Један живот у два школска часа

<п>Ја се не сјећам рата, једва мало. Имао сам двије године кад је почео. Но, сјећам се како се с мамом посвађао око кекса. Добили смо неки пакет и мама је сакрила кекс за мене, а он га је појео и напао је што сакрива храну од њега. Мама је дуго плакала. Ја сам био гладан и плакао сам с њом. Он је залупио вратима и отишао. Вратио се тек за два дана. Мама је онда, у љутњи, зовнула војну полицију. Ту ноћ су га одвезли. Викао је, псовао и пријетио. Мама је опет плакала. Тата се с линије вратио за десетак дана. Смирио се. Није јој урадио ништа. Био је без десне шаке</п>

Lamija Begagić / 13. август 2010



У исламу је Исса што и Исус у кршћанству. Моје име је баш тако: Исса. Са два с и без к на крају. Не желим помислити кроз шта бих све морао проћи да се зовем Исус. И са Иссом једва излазим на крај. У школи ме сви зову Сиса. Име ми је дао тата. Кад су га питали зашто рекао је да је хтио дати ми име какво нема нико, а не неко на које ће се одазивати пола дјечака у разреду. Не неко попут Мирза, Дино или Емир. Он се зове Емир. У мом разреду стварно имају два Емира. То зна бит незгодно, кад се неко зове као ти, али је још незгодније кад те неко зовне Сиса.

Моја мама зове се Мирна. У мојој породици и дан-данас се препричава како сам, кад сам био мали, своју маму тети у продавници представио као жену свога тате. Само годину потом жена мога тате престала му је бити жена. Мени се трудила бити мама још пар викенда, а онда је и од тога одустала.

У августу ћу напунити четрнаест година. У септембру ћу кренути у средњу школу.
Ово је мој завршни рад за вишу оцјену, на тему: Мој живот.
Од осталих људи из свог живота споменут ћу још деду Смају, мајку Ајшу и Лану.

Деда и мајка родитељи су мог старог. Они су ме одгојили. Засад доста о њима. Лана ми је пријатељица. Има негдје око 25 година: ни дјевојка, ни жена. Кад сам био мањи, долазила би по мене и водила ме у шетњу. Помагала је деди и мајки око мене. Живи у Сарајеву. С њом често причам. Нико ме поред ње не схвата озбиљно. Кажем јој што не бих ником. А и она мени. Само је мени признала за тог свог Бојана. Ником више. Нећу о Бојану, он је њен живот, не мој.

* * *

Мој кварт зове се Јалија. Нисам ту рођен, ту сам доселио кад су се старци развели. Ту живе деда и мајка. Кад сам био мањи, живио сам на Каналу. Тако се зове један од најружнијих квартова мог града. Вјероватно и цијеле моје домовине. У школи сам учио да се домовина мора вољети. Ја могу вољети Јалију, Босну која протиче испод моје зграде и у којој се Елдин и ја купамо свако љето, могу вољет Ланино Сарајево, ал да ме убију не могу вољет Канал. Ни у сну. Никад нисам ни сањао да волим Канал. Ко год је видио како је тамо, разумије ме. Ко није, боље нек никад ни не види и ни не сазна.

Ишао сам у вртић, врло кратко. Не на Канал, јер тамо нема вртића. Тамо нема ништа. Има окретиште аутобуса и тамо стаје дупљак. Отамо креће свако јутро у пола шест. Први. И тамо дође у пола десет навечер. Задњи. Између пола шест и пола десет, дупљак на нашу станицу на Каналу сврати равно 31 пут. За каналску дјецу, долазак дупљака је једина атракција. Кад сам ишао у вртић, једном нас је васпитачица питала о мјестима гдје љетујемо. Дамир је рекао да он иде на неки оток гдје највише воли да гледа како долази брод и са њега силазе путници. Ја сам рекао да за то не мора ићи на море, а васпитачица је питала: Па, како, не може то гледати у Зеници? Ја сам рекао да може на Каналу. Дјеца су ми се смијала. Сви су знали да на Канал не долазе бродови. Отад су ме Дамир и Сеад звали: Каналац.

Колико год се трудио да се сјетим шта смо још радили на Каналу, не могу. Само смо чекали дупљак и гледали ко ће сићи. Једно смо вријеме скупљали аутобуске карте и молили шофера да нам да све цјепнуте карте које има. Играли смо пола-цијело с њима, јер нисмо куповали сличице фудбалера. Нисмо јер је прва трафика била преко моста, и то у склопу Жељезаре. И није било сличица на њој, само цигаре за раднике.

* * *

Јалија је друга прича. Лана је некад живјела на Јалији, а онда се преселила у Сарајево да студира. Ја бих волио тако. Отићи студират ван. И долазит кући само за викенде. Волио бих да живим сам. Ко Лана. Да имам неког коме долазим на кафу, па останем и ноћит, а ником се не морам јавит да ћу остат. Сад морам. Кад пожелим спавати код Елдина, моја мајка увијек дигне фрку. Онда се стари умијеша, па ме пусти. Да живим само са мајком, нигдје не бих смио. Само школа – кућа. Срећа па су ту деда и стари. Мислим да би и мама била таква, да је са мном. Сјећам се да сам, кад сам био мали, смио гледат цртиће само два сата дневно и ни минуту дуже, и да сам смио пити само двије чаше сока дневно, појести само једну чоколаду и сваки дан уз неко месо јести и неко поврће. Моја мама све је то записивала. Кад би сазнала да су ме тата, деда или Лана водили на сладолед који она није предвидјела у својим списима, вриштала би од муке. Говорила би тад тати да је неспособан за све. Он би њој рекао да мисли да је попила сву памет свијета ако студира. Моја мама студирала је цијело вријеме док је живјела са нама. Мене је родила у четвртом гимназије. Оставила ме на четвртој години факултета. Дипломирала је само мјесец дана након развода. Кад је љут, тата каже да нас је мама оставила кад је од њега добила шта је требала. А то нешто је лова за факултет. Тата је радио, мама је студирала. Кад ја почнем студират, ни од кога нећу тражит лову. Радит ћу ко конобар.

* * *

Мој деда Смајо је циција. Због њега сам у петом разреду добио петицу која ме извукла на полугодишту. Тема је била: Опис неког члана породице. Ја сам описао деду. Онај дио гдје наводим да има бијеле зубе какве нема нико у мојој породици, није битан. Због њега сигурно нисам добио пет. Пет сам добио кад сам описивао шкртост свога деде. Мој деда, кад купује мени свеске за школу, у дну сваке странице напише број: од један до шездесет, колико листова свеска обично има. Кад га мајка пита зашто, он каже: Да не би случајно мали трго листове и даво другима! Нећу му ја куповат свеске сваки дан! Сваки пут кад се вратим из школе, он прегледа све моје свеске и гледа да ли фали нека страна. Једном сам намјерно истргнуо чак шест дволисница и дошао кући. Деда је тада рекао да од њега више никад ништа нећу добит. И нисам. Никад ништа. То је било давно. И дан-данас кад у некој радњи види нешто што мисли да би ми се свидјело, он каже: Да знаш цијенит зарађено, ја бих ти купио. Ал ти не знаш!

* * *

Мама је студирала, дипломирала и запослила се. Ради у школи. Деда још мало ради, па ће у пензију. Мајка је дактилограф. Куца тридесет слова у секунди, а ни не спусти погледа у тастатуру! Моја мајка ради годинама, напорно и за ситне паре. И годинама трпи цицију у стану који јој приговара за сваки кромпир вишка. Моја мајка је херој. Нјен син, њен јединац – није. Иако ми је отац, смијем рећи, и надати се да ово никад до њег неће доћи, он је једна обична кукавица. Некад помислим да маму уопште не треба кривити што га је оставила. Ја се не сјећам рата, једва мало. Имао сам двије године кад је почео. Но, сјећам се како се с мамом посвађао око кекса. Добили смо неки пакет и мама је сакрила кекс за мене, а он га је појео и напао је што сакрива храну од њега. Мама је дуго плакала. Ја сам био гладан и плакао сам с њом. Он је залупио вратима и отишао. Вратио се тек за два дана. Мама је онда, у љутњи, зовнула војну полицију. Ту ноћ су га одвезли. Викао је, псовао и пријетио. Мама је опет плакала. Тата се с линије вратио за десетак дана. Смирио се. Није јој урадио ништа. Био је без десне шаке.

Цијели живот, кад попије или се наљути, мој ће стари говорит да је моја мама крива што он нема десне шаке.
Мој тата је ратни инвалид. Због њега ја у школи примам неку помоћ. Ја и Адиса. Адисин тата нема обје ноге. Мој је инвалид 70%, а њен 100%. Чудно како је разлика између шаке и обје ноге само 30%.
Постотке сам научио чудећи се томе. И понешто о неправди сам научио захваљујући татиној шаци. Ал нећу сад о томе. Можда послије, ако буде времена.

* * *

Кад ме не зову Сиса, зову ме Прцо. Тако ме прозвао Данко. Он има петнаест година, двапут је понављао седми разред и висок је 189. Мој тата је висок 177. Једном ме Данко подигао у зрак једном руком. Било је то на физичком. Наредио ми је да се ухватим за кош и оставио ме тако да висим на обручу коша. Све то јер сам му рекао да је грмаљ. А то сам му рекао кад је он мог тату назвао инвалидом. Мој тата јесте инвалид. Данко јесте грмаљ. Не контам што се људи љуте кад их назовеш правим именом. И ја сам прцо. Јесам. Ал нисам Сиса!

* * *


Школа у коју идем некад се звала 1. мај, а сад се зове 1. март. 1. мај је Празник рада и слави се и данас, као и прије. Окреће се јање на мераји, стари се напије и прича уоколо како је остао без шаке због жене, деда броји мени и мајки сваки залогај и псује празнике јер се тад улудо троши, а ја гледам како ћу побјећи од свих. Први март је Дан независности. За њега нико не окреће јањца, али се не иде у школу, а дан прије њега слави се Дан школе. И тад гледам како да побјегнем од свих јер сви дјечаци морају тад учествовати на турниру. Пошто сам премален за кошарку, ја играм фудбала. Обично сам на голу. Обично мој тим губи. Обично мрзим празнике. Мрзим Дан школе. Волио бих да идем у школу која се зове Мак Диздар или некако тако.

* * *

За крај, морам још понешто рећи о тој својој Лани. Пробат ћу да то личи на описе какве смо учили писати у петом. Сјећам се да је наставница тад говорила да се састав почиње са објашњењем кога ћемо то описивати и у каквој смо родбинској вези с њим, онда се пише пар реченица о физичком изгледу и онда много више о духовним особинама. Тако сам ја писао састав о деди. Прво сам написао да ћу описати свог деду Смају, онда сам написао да има бијеле и здраве зубе, сиједу косу и јаке руке и да носи капу французицу и онда сам писао како је шкрт. Пред крај састава сјетио сам се да је наставница рекла да пуно више пажње посветимо духовним особинама, па сам дописао и да је деда вриједан, поштен и спретан. О том нисам баш пуно писао, јер је брзо звонило.

Ех, сад Лана!

Родбински: није ми ништа. Пријатељица ми је, иако је од мене старија дванаестак година. Једина ми је пријатељица коју имам. Ове из разреда ми иду на живце. Физички: ниска је. Још мало па ћу бити виши од ње! Има смеђу косу и увијек се шиша на кратко. Скоро на цент. Кажу да је згодна и слатка. Увијек има момка. У њу се лако заљубљују.

Психички: вриједна је. Пуно је вриједна. То је њена највећа врлина. Она увијек нешто мора радит. Ради као новинарка. Стално је на терену, стално пише, кад ходам с њом по граду, она само тражи материјал за нови прилог. Срећа, па њен директор то цијени. Зато има велику плату. И зна је паметно трошити. Не ко мој деда. Зна усрећити саму себе. И Бојана. И мене.

Остале њене врлине: добар је пријатељ, зна слушати, зна давати добре савјете, не прави се паметна и одрасла, прича искрено и отворено, ништа не сакрива и не изговара другим ријечима, кад мисли да сам мали, каже ми, кад прича како се озраче тестиси, не црвени се и не уврће се на столици од стида. Има тога још, ал је сад ред на мане. Тако је говорила наставница: У психичке особине спадају и врлине и мане. Треба писати и о једнима и о другима. Ланина мана је да не зна кухати и да се лако заљубљује и одљубљује.

* * *

Закључак (скоро ће звонити за крај двочаса!): Ја живим с три Жељезарца. Мајка је дактилографкиња у Жељезари, деда је варилац, а тата ваљда тај неки ремонташ. Стан је некад био Жељезарин и добио га је деда. Послије је од Жељезаре добио цертификате, њих предао у општину и стан је постао само његов. Кад деда и мајка умру, добит ће га тата.

Ја не бих волио живјети ту. Волио бих се одселити, али прије тога морам уписати школу. Средњу. Волио бих гимназију, али имам с тим један проблем. Моја мама тамо предаје географију. Елдин каже да то није проблем, већ срећа, ал мени не изгледа тако.

Моја мама живи у дијелу града који се зове Брист. На клизишту. Недавно, кад се клизиште покренуло, била је избјеглица у нашем стану. Било ми је необично опет бити с мамом и татом у истом стану. Она је кухала. Два дана смо ручали скупа. Онда се она опет вратила на Брист. И нама је опет кухала мајка. Моја је мајка најбоља кухарица на Јалији. Нјену питу обожава пола Зенице. Кад развија питу, она развија једну за нас, и још три за комшије. Да у комшилику замирише по Ајшиној пити, а нико је не проба, прекрижили би нас за сва времена. Моју мајку то не секира. Напротив, то је увесељава. Није мала ствар правит најбољу питу у кварту. И то тако великом кварту какав је Јалија.

Опет не рекох превише о мами. Више о мајки Ајши. Ипак ми је она мајка. И на неки начин, моја друга мама.
Моја мајка увијек види обје стране приче.
Кад попије, кад је љут, кад је тужан, кад је повријеђен, кад је усамљен, мој деда прича о златним годинама Жељезаре.
Кад попије, кад је љут, кад је тужан, кад је повријеђен, кад је усамљен, мој тата прича о рату.
Некад је то била фабрика. Цијели је град живио од ње. Имало се. Не ко сад, тако говори деда.
Мајка каже да је у праву, али и да су сви затварали прозоре од аута кад пролазе кроз град од смрада, да је Босна била смеђа, а снијег црн од смога.
Тад је било боље. Било ти је битно само да преживиш, да не умреш од глади ил од гелера. Нисмо били овако проклети, били смо јединствени, говори мој тата.
Мајка каже да је у праву, али и да су нас и тад крали, као и сад, да није сва мука била од гелера и гранате, већ и од твог рођеног брата који је гледао како да те закине, па ти у брашно сипао креч.
Ја мислим да је сад најбоље. А она би и за сад сигурно нашла неку ману. Рондала би нешто о плаћању школовања, лијечења и станова. Некад је, каже, све било џаба.

* * *

Звони. Морам завршити свој живот. Шалим се, наравно, мислим на причу о свом животу. Пакујем се и идем кући. Деда ће, кад дођем тужан што је готово са основном школом, попријеко погледати мог тату и рећи му, по ко зна који пут, да ми је одузео годину живота са том својом сулудом идејом да идем годину раније у школу и да је увијек имао фикс идеје са мном ко да је набавио пса, а не инсана. Онда ће стари рећи да је увијек хтио да сам другачији, и кад сам се родио и кад ми је давао име и увијек. Јесам другачији. Само никако да схватим је ли то добро или лоше.

Ваљда је добро. Желим вјеровати.

 

Првонаграђена прича са литерарног конкурса "Др. Есо Садиковић" у Приједору

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.