Иван Ловреновић | Политика Блеибурга

У загребачким грађанским кућама очеви и браћа, одазивајући се у глупом, псеудодомољубном заносу на мобилизацију, опраштали су се од својих обитељи са смијешком, потпуно увјерени: ето нас натраг најдаље за тједан-два с Американцима и Енглезима…

Ivan Lovrenović / 11. мај 2020

У сјајном тексту о актуалној идеолошко-политичкој схизофренији у Хрватској (Глобус, 28. 4. 2016) професорица Мирјана Касаповић поставља и овакво питање: „је ли на једноме конкретном и страшном стратишту какво је Јасеновац политички пристојно и морално вјеродостојно фразирати о ‘осуди свих тоталитаризама’?“ Правећи потом прецизну дистинкцију између онога о чему јест потребно, одговорно и важно говорити у Јасеновцу, а о чему пак у Блеибургу, она каже и ово: „…у Блеибургу треба говорити о одговорности усташког режима за страдање масе људи који су били његови дјелатни актери, симпатизери, пасивни подупиратељи или обични мушкарци, жене и дјеца који су нагонски и стихијски бјежали пред осветом ратних побједника који су улазили у Загреб. Но тко би се усудио рећи на Блеибургу да је за судбину мртвих и све мање живих што се ондје окупе, а многи су међу њима још вјерни усташкој идеологији, држави и њезиним обиљежјима, крив и усташки режим? Јесмо ли то икад чули?“

Никада на пољу код Блеибурга нисам био ни тамо говорио, нити за тим имам икакве жеље, али о одговорности ендехазијскога естаблисхмента за масовно страдање вољенога му народа у прољетним и љетним мјесецима Четрдесетпете што се збирно назива „блајбуршком трагедијом“ или само „Блеибургом“ јесам писао, више пута, у различитим приликама и различитим дуктусом.

Када су се у свибњу 1995. три највиша хрватска политичка функционара подијелили, па Туђман отишао у Москву на прославу педесете годишњице побједе над фашизмом, предсједник владе Валентић у Јасеновац а предсједник Сабора Михановић (тко ли бјеше тај, сјећа ли се још итко?) у Блеибург, писао сам:

Како та три мјеста, са свиме што она значе, садрже и евоцирају, довести у бесконфликтан однос а да се задржи вјеродостојност? Је ли то уопће могуће? То је доиста отворено питање, а једнократна, употребна политичка инструментализација, као што добро знамо из цијеле наше катакомбне повијести, само нас удаљује од његова рјешавања.

Блеибург јест велика и важна хрватска тема. Али њезино политичко ритуализирање само може даље умртвљивати ионако успаване критичке рефлексе у тзв. колективној свијести. Јесте ли примијетили да ни у једному од свих оних небројених начина обиљежавања те истинске народне трагедије нитко није поставио оно неумољиво, оно неизбјежно, оно логично питање – питање узрокâ! Како и зашто се догодило? Тко је и чиме довео те људе на поље код Блеибурга, тко је довео до тога да се сви ти људи, тај „цвијет и снага народа“, нађе у таквој страшној ситуацији – буквално у реду за клање! Док су се његови „челници“ и „часници“, његови „дужносници“ и „доглавници“, на челу с оним највишим, тзв. „поглавником“, извлачили споредним, сигурним путовима и стазама заједно са својим златом, својим обитељима и својим љубавницама као посљедњи биједници и дефрауданти.

О каквому стању духа и свијести говори то да се о тому не говори? Да се нитко не пита: к врагу, па ваљда је свему тому претходила нека и некаква политика, државна и национална, и неки људи који су је креирали и водили! Каква је та политика била, какви су то људи били, како су до свега тога довели – не би ли било логично да то, а не мартирска реторика, буду темељна питања, ако се желе истинске „поуке повијести“, ако се истински жели спријечити понављање трагедија.

Док се комеморира Блеибург ‘45, тко још схваћа и осјећа да се сад и овдје, пред нашим очима, такођер као резултат неке и нечије државне и националне политике, у Босни догодио и догађа својеврстан „бијели Блеибург“ – готово испражњена хрватска Босна! Зар доиста преостаје само чекати да прође слиједећих педесет година, па да судионици тадашње неке комеморације или симпозија или мисе задушнице утврде како је то друга по реду највећа трагедија хрватскога народа у двадесетому стољећу. И: да се о субјективним узроцима ни тада нитко не имадне храбрости упитати.

Писао сам тих година и о жестокој лажљивој пропаганди којом су у травњу Четрдесетпете ендехазијски политичари и новине засипали пучанство:
Бајале су се приче о обрамбеним линијама, прво Дринској па онда Звонимировој, и уз хитну мобилизацију настојала провести потпуна усташизација војске, превођењем домобрана у усташке униформе и постројбе. Стварало се “јединство војске и народа”, а, како ће се који дан касније показати, циљ је био врло промућуран: послужити се и војском и народом тек као средством за спашавање своје коже, своје обитељи, присвојенога државнога злата; своје приватне егзистенције…

Тај живи штит, под којим би Врховник и Поглавник што сигурније могао стругнути и нестати у неку рупу на Западу, морао је бити што масовнији, а каос што потпунији. Врховникова пропаганда у том смислу обасипала је војску и народ, ионако престрављен надирањем Титових “шумњака” и Руса, оваквим обећањима: “Требамо доћи до англоамеричких постава, јер ће доћи између Нијемаца и Англоамериканаца до сепаратног мира па ћемо у извјесним постројбама водити даље рат против Руса и ми ћемо се вратити натраг.” У загребачким грађанским кућама очеви и браћа, одазивајући се у глупом, псеудодомољубном заносу на мобилизацију, опраштали су се од својих обитељи са смијешком, потпуно увјерени: ето нас натраг најдаље за тједан-два с Американцима и Енглезима…

Легенда о Блеибургу, онако како је у обитељском паралелном свијету и у емиграцији формирана за вријеме постојања Југославије, говорила је о невином народу (без разликовања војске и цивила) као двострукој жртви: енглеске издаје, и партизанске егзекуције. Онај каузално први и најважнији, а морално и политички најфлагрантнији момент Павелићеве особне издаје, и, право говорећи, издајничкога карактера цијеле његове државе и идеологије, који је Хрвате повео на Блеибург већ 1941. – легенда није садржавала.

Настојећи да мућкањем у новоидеолошкој реторти помијеша и изравна једне и друге, туђманизам такођер ускраћује Хрватима да ово мрачно мјесто властите хисторије критички апсолвирају, и тако их држи заробљене у замци тога некрофилнога, малограђански националистичкога стереотипа.

__________

 

 

Из свих тих записа издвајам овдје још два фрагмента из 1999. године:

О страдању хрватскога народа на крају Другога свјетског рата, познатом по имену аустријског градића Блеибург, о држању и улози Католичке цркве у НДХ и у рату, о положају Цркве и народа у данима послије рата (у контексту суђења Степинцу и прогона свећеника), написана је цијела једна библиотека текстова и књига. Ни у једној од њих пак нисам нашао нити једну једину цјеловито истиниту ријеч о оному што ме је увијек највише прогањало: какав је то злочиначки деформиран мозак, који 6. свибња 1945. – прочитајте још једанпут тај датум! – мобилизира народ на масовни егзодус да њиме камуфлира бјежанију своју и своје својте, знајући сасвим прецизно да нема никаквога спаса ни “аранжмана” за тај силни свијет? Затим: какав је то свијет, односно тко га је могао довести у такво стање, да грне у властиту пропаст? Те: каква је интелектуална и, коначно, морална квалитета оне радионице и оних појединаца, који су од те срамоте и пријеваре могли фабрицирати национални мит, а од главнога протагониста тог циничног и шићарджијског слања на клаоницу – националнога јунака!

Црква, смјештена и сама међу непријатеље и декласиране остатке прошлости, скупила се је у гесту обрамбенога грча. Нити су јој прилике ишле на руку, нити се сама успјела винути до тога, да супериорним пророчко-моралним ставом и дјеловањем понуди својој пастви истовремено и очишћење од ендехашкога злочина и духовну обрану од новога “безбожног” режима. Тако је упућивање у катарзу изостало и с те стране. Сва мрачна пртљага Ендехазије: горљиво служење нацизму, масовни вјерско-етнички злочини (особито крвавога прољећа-љета 1941), концлогори, па онда срам и биједа пораза и одвођење војске и народа на клаоницу у Блеибург, потом комунистичке хекатомбе у љето 1945, а након тога, мукли шапат по буджацима наших кућа у којему смо разазнавали тајанствена далека имена застрашујућега а тако чежњивога звука и примали прве, предшколске поуке из трансоцеанске географије: Аргентина, Буенос Аирес… – све је то остало неосвијетљено и неразјашњено, као мучни резидуум на дну затајених обитељских и народних успомена, а елементарни налог гласио је, као и увијек: ваља живјети даље. Показат ће се, чак педесет година касније, како су у животу народа и покољења опасне пропуштене катарзе.


*Текст објављен на порталу иванловреновиц.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.