Једне ноћи у Аботабаду: Како се Барак Обама осветио Бин Ладену за 11. септембар

Узбудљива прича о ономе шта се пре пет година стварно догађало у ноћи између првог и другог маја у Аботабаду, граду на северу Пакистана, како су се морнаричке "фоке" спремале за мисију

BUKA portal / 11. септембар 2019

Мало пре 11 увече тог 1. маја, два хеликоптера “МХ-60 црни јастреб” узлетела су из Джалалабада, у источном Авганистану, и кренула на тајну мисију у Пакистан, да убију Осаму бин Ладена. Унутар летелица била су 23 члана морнаричких “фока”, чувеног “тима 6”, који званично носи име Морнаричка специјална ратна група, скраћено ДЕВГРУ. Био је ту и преводилац, Американац пакинстанског порекла – назваћемо га Ахмед – и пас по имену Каиро, белгијски малино овчар. Ноћ је била без месеца и пилоти, са наочарима за ноћно осматрање, летели су без икаквог светла изнад планина на граници са Пакистаном. Радијска комуникација била је сведена на минимум. У авиону је владала тишина.

Петнаест минута касније, хеликоптери су надлетели долину у којој је још било заосталог снега и неопажено се увукли у ваздушни простор Пакистана. Више од 60 година Пакистанци живе у страху од индијске инвазије, па је њихова противваздушна одбрана углавном окренута ка истоку. То, ипак, није оправдање што су Американци успели да уђу у Пакистан, а да војска те државе није имала појма. Можда је најпре “крива” чињеница да су “црни јастреби” модификовани тако да замаскирају топлоту, буку, па чак и покрете.

Крајња дестинација “фока” била је кућа у малом граду Аботабаду, која се налази на око 200 километара од границе. Смештен северно од престонице Исламабада, Аботабад је у подножју Пир Панджала, и омиљена је дестинација породицама које током лета желе да се склоне од паклених врућина југа земље. Основао га је британски мајор Джејмс Абот, 1853. године, а по оснивању Пакистана (1947.) добио је и најпрестижнију војну академију.

Према информацијама које је сакупила Централна обавештајна агенција (ЦИА), Бин Ладен се налазио на трећем спрату куће на поседу уз улицу Какул, у насељу Билал, на мање од километар и по од војне акдемије. Ако све буде ишло по плану, размишљале су “фоке”, они ће из хеликоптера упасти у посед, савладати Бин Ладенове чуваре, убити га хицем изблиза, и потом однети његов леш у Авганистан.

Заповедник “црвене” јединице ДЕВГРУ – зваћемо га Джејмс, мада су сва имена промењена – седео је на поду хеликоптера, са десет других “фока”, Ахмедом и Каиром. Он је момак у касним тридесетим, широк као шифоњер, није грађен као неки пливач, више као бацач диска. Те ноћи, носио је кошуљу и панталоне за пустињску камуфлажу, носио пиштољ “Сиг Сауер П226” са пригушивачем, боцу са водом и инјекције са гелом за издржљивост. У руци је стезао пушку М4, такође пригушену (друге “фоке” определиле су се за “хеклер”, МП7). У маленом Джејмсовом руксаку био је и комплет за прву помоћ, у джепу је имао и мапу Бин Ладеновог поседа, албум са фотографијама и описом људи за које се претпостављало да су унутра.

Носио је и слушалице, које су поништавале сваки звук сем лупања његовог срца.

Током деведесетоминутног лета, Джејмс и колеге у главама су вежбали операцију. Још од јесени 2001. они су посетили сва жарипта: Авганистан, Ирак, Јемен, Сомалију. У октобру 2010. били су у мисији спасавања Линде Норгроув, шкотске болничарке коју су отели Талибани. Једна “фока” бацила је бомбу на Талибане, не размишљајући да је несрећна Линда можда у близини. Жена је погинула, а три “фоке” су избачене из елитног тима.

Ово је, ипак, било нешто сасвим друго. Те ноћи, њихов задатак био је да убију “Кренкшафта” или “Джеронима”, како је Осама бин Ладен шифровано називан у војсци и Вашингтону. Последњи пут умакао им је током битке у региону Тора Бора у источном Авганистану. Сада су знали да је у Аботабаду, али не и како је дотле дошао.

Четрдесет пет минута након што су “јастребови” узлетели, председник Барак Обама наредио је да из Джалалабада крену и четири “МХ-47 чинука”, као осигурање да ће Американци, и ако мисија пође по злу, некако успети да се извуку из Пакистана.

За то време, два “црна јастреба” брзо су се приближавала Аботабаду са североистока, сакривајући се иза планина све док нису надлетели сам центар. Мета је била близу. У наредна четири минута, унутрашњост хеликоптера одјекивала је од репетирања. Марк, један од официра, клечао је на једном колену покрај отворених врата хеликоптера. Спремао се да спусти конопац низ који ће се екипа спустити. Али, сигнал за покрет није долазио. Пилот се борио са ваздушним струјама. У једном тренутку је помислио да ће изгубити контролу над летелицом. То се и десило.

Месец дана пре председничких избора 2008, Барак Обама, тада сенатор из Илиноја, био је у жестокој дебати са Джоном Мекејном, на Универзитету Белмонт, у Нешвилу. Жена из публике поставила је будућем председнику јасно питање: да ли би гонио лидере Ал-Каиде и у Пакистан, чак и ако би то значило инвазију на суверену земљу.

“Ако будемо знали где је Осама бин Ладен, и ако је пакистанска влада невољна да га смакне, онда ћемо наступити ми. Убићемо Бин Ладена. Згромићемо Ал Каиду”, одговорио је Обама, на шта се Мекејн само насмејао.

Четири месеца пошто је Обама ушао у Белу кућу, Леон Панета, директор ЦИА, добио је налог од председника да уради све да нађе Бин Ладена. Током прве године његовог мандата, било је више ракетних напада на Пакистан него за осам година владавине Джорджа Буша. Августа 2010, Панета се вратио са још конкретнијим резултатима: пронађен је човек за којег се основано сумњало да је Бин Ладенов курир. Звао се Абу Ахмед ал-Куваити, и сателитским праћењем његовог возила утврђено је живи иза дебелих зидовима опасаног посед у Аботабаду.

Даља посматрања показала су да тамо живи још најмање троје људи, од којих један никада не напушта стан. Агенти су већ тада претпостављали да је то најтраженији бегунац.

Крајем 2010, Обама је наредио Панети да направи план за војни напад на посед у Аботабаду. Адмиралу Билу Мекрејвену поверено је да разради детаље. Неки су предлагали да се сарађује са Пакистанцима, други су желели да акција иде мимо њих. Међу таквима је био и председник Обама, који није веровао да би пакистански војници успели да задрже тајну на макар и наносекунду.

Мекрејвен је предложио председнику најлогичнији план: “фоке” ће се хеликоптером спустити директно у двориште. То је нешто што непријатељ неће очекивати, сматрао је он. Неки од председникових саветника, ипак, били су скептични. Најгласнији међу њима био је Роберт Гејтс, министар одбране. Подсетио је окупљене на крах који је доживела хеликоптерска акција спасавања америчких талаца у Техерану. Гејтс се залагао за бомбардовање авионима Б-2. Али, Обама је знао колики то може да буде ризик. Шта ако промаше, па читав један град сравне са земљом? Зато је председник био непоколебљив: Мекрејвенов план треба да се спроведе у дело.

Джејмс и Марк окупили су 24 најбоље “фоке” из “црвеног тима” 10. априла, у шумама изнад Северне Каролине. Нико од војника није имао појма какво ће бити финале те акције. Знали су само, од првог тренутка када су салутирали командантима, да ово није тренинг, већ нешто много, много озбиљније. После Северне Каролине, део обуке обављен је и у Невади, где је саграђена и кућа која је представљала Бин Ладенову. Чак је и преводилац Ахмед тамо научио како да се спусти низ конопац.

План је био добро увежбан: први хеликоптер ће спустити два ужета низ која ће сићи 12 “фока”, док ће други истоварити преостале војнике, Джејмса, Ахмеда и Каира на кров. Каиро је био ту да пронађе неки скривени пролаз, ако Бин Ладен не буде уочљив. “Фоке” ће помоћи ако дође до било каквог неспоразума Ахмеда и Пакистанаца.

На папиру, та је мисија била тек релативно тешка. Али – само на папиру. Питања је било много. Шта ако се прочује за операцију док она траје, па се око дворишта окупи велика маса људи? Да ли су “фоке” спремне да у том случају пуцају на цивиле? Шта ако хеликоптер буде оборен? Како ће то изгледати савезницима, који се већ колебају око неподељене подршке Американцима? Та политичка катастрофа била би велики ударац и за председника Барака Обаму, којем се рејтинг у том тренутку добрано љуљао због узлета републиканаца и њиховог борбеног крила из “Чајанке”.

У уторак, 26. априла, тим “фока” спакован је у “Боинг Ц-17 глоубмастер” у Океани, неколико миља од Дам Нека у Вирджинији. Напунили у гориво у ваздухопловној бази Рамштајн у Немачкој, а потом наставили све до Баграма, северно од Кабула. Екипа је преноћила у Баграму и сутрадан наставила ка Джалалабаду. Стигли су у четвртак, 28. априла.

Тог дана у Вашингтону Панета је пред председником Обамом окупио петнаестак највиђенијих званичника и аналитичара ЦИА. Питао их је, једног по једног, колико су убеђени у то да је Бин Ладен заиста у кући у Аботабаду. Проценти су били различити, од 40 до 95 одсто. Панета је био свестан сумњи које су гајили аналитичари, али је знао и да су подаци које је прикупила ЦИА најчвршћи још од битке у Тора Бори. Знао је и да ће наредних неколико ноћи у северном Пакистану бити мрачне, без месеца, и да је право време за покрет. Плашио се само да неко не проговори. То би могло да спаси живот Осами бин Ладену.

Следећег јутра, председник је коначно дао зелено светло. “Фоке” ће напасти у недељу увече.

“Нека вам бог буде у помоћи”, казао им је Обама заповедницима морнарице. “Пренесите моју личну захвалност војницима и реците им да ћу лично пратити чак и најмањи детаљ ове мисије”.

Тог 1. маја, у Белој кући су отказани сви састанци и све посете, наручени сендвичи из “Косткоа”, а једна соба претворена је у ратну. У 11 ујутру, Обамини саветници окупили су се за великим столом за конференције. Видео линк повезао их је са Панетом у седишту ЦИА и Мекрејвеном у Авганистану. Бригадни генерал Маршал Веб, помоћник заповедника Јединице за националну безбедност, на свом лаптопу у суседној соби је имао пренос уживо – слику куће коју ће “фоке” те вечери напасти. За то је био задужен беспилотни дрон “РQ 170”, удобно смештен на више од 15.000 стопа (4,5 километара) изнад Аботабада. Та је летелица била и једина подршка екипи на много нижим висинама. “Фоке” су биле препуштене саме себи.

Обама се вратио у Белу кућу у два поподне, након што је у ваздухопловној бази “Ендрјуз” играо голф. Тридесет минута касније, “црни јастреби” су кренули из Джалалабада. Који минут пре 16 часова, Панета је обавестио окупљене у Белој кући да се хеликоптери приближавају Аботабаду. Обама је устао. “Морам ово да гледам”, казао је и одшетао до собе у којој је био Маршал Веб. Сео је тик уз њега, а пратили су га потпредседник Джозеф Бајден, министар Гејтс и државна секретарка Хилари Клинтон. На малом ЛД екрану, појавила се црно-бела сенка изнад дворишта.

А онда су почели проблеми.

Када је пилот схватио да губи контролу над хеликоптером, покушао је да исконтролише роторе, али је схватио да га не слушају. Зидови поседа су били превелики, па је “јастреб” упао у лошу ваздушну струју. Пилот је схватио да неће моћи да сачека “фоке” да се спусте низ конопац, већ да ће морати да спусти летелицу. Спустио је нос хеликоптера да се овај не би преврнуо. Зачуле су се краве и кокошке из дворишта, узнемирене. Посада је урадила оно што није желела: послала је позив у помоћ “чинуку” који је чекао недалеко.

Джејмс и “фоке” у другом хеликоптеру све су то посматрали у североисточном делу дворишта. Други пилот, који није био сигуран шта се дешава са његовим колегом, одустао је од плана да се приближи крову, и спустио авион на травњак преко пута куће.

Ниједан Американац у том тренутку није у резиденцијалном делу поседа. Марк и његов тим су у једном ћошку, у обореном хеликоптеру, Джејмс и његов тим на другом крају. Мисија им је полако измицала из руку. Секунде су одлучивале о свему. У том тренутку, “фоке” из првог хеликоптера јавиле су да не одустају од мисије. Наставили су као да се ништа није догодило.

Марк и “фоке” излетели су кроз врата хеликоптера. Блато се лепило за њихове чизме док су трчали поред три метра високог зида који је опасивао шталу. Трочлани тим стигао је до металне капије и поставио експлозив Ц-4 на шарке. Врата су се отворила и девет преосталих “фока” приближили су се, путем за аутомобиле, главном улазу у зграду. На раменима су им биле пушке. После још једне металне препреке, нашли су се у дворишту наспрам гостинске куће, где је курир Абу Ахмед ал-Куваити, живео са женом и четворо деце.

Куваити се однекуд појавио, наоружан. Трчао је према кући, не би ли упозорио жену и децу. Био је само зелена тачка која се помера на наочарима за ноћно посматрање када су “фоке” запуцале. Остао је да лежи, непомичан.

Девет војника, са Марком на челу, оформило је три трочлана тима, како би се двориште “очистило”. Веровали су да у кући има још људи: Абрар, Куваитијев брат, па Бин Ладенови синови Хамз и Калид, и на концу Осамаа. Абрар се појавио први, са калашњиковим у рукама. Упуцан је у груди, страдала је и његова супруга Бушра, која је ненаоружана стајала иза њега.

За то време, с друге стране зида, преводилац Ахмед шетао је као да је пакистански полицајац. Тако је и изгледао. Првих 15 минута ништа се није догодило, иако су становници морали да чују хеликоптере и експлозије. Испрва нико није ни изашао, све док се није појавило неколико радозналаца. “Вратите се”, казао им је Ахмед на пашто језику, док је Каиро стајао поред њега. Послушали су га. Није им ни на крај памети било да су управо разговарали са Американцем.

Джејмс је у међувремену успео да прескочи зид и да се споји са “фокама” из првог хеликоптера. Шта се догађало у наредних 20 минута, то чак ни ЦИА није тада знала. Јер, “фоке” нису носиле камере на шлемовима, а њихова сведочења се разликују у многим детаљима, што је и разумљиво – морали су да буду узбуђени као људи који су, после толико година потраге, дошли главе најтраженијем бегунцу.

Док су Абрарова деца трчала да спасу живу главу, “фоке” су чистиле први спрат главне куће, собу по собу. Ниједна просторија није била минирана.

“Ваша будност и ваша параноја некада морају да престану”, казао је касније један од њих. “Да ли је Бин Ладен размишљао о томе да ћемо доћи баш сваке ноћи када се спремао на починак? Можда у првих годину-две, али доцније сигурно не”.

Три маринца прва су стигла на први спрат. Видели су, на врху стубишта, 23-годишњег Бин Ладеновог сина Калида, како провирује. И он је имао “калаш”. Опалио је према Американцима. Два маринца су узвратила ватру и убила га. Према подацима, у кући је живело највише пет мушкараца. Тројица су већ била мртва, Хамза, други Бин Ладенов син, није био ту. Остао је још само Осама. За њега је “код” био “Джеронимо”. Када то неко узвикне, остали ће знати да су га пронашли и упуцали.

Након што су експлозивом разбили метални кавез који их је спречавао да стигну на трећи спрат, на врху степеница, један маринац је кроз специјалне наочаре видео високог мушкарца са брадом дужине шаке како вири из спаваће собе, нека три метра даље. Одмах је осетио да је посреди “Кренкшафт”. Када је трочлани тим упао у собу, испред Бин Ладена биле су његове две жене. Амал ал-Фатах, пета супруга по реду, вриштала је на арапском. Војник ју је упуцао у цеваницу, а онда схватио да су можда наоружане. Да су можда бомбаши самоубице. Кренуо је према њима и загрлио их, попут медведа. Да су активирале бомбу, он би сигурно погинуо, али би макар његове колеге биле спасене. Никаквих бомби, ипак, није било.

Други војник ушао је у собу и уперио инфрацрвени ласер своје “емке” у груди Бин Ладена. Шеф ал-Каиде, који је носио капу за молитву на глави, обучен у крем шалваре, као да се замрзнуо. Није био наоружан, али војници нису имали наредбу да хапсе било кога.

Девет година, седам месеци и 20 дана после 11. септембра, Американац је био на окидач од одузимања живота Бин Ладену. Први метак, калибра 5,56 милиметара погодио га је у груди. Пао је уназад, да би га дочекао други, тик изнад левог ока. Маринац се огласио на радију:

“Фор Год анд цоунтрy – Геронимо, Геронимо, Геронимо”.

“За бога и државу – Джеронимо, Джеронимо, Джеронимо”.

Потом је уследила пауза. Па још један узвик. “Джеронимо Е. К. И. А.” Енемy киллед ин ацтион – непријатељ је мртав.

У Белој кући, Обами се отео осмех. Свечано је рекао, онако више за себе: “Ухватили смо га”.

Први маринац је ставио лисице женама и повео их низ степенице. Друга два су потрчала са најлонском кесом, и ставила Бин Ладеново тело у њу. Прошло је 18 минута од тренутка када су хеликоптери слетели. У наредних 20, требало је покупити што више информација: компјутере, флеш-драјвове, ЦД-е, ДВД-је. Из њих су сакупљени докази о томе колико је Бин Ладен заиста био умешан у вођење Ал-Каиде. Била је ту и порнографска архива, што није изненадило “фоке”. Све то већ су видели у Сомалији, Ираку или Авганистану.

Тада је стигао и хеликоптер за подршку “чинук”. Из њега је изашао лекар и шприцем покупио коштану срж из Бин Ладеновог тела. Прикупљено је и још ДНК. Један узорак отишао је у “црног јастреба”. Други, скупа са Бин Ладеновим телом, у “чинук”.

“Фоке” у потом уништиле оштећени први хеликоптер, којем није било поправке. После експлозије, спаковали су се у “чинук” и одлетели. Амал, Бин Ладенова жена, и даље је псовала док су Американци узлетали.

Боравак у дворишту трајао је укупно 38 минута. Око 3 часа ујутру, хеликоптери су слетели у Джалалабад. Мекрејвен је изашао да дочека тим. Пар “фока” отворио је најлонску кесу како би официри могли да се увере да је то био Бин Ладен. Измерили су га и фотографисали. Потом је леш послат у Баграм.

Још од самог почетка, “фоке” су планирале да баце Бин Ладенов леш у море – како би се на бруталан начин окончао мит о Бин Ладену. То је учињено и са Салехом Али Салехом Набханом, виђеног члана Ал Каиде, чије је тело бачено у Индијски океан. Контактирани су, овог пута, и Саудијци, јер је Осама некада био њихов држављанин. Да ли је тој пријатељској држави стало да добије Бин Ладеново тело? Није било.

У саму зору, Бин Ладеново тело убачено је у авион “В-22 Оспреy” који се запутио ка југу, на палубу носача авиона УСС “Карл Винсон” у Арапском мору. Бин Ладеново тело тамо је опрано, умотано у бели чаршаав, измерено и стављено у врећу. Из хангара за авионе, са висине од шест метара, неколико морнара и војника бацило је Осамино тело у воду.

Тек 6. маја, ал-Каида је потврдила Бин Ладенову смрт и издала саопштење у којем се честита “исламској нацији” на “жртви њиховог доброг сина Осаме”. Обећали су Американцима да ће их ускоро снаћи тешк судбина. Истог дана, председник Обама је у Форт Кембелу, у Кентакију, упознао чланове тима који је смакнуо лидер ал-Каиде.

Председник се распитивао о томе како је Ахмед успео да смири локалце, шта се десило са “црним јастребом”… Био је срећан, јер је знао да би ово могло да му донесе други мандат. Он је у њих уложио своју политичку каријеру. Они су у њега уложили свој живот.

Пре него што се вратио у Вашингтон, председник се за успомену фотографисао са људима које је назвао “припадницима најбоље мале војничке екипе у историји ратовања”. Причао је, насамо, са многима од њих, али једна ствар није изречена. Није питао ко је испалио метак у Бин Ладена, ко је био онај момак који је узвикнуо “Джеронимо”.

Недељник.рс


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.