, посебено да се не објављују лоше вести, наводно зато да би се избегла паника. Међутим,  те лоше вести нађу начина да стигну до људи, и при том постају још горе и тек онда заиста могу да изазову панику. Ако је не изазивају, то је само зато што људи због филтрирања информација не верују ни лошим вестима, а има и оних који мисле да је реч о намерно пуштеној фами о смртној опасности, а да је у ствари у питању мало јачи грип.  

Како гледате на будућност, јесте ли оптимиста или песимиста по том питању?

Од короне се много очекује, као да је она довољно јака да из темеља промени свет. То су несумњиво нереална очекивања. Можда ће она неке процесе да убрза, друге да успори, али смер у коме идемо тешко да ће бити неки други. Ја, на пример, не мислим да променим издавачку политику Библиотеке XX век. Ускоро ће то потврдити нове књиге које спремам за ово лето. Које су то књиге можете погледати на порталу Библиотеке XX век.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.