ИЗМЕЂУ ДВА ЗЛА: Боље бити депресиван него копати читав дан

Најврједнија ствар коју су Јевреји дали човјечанству је идеја да вријеме није круг, није вјечито понављање истог срања, идеја да постоји крај, који је уједно и смисао историје

Andrej Nikolaidis / 21. децембар 2015

 Жижек, Вароуфакис и Ассанге у Лондону расправљају о томе шта нам се збива и шта да се ради. Срећко Хорват води пријатељску дебату, не мањка луцидних увида и другарске критике.

ЗНАМ ПОНЕШТО О ДЕПРЕСИЈИ

Вароуфакис је оптимиста. Хоће то код људи који практикују тјеловјежбу. Јер тјеловјежба усправи човјека: у здравом тијелу здрав дух, што рекао Нјегош, како кажу у Црној Гори.

Тјеловјежба поништава дјеловање црне жучи, меланхолије.  Оптимизам ми је стран, али знам понешто о депресији.

Копање помаже. Страховит физички умор који те потпуно избрише, па више ниси ни у себи расцијепљени субјект, ни модерни појединац са свим пробраним анксиозностима модерног човјека, ни интелектуалац оптерећен свим оним дијелом рафинираним, дијелом бизарним Фирст орлд проблемс, проблемима Првог свијета, ниси више ни ти, ни неко други, ниси више ни сјебан, него си само као пас уморан: помаже. Али само тренутно. 

Јер, јасно: боље бити депресиван него копати читав дан. Шта ћеш депресивније од спознаје да ће ти бити боље једино ако читав дан радиш у врту и цијепаш дрва, сходно томе мање зарађујеш него док, депресиван, радиш свој посао за рачунаром? Са друге стране, кад можеш дићи 130 кила из бенча, чини ти се и да можеш на боље мијењати свијет.

Жижек и Ассанге не посјећују теретане те стога немају проблема са оптимизмом. Оно што су они у Лондону говорили може се сажети у „нема наде, најебали смо“ – што функционише и као сажетак цјелокупне западне филозофије.

Али оно о чему бих данас, снимак је тренутка када Хиллар Цлинтон бива обавијештена да је убијен Гаддафи. Идите на 1:09:44.

Ето. Видјели сте, а Ассанге је све лијепо објаснио: и како је рат у Либији био лични пројекат Цлинтонове, и како су се чак и генерали у Пентагону противили томе, и како ће особа која пред камером доживљава оргазам на вијест да је човјека маса најприје силовала а потом затукла штаповима и камењем, постати предсједница најмоћније земље свијета, дакле Господарица.

Не само то: биће дочекана са уздахом олакшања, као спаситељица. Јер она ће нас избавити од злог Трумпа, који хвали Путина а вријеђа муслимане, Мексиканце и жене.

ФИЛМСКИ НЕГАТИВАЦ

Трумп је кандидат за предсједника осмишљен по моделу негативаца из холивудских филмова: у прва два минута јасно вам је ко је ту бад гу и против кога требате навијати све до одјавне шпице.

Трумп је, међутим, у једној ствари у праву. Он понавља како је Хиллар крива за стотине хиљада мртвих на Блиском истоку, како је баш она створила хаос који се проширио и на Европу. Тако је. То није урадио он, Трумп. Он би сутрадан, посве вјероватно, учинио нешто једнако ужасно. Али то, ето, није. То је учинила будућа предсједница Хиллар и актуелни предједник, носилац Нобелове награде за мир, Обама.       

Он је, Обама, у Бијелу кућу ушао као предједник наде. Она ће, Хиллар, трон преузети као предсједница страха. Она ће изборе добити просто зато да их не би добио Трумп.    

Па се сјетим оних мудрих глава, напредних интелектуалаца и колумниста, који су нам толико пута објаснили како код нас среће нема зато што смо непрекидно присиљени да бирамо мање од два зла, како код нас нема праве демократије и правог капитализма зато што смо заточени у чаробном кругу избора између два зла. У Америци је, срећом, другачије.

Али све, заправо, није тако црно. Када се ствари сведу на избор између два очита зла, када се зло више не може преоблачити у маске прогреса, слободе, напокон наде, појављује се истинска, чиста нада.   

Појављује се идеја да ће систем пропасти и бити замијењен нечим праведнијим, бољим.

Авај. Чим наду покушаш уобличити у систем, у практичну политику, ствари опет крену по злу.

Дијелови палог система преузимају идеју, дисторзирају је, упрљају, обесмисле, и тако све док од наде не остане тек избор – опет – између два зла.

НАШ БОЛ НИЈЕ ГРЧКИ

Онда све поново, изнова.  

Па шта?

Као што пише Ауден:

Наш бол није грчки: Док сахрањујеш мртве, знаш

Без знања да за све што трпимо разлог има,

Да наша рана није напуштање, да нам жалити није

Ни себе ни град наш;

Било рефлектор да ухвати, било шта да дречи звучник тај,

Не треба нам очај.

Најврједнија ствар коју су Јевреји дали човјечанству је идеја да вријеме није круг, није вјечито понављање истог срања, идеја да постоји крај, који је уједно и смисао историје. Због те идеје наш бол није грчки.

Јер постоји ли ишта утјешније, ишта љепше, ишта надом бременитије, од мисли да све ће пропасти, да ће све велико пасти?

(зурнал.инфо)

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.