Јадран се гуши у пластици. Наше море је међу загађенијима у Европи

Количина и заступљеност пластичног отпада на дну Јадранског мора међу највишима су у Еуропи након сјевероисточног дијела Средоземног и Келтског мора.

BUKA portal / 17. јун 2019

Foto: Ilustracija

 

Отпад у Јадран стиже од око четири милијуна људи који живе уз његове обале, а тај се број тијеком туристичке сезоне повећа готово шест пута, упозорио је међународни тим стручњака у студији објављеној у часопису Марине Поллутион Буллетин.

Јадран није онолико чист колико мислимо

О проблему отпада у Јадрану разговарао сам са стручњацима из Института за оцеанографију и рибарство те с више чланова једне сплитске удруге ронилаца која организира акције чишћења. Будући да су њихови фокуси рада помало различити - код првих има нешто више рада с невидљивом микропластиком, а код других с видљивим отпадом свих врста - њихове перцепције проблема такођер се помало разликују.

И једнима и другима на почетку наших разговора испричао сам једну анегдоту отприје неколико година како бих чуо њихове реакције.

Недостаје праве љубави према мору

Купајући се подно зидина у Дубровнику видио сам једног дјечака како баца роле тоалетног папира у плићак плаже, једну за другом. Замолио сам га да престане, а он ме је, као Пургера, послао у Загреб и још негдје успут јер је то "његово море" запријетивши ми успут својим старијим братом који је у близини играо ватерполо.

Сви с којима сам подијелио ту причу рекли су ми отприлике исто: да је проблем у инфантилном, односно незрелом разумијевању посједовања као експлоатације за уживање без одговорности, односно о помањкању праве љубави према мору, које је својствено и одраслом становништву Хрватске, не само дјеци. Нешто слично рекли су ми недавно и моји суговорници на тему разбијања обале ради вађења прстаца

Јадран је мало, плитко и полузатворено море, што има штетне посљедице

Прије свега треба истакнути да је посебан проблем Јадрана то што се ради о прилично малом, плитком и полузатвореном мору које је са Средоземним, које је такођер полузатворено и загађено, повезано Отрантским вратима, широкима само 80-ак километара.

У јужне хрватске воде већина пластичног отпада, око 90%, долази захваљујући струјама и вјетровима од наших јужних сусједа, понајвише из Албаније, што је показала студија "Плутајући морски отпад - занемаривање не значи непостојање" представљена 2009. године у Шибенику за вријеме Адриатиц Боат Схоwа.

То понајприје вриједи за наше јужне отоке. У приобалним крајевима, особито у водама око већих градова и уз ушћа ријека попут Неретве, пластика стиже из већих градова Хрватске и БиХ.

22 рибарска брода извукла готово 30 тона отпада

Пластика чини између 60% и 80% отпада који се налази у еуропским морима. Колико је се може наћи у водама и на дну хрватског Јадрана, тешко је процијенити.

Стање тек дјеломично илустрира чињеница да је у склопу ЕУ-ова пројекта чишћења мора 'ДеФисхГеар', у којем су судјеловала 22 брода двију рибарских задруга из Хвара и из Трибуња у мрежама извађено готово 30 тона отпада, односно просјечно 50 до 100 килограма по коћарици мјесечно. А то је тек дјелић отпада који се случајно заплете у мреже.

Хрвати нису највећи проблем

Др. сц. Перо Тутман из Института за оцеанографију и рибарство у Сплиту (ИЗОР) каже да од 70% до 80% отпада у мора долази с копна, док остало долази с мора од транспорта, туристичких активности, наутичког туризма, рибарства, с оффсхоре платформи  и сл.

"Отпад с копна долази углавном захваљујући вјетровима који га носе с улица градова и с одлагалишта смећа, посебно за јаких бура које су честе на нашим обалама", упозорава Тутман.

Додаје да наши депонији нису направљени како треба па велике количине врећица, најлона за умотавање хране и сличног доспијевају у море. Такођер, за великих киша смеће се отплављује с улица и из депонија у море. Отпад се неријетко одлаже у одлагалиштима близу ријека па га оне када набујају носе у море, неријетко у тонама.

На 100 метара дужине скупљено 200 килограма отпада

"Када је ријеч о маленим комадићима, односно о микропластици, она у море доспијева међу осталим и суставом отпадних вода. Примјерице, добар дио отпада по бројности који смо нашли на обалама тијеком наших истраживања су хигијенски штапићи за уши. Они показују да сустав за физичко прочишћавање отпадних вода не функционира свуда како би требао јер би их механичке решетке морале задржавати. Такођер, ти штапићи не би смјели завршавати у канализацији јер би их људи требали бацати у канте за смеће, а не у заходске шкољке. То показује да хигијенске навике људи у неким крајевима у нашој регији нису на нарочито високим разинама. Притом треба знати да отпад који се пронађе на обалама представља тек 10% до 15% отпада који завршава у мору. Остало се накупља на морском дну. Тешко је рећи колико пластике има у Јадрану, но само у једној акцији мониторирања на Пакленим отоцима крај Хвара скупили смо на једном потезу од око 100 метара дужине и 4 метра ширине око 200 кг отпада. У подручјима која су окренута градовима може га бити и значајно више", каже.

"Медитеран је нажалост једно од загађенијих мора зато што је полузатворени базен, а гравитира му цијели низ земаља различитог цивилизацијског досега. Ту су бројне земље Азије, Африке и Еуропе, а нажалост разина еколошке свијести и понашања није свуда на највишој разини", тумачи сплитски знанственик.

Ипак, сматра да је у Хрватској еколошка свијест становника солидна те да расте.

"То добро показује једна анегдота. У једном граду позвали су рониоце да им дођу у акцију чишћења. Показало се да отпада није било. Очистили су га неки други рониоци ранијих година, а у међувремену људи нису бацали нови отпад. Еколошка свијест код нас ипак поступно расте", прича нам сплитски знанственик.

Ера пластике - проблем је у нама, не у пластици

Отпад, особито пластични, велики је глобални проблем. У травњу су истраживачи били шокирани када су тијеком најдубљег зарона у повијести у Маријанској бразди на дубини од готово 11 км пронашли пластичну врећицу и омоте од слаткиша. У једном истраживању проведеном у шест најдубљих бразди на свијету утврђено је да сви ракови који ондје живе у тијелима имају трагове микропластике.

Посљедњих година све је више вијести које показују да се морске животиње дословно даве у отпаду. Примјерице, Натионал Геограпхиц у травњу је објавио вијест да се на пјешчану плажу на Сардинији насукала трудна уљешура у чијем је желуцу пронађено око 23 кг пластике. Више од двије трећине њезиног желуца било је испуњено пластиком - рибарским мрежама и најлоном, пластичним врећицама, цијевима те чак и пластичним тањурима. 

"Никада нисам видио толико велику количину пластике", рекао је морски биолог Луца Биттау из непрофитне организације СЕАМЕ Сардиниа. "То је изгледало као да је наш свакодневни живот ондје, само у желуцу уљешуре", додао је, истичући како је та спознаја за њега била поражавајућа.

Пластика је свугдје

У сувременом свијету пластика је посвуда. Она је јефтин, практичан и издржљив материјал који има врло широку примјену. Користи се у све могуће сврхе од амбалаже за храну и пића преко аутомобилске и текстилне индустрије до бројних реквизита у медицини. Управо њезине предности - доступност, ниска цијена производње, издржљивост и трајност - у еколошком контексту постале су њезине главне мане. Од ње је тешко одустати, но свакако можемо значајно смањити њено непотребно кориштење и неправилно одлагање.

Једна студија објављена 2017. у часопису Сциенце Адванцес показала је да су људи у ери пластике, која је започела средином 20. стољећа, до 2015. произвели око 9,13 милијарди тона пластике, од којих је око седам милијарди завршило као отпад. Од тога је само 9% рециклирано, 12% је спаљено, а око 79% завршило је на одлагалиштима и у природи. Према истој студији, до 2050. на одлагалиштима и у природи завршит ће око 13 милијарди тона пластичног отпада.

Ускоро ће у оцеанима бити више пластике него рибе

Према процјенама стручњака, сваке године у оцеане доспије између пет и 13 милијуна тона пластике, а у њима се већ налази више од 150 милијуна тона. Настави ли се иста пракса истим темпом, до 2025. бит ће је готово 250 милијуна тона, односно једна тона пластике на три тоне рибе. До 2050. бит ће је више него рибе!

Пластика у мора долази из 192 земље с излазом на мора и оцеане, но 20 земаља одговорно је за више од 80% пластичног отпада у оцеанима. На првом мјесту онечишћивача је Кина, а слиједе Индонезија, Филипини, Тајланд и Вијетнам (карта горе).

Опасности микропластике - невидљива, неистражена, а свеприсутна

Пластични отпад који можемо видјети, који визуално нагрђује море и копно, у који се заплићу или га гутају морска и копнена створења, тек је очитији дио проблема. Други, потенцијално већи, представљају сићушни, оку невидљиви дјелићи који се називају микро и нанопластика.

Микропластика (комадићи мањи од 5 мм) у околиш може долазити из примарних извора, као што су примјерице индустријска производња пластике, текстила и козметике или перилице за рубље у којима се перу синтетичке тканине. Други дио настаје механичком и фотокемијском разградњом већих предмета у природи. 

Према извјешћу тима знанствених савјетника ЕУ-а објављеном у травњу 2019., истраживање могућих пријетњи које за здравље људи и околиша представљају честице микро и нанопластике (величине мање од неколико микрона) још је у повојима. Прије свега, сама пластика релативно је нов материјал, а свијест да је има посвуда - у мору, зраку, тлу и организмима - још је новија. Осим тога, истраживања мањих честица микропластике, а особито нанопластике, врло су захтјевна јер су оне толико ситне да се не могу открити уобичајеним методама као што је филтрирање.

Микропластике би могло бити пуно више него што се мисли

Но нека новија истраживања показују да концентрације микропластике расту са смањењем њезиних димензија. То пак значи да би њезине концентрације у околишу могле бити значајно веће него што се процјењује.

Надаље, за очекивати је да токсичност и релативна лакоћа којом микропластика, односно нанопластика, пролази кроз биолошке баријере и улази у ткива и органе живих бића расте с падом њезиних димензија. За сада се још увијек не зна на који начин се микропластика различитих облика и састава преноси и накупља у околишу и у организмима. Такођер, неки облици пластике не морају бити токсични у изворном облику, али то тијеком разградње у околишу могу постати или пак на себе могу везати одређене токсичне спојеве. Коначно, за сада се не зна ни у којој мјери и колико дуго микропластика задржава свој изворни састав, а у којој се разграђује на природне састојке као што су микробна маса и ЦО2.

Према једном новом истраживању, које је наручио Wорлд Wилдлифе Фунд (WWФ), људи глобално тједно преко зрака, воде и хране у тијело уносе око 2000 честица микропластике, што је еквивалент једној кредитној картици.

Једна друга нова студија утврдила је да Американци годишње уносе око 121.000 честица микропластике, а ако пију искључиво флаширану воду, још око 90.000.

Због свега наведеног, знанствени тим савјетника ЕУ-а у својем извјешћу упозорава да би еколошки ризици микропластике, ако се њезина емисија у околиш настави истим темпом, до краја стољећа могли постати врло раширени и озбиљни.

Могућа рјешења: едукација, забране, одлагање

Рјешења проблема су бројна. Прије свега то су квалитетније одлагање и рециклирање, едукација, односно подизање разина свијести, смањивање производње и забрана продаје непотребних производа за једнократну употребу те еколошке акције чишћења мора и приобаља. 

У ожујку ове године Еуропски парламент изгласао је великом већином закон којим ће се до 2021. забранити производња десет једнократних пластичних производа као што су, примјерице, сламке и пластични прибор за једење. Еуропарламентарци су се такођер сложили да бисмо до 2029. требали рециклирати око 90% свих пластичних боца за пића. Особно сам се увјерио да је у Словенији већ данас готово немогуће купити пластичне врећице.

Према новом закону духанска индустрија морат ће плаћати трошкове прикупљања филтара цигарета, а произвођачи рибарске опреме њихово вађење из мора.

Нажалост, када је ријеч о рециклирању и енергетском кориштењу пластике, Хрватска је на уобичајеном дну ЕУ-а - пета је одострага након Малте, Ципра, Грчке и Бугарске (графикон доље: обратите позорност на скупину земаља које готово ништа пластике не одлажу).

Тутман сматра да је најважније рјешење проблема одвојено одлагање отпада на такав начин да пластика буде сигурно збринута.

"Не би требало допустити да се она одлаже на депоније једноставно на земљу јер увијек постоји опасност да је вјетрови отпушу у ријеке и у море, што се врло често догађа у Далмацији у којој има пуно буре", каже Тутман.

Стручњаци сматрају да је такођер јако важно подизање разине свијести становништва, на којем понајвише треба радити у предшколском и школском образовању. Коначно, важно је и правилно информирати туристе.

Разна рјешења за уклањање пластике

Посљедњих година бројни знанственици у свијету раде на различитим рјешењима за проблем пластике. Једно од таквих могла би бити њезина разградња.

У 2016. јапански су знанственици у часопису Сциенце објавили да су открили врсту бактерије (Идеонелла сакаиенсис) која на молекуларној разини разграђује полиестер (ПЕТ), једну од најраширенијих врста пластике.

У травњу 2018. британски су знанственици, истражујући ензиме бактерије Идеонелла сакаиенсис, случајно произвели ензим који је још бољи за разградњу пластике у саставне компоненте. Пластичне боце у контакту с њиме почињу се разграђивати већ кроз неколико дана, док им у оцеанима требају стољећа. Идеја овог процеса је да би се од кемикалија насталих разградњом лако могла поновно стварати пластика без потребе за производњом нове. Сљедећи корак је да се техника учини функционалном у великим размјерима.

Један од грандиознијих пројеката чишћења оцеана, назван Оцеан Цлеануп, 2018. покренуо је низоземски Хрват Боyан Слат. Нажалост, он није успио, иако је пуно обећавао и добио подршку и финанције милијуна људи широм свијета, међу осталим и богаташа Силицијске долине.

У мора стиже више смећа него што се стиже извадити

Тутман истиче да отпад у мора стиже много лакше него што се може извадити. У Хрватској се чишћење углавном своди на ронилачке акције вађења и на судјеловање рибара у одлагању онога што се заплете у њихове мреже.

У посљедњих неколико десетљећа усвојен је велик број правних аката на регионалној, националној и међународној разини како би се покушало ријешити питања везана за отпад у мору. Један од њих су активности повезане за уклањање отпада који се нађе у коћарским ловинама, тзв. "фисхинг фор литтер (пецање смећа)". То је врло једноставна и учинковита иницијатива којом се у смањивање количине отпада с морског дна укључује рибарски сектор: рибари коћари прикупљају отпад с морског дна који се затекне у њиховим мрежама тијеком уобичајене риболовне активности. Он се потом похрањује на броду у вреће за смеће, а након пристајања на обалу одлаже се у одговарајуће комуналне контејнере. У Хрватској се овакве активности континуирано проводе од 2014. у рибарским лукама Трибуњ и Вира на отоку Хвару.

"Наши рибари су рекли да не чисте због награде, него зато што је то добро"

"Наши рибари су се у еуропски пројект Фисхинг фор Литтер укључили добровољно. Ми смо им за награду купили неке рибарске рукавице, ципеле и одијела, међутим они ни то нису хтјели прихватити", објаснио је Тутман.

Каже да талијански рибари нису били толико ентузијастични да волонтирају, већ су тражили да им се прикупљање плаћа.

"Наши ни у једном тренутку нису тражили никакве накнаде. Напротив, када смо им нудили опрему, рекли су да они то не раде због награде већ зато што препознају да је то добро, да је пројект добар, те да они тако раде већ годинама и без њега. Једини проблем им је сустав прихвата, односно збрињавања отпада који не функционира како би требао. Требало би поставити додатне контејнере за прихват отпада с мора", каже Тутман.

Највише отпада уз веће градове на Јадрану

У Хрватској више удруга ронилаца ради на акцијама чишћења мора, углавном дна. Једна од таквих је волонтерска Удруга подводних активности Рострум из Сплита.

Чланица удруге маг. инг. морског рибарства Федра Докоза каже да највише отпада проналазе уз већа градска средишта смјештена уз море, подручја уз творничка постројења, луке и марине. Но не раде само у мору, већ и на континенту.

"Такођер, ронимо и у градовима у унутрашњости Хрватске који се налазе уз обале ријека. У Хрватској је тешко точно дефинирати гдје се налазе највеће количине отпада. Занимљиво нам је било примијетити количину отпада у забаченим увалама, понајприје оточним, гдје су становници због неадекватних одлагалишта отпада у прошлости, те у недостатку бољих рјешења, отпад редовито одлагали у море. Неријетко се ради готово о традицији у којој је одлагање гломазног отпада у море увијек било најбезболније рјешење", каже Докоза.

Међу одбаченим отпадом који налази предњаче пластичне амбалаже и врећице, прибор за јело и штапићи за уши. У градским средиштима такођер проналазе велике количине стаклене амбалаже, док се у руралнијим срединама често могу пронаћи одбачени грађевински материјали те стара одјећа и обућа.

Тужна традиција бацања гломазног отпада у море

Неовисно о локацији и о количини становништва које гравитира неком подручју, истиче, аутомобилске, бициклистичке и камионске гуме свугдје су присутне у великим количинама. Такођер, тужно је и стресно видјети велике количине одбаченог риболовног алата, који остављен на дну наставља ловити морске организме.

Каже да је уз струје и вјетрове који носе отпад из сусједства велик његов удио посљедица туризма.

"Велике марине и луке, иако у посљедње вријеме имају разне начине за спрјечавање загађења и одвикавање гостију од бацања отпада, и даље производе велике количине отпада. Такођер треба споменути и близине творница те јавна купалишта, гдје је тијеком сезона присутна велика концентрација људи различитих навика", тумачи Докоза.

Но сматра да отпад подједнако долази и од локалног становништва.

"Нашим људима свакако је најлакше окривити туристе, но за неке врсте отпада, примјерице старе капуте, велике количине ципела, аутомобиле, аутомобилске гуме, металне конструкције и риболовне алате, свакако су заслужни наши суграђани. Од туризма долази другачији отпад, прије свега опушци од цигарета, пакирања од хране и пића, сунчане наочале и опрема за плажу. Такођер, жалосно је видјети да се посљедице ратних збивања још увијек могу примијетити по количини одбачених експлозивних направа, опасних и за рониоце и за купаче", тумачи Докоза.

Страни туристи углавном освјештенији од Хрвата

Чланица удруге ронилаца активиста каже да се дефинитивно може рећи да се с порастом свијести о заштити околиша побољшава и визуално стање подморја.

"У томе су увелике помогле наше разне едукације и радионице с најмлађим члановима друштва, као и предавања о важности очувања околиша за ширу популацију", тврди наша суговорница.

Сматра да је у ронилачке еколошке акције посебно важно укључити локалне становнике који могу и не морају нужно бити рониоци:

"Укључивањем локалне заједнице подиже се свијест о количини отпада на морском дну, али и о потешкоћама приликом његова вађења. Давањем прилике за судјеловање у раду за добробит властитог мјеста и будућности дјеце подиже се еколошка свијест сваког појединца."

У свакој акцији извлаче се на тоне отпада

Удруга подводних активности Рострум дјелује већ три године тијеком којих судјелује на десетак скупних еколошких акција годишње, а организира и неколико својих.

"Можемо рачунати да се тијеком сваке еколошке акције извуче око пет тона отпада. Будући да и други клубови диљем Јадрана судјелују на сличним акцијама, добива се поприлично велика бројка која је одраз нашег односа према природи у прошлости и садашњости", истиче Докоза.

Сматра да су странци свакако освјештенији, но само зато што су боље и дуље упознати с проблематиком загађења у мору:

"Имајући на уму да је Хрватска релативно недавно започела расправу о загађености те процесима рециклирања и смањења употребе пластичне амбалаже, сматрам да су Хрвати доста освијештени. Наравно, требат ће проћи још дуги низ година док се еколошка освијештеност постигне код сваког појединца."

Има људи који рониоцима добацују поспрдне коментаре

На питање колико им помаже локално становништво, одговара да, као и у свакој активности, и у овој постоје правила и изнимке.

"Већина људи драге воље ускочи помоћи, поготово ако су домаћи становници свјесни да чистимо њихове плаже. Но, наравно, постоје и одређени људи, међу којима на нашу жалост и рониоци, који сматрају да је најкорисније кад виде екипу да ради и чисти одмакнути се и добацивати поспрдне коментаре", прича нам наша суговорница.

Што могу учинити држава, локалне власти и становништво?

У удрузи сматрају да би се држава требала побринути да отпад, кад је већ извађен из амбијента којем не припада, коначно заврши на мјесту које је за то предвиђено. Требала би такођер омогућити једноставно разврставање отпада и његову рециклажу.

"Врло је деморализирајуће видјети да се извађени отпад из мора не разврстава већ сели с једне локације, с мора, на другу локацију, копно", каже Докоза.

Локалне власти помогле би такођер кад би се цијели процес око папирологије и добивања дозвола за њихов тип акција знатно убрзао, чиме би им више времена остало за оно најбитније - смањење отпада у мору. Такођер би им увелике помогло постављање додатних кошева на плажама, успостава зелених отока за разврставање отпада и непрекидна едукација локалног становништва.

"Сватко мора почети од себе"

Становници би пак прије свега требали прихватити чињеницу да је ово једино море које имају те да сваки отпад бачен у море не нестаје чаролијом јер се не види, него остаје на дубини те трује и нас и нашу дјецу те цијелу биолошку заједницу подморја.

"Становници би такођер требали започети с разврставањем отпада, а не се извлачити на сусједа који то не ради или на камион који то не сакупља како треба. Сватко од нас мора почети од себе, а кад се оствари тренутак у којем ће сваки појединац чинити све што је у његовој моћи, цијела ће прича имати пуно више смисла и ефекта, како на власти тако и на свеукупно стање околиша. Околиш нисмо наслиједили од наших предака, него посудили од наше дјеце, и битно је да се према њему односимо најбоље што можемо", поручила је активистица УПА Рострум.

Индеx


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.