Иван Ловреновић: Друштво мањина

У цијелој модерној повијести ове земље никада као данас етничка припадност није тако пресудно и свеобухватно одређивала човјеков положај и могућности

Ivan Lovrenović / 09. мај 2019

Десети текст 21 тезе о Босни и Херцеговини Ивана Ловреновића, објављених у књизи Босна и Херцеговина – будућност незавршенога рата (2010). Једина промјена која се у међувремену десила јест попис становништва – умногоме нестручан и нерепрезентативан.

 

Међу земљама из оквира некадашње Југославије, Босна и Херцеговина се политички разликује по многим што дејтонским што повијесно наслијеђеним „специфичностима”, од којих нажалост ни једна не представља никакву компаративну предност. А једна од таквих послијератних, баш дејтонских специфичности потпуни је босански уникум, и понаша се као најопаснији друштвени карцином, који омета консолидацију на свим разинама живота – од свакодневнице до главних политичких процеса. Ријеч је о новоствореном односу етничких мањина и већина, који је у пракси, прешутно, постао немилосрдно свеодређујућим фактором и критеријем. И не само то, него се, попут социјалне метастазе, већ претворио у више-мање стандардну црту колективнога менталитета. Она дјелује тако, да „већинац” више и не осјећа ништа неприлично ни неправедно у уживању већих права као богомданих, односно, не осјећа ништа неприлично ни неправедно у подређености „мањинаца” у својој средини. То има и своје наличје: обрнуту појаву да „мањинац” без превеликога роптања пристаје на подређеност као на модус вивенди, као на једини расположиви облик социјализације.

Често се могу чути тврдње да је у Босни и Херцеговини углавном већ довршен процес етничке територијализације, те да је земља практично раздијељена на три мање-више хомогена етничка територија. Да те тврдње нису лишене темеља, најбоље показује етнички састав Републике Српске, у којој је насилним и крвавим средствима, с кулминацијом у сребреничком геноциду, удио несрпскога становништва смањен на симболичну мјеру, а повратак непожељних иновјераца и инонародњака се успјешно онемогућава све до данас. Но, истини за вољу, Република Српска само је најдрастичнији, али не и једини примјер. Многе локалне средине па и цијели ареали у Федерацији Босне и Херцеговине такођер су етнички прекомпонирани и хомогенизирани, у хрватском или у бошњачком смислу, те данас имају посве друкчије етничко-демографско лице него што су га имали до 1991/1992. (Најкрупнији примјер такве прекомпонираности, с апсолутном бошњачком бројчаном већином, управо је главни град државе – Сарајево.) Иако, дакле, углавном тачна с политички апстрактног и статистичког гледишта, ова предоджба захтијева једну важну корекцију. И покрај све масовности и упорности најразличитијих врста етничких чишћења, она нигдје нису успјела „идеално”, него су свугдје, мање или више, оставила за собом један број других, и свугдје се створио повијесно нови однос већине и мањине. (Од тога су „поштеђене” само неке мање зоне које су увијек и биле етнички скоро потпуно хомогене.) На тај начин је настала врло комплицирана и разведена слика, у којој се од мјеста до мјеста и од регије до регије поједине етничке заједнице смјењују у улогама већина и мањина: свака је свакој негдје већина, негдје мањина. По ЦИА-иним процјенама за 2008. годину у Босни и Херцеговини има 3,921.000 становника, у односу на 4,377.033 с пописа из 1991. године. Бошњаци су по тим процјенама на разини Босне и Херцеговине данас најбројнија нација (чак 48 посто, у односу на пријератних 43,5 посто), али су у мањински подређеном положају распоређени на великом простору и у многим мјестима. Срба по истим процјенама има 37,1 посто (спрам пријератних 31,2 посто), апсолутно доминирају на 49 посто територија Босне и Херцеговине (Република Српска), али ни они нису поштеђени мањинских ситуација и фрустрација. (Сарајево је, видјели смо, некада било један од два-три не само највећа, него и идентитетно најважнија српска града на свијету; сада су у њему и као број и као фактор сведени на демократски украс и занемарљиву величину.) Хрвати су, са својих катастрофалних 14,3 постотка (у односу на пријератних 17,4) и бројчано и тенденцијски апсолутна мањина, али чак и такви, имају нека своја већинска мјеста и подручја, а глобална мањинска и регредирајућа позиција не смета им да у неким од тих мјеста практицирају већинску доминацију и дискриминацију. О цијелој тој новој слици Босне и Херцеговине понешто можемо знати у овом тренутку емпиријски, а прави њезин изглед и динамику могао би дати само службени, ваљано обављен попис становништва, те стручне и дугорочне анализе које би на основи њега могле бити прављене.

Ако је опћенито аксиоматски прихваћено да о вриједности и квалитети друштвенога живота и демократичности неке средине говори положај и третман мањинских заједница у њој, тада је лако схватити зашто је за стварни, дубински увид у стварност Босне и Херцеговине релевантна ова друга, „доња” перспектива. Особито због споменутога повијесног новума у односу етничке већине и мањине. О новуму, али регресивном, може се говорити у том смислу што у цијелој модерној повијести ове земље (а то отприлике значи, барем нормативно – од тренутка када је отоманска власт морала признати грађанску једнакост свим становницима Царства 1856. године) никада као данас етничка припадност није тако пресудно и свеобухватно одређивала човјеков положај и могућности, драматично ако је у позицији припадника мањине.

Извор: www.иванловреновиц.цом

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.