Једни се успињу, други пропадају

Прикази романа Елене Феранте остају у оквиру погледа на свет у којем само успешна јунакиња заслужује да постоји, и занемарују ауторкину поруку о класним поделама као правој болести нашег доба.

Erika Jos / 15. август 2019

Foto: Predrag Trokicić

 

Замислите место на којем су посао и приход несигурни, где богати бизнисмени/криминалци сарађују са полицијом и политичарима како би експлоатисали и злостављали раднике, где породични односи под притиском економске несигурности прелазе у насиље и бес, где је образовање луксуз који себи могу приуштити само малобројни и где, суочени са безнађем и немоћи, најрањивији појединци и заједнице бивају прогутани епидемијом наркоманије. Замислите, ако можете, једно овакво место.

Ово место је – бар у конкретном случају којим се бавимо у овом тексту – сиромашно предграђе послератног Напуља, у које је Елена Феранте сместила радњу својих изврсних Напуљских романа. Ове четири књиге прате животе две жене од детињства до њихових шездесетих година, од 1950-их до 2010-их.

Једна од ове две жене је Елена Греко, која успева да стекне образовање и пише причу о свом животу, то јест књиге које читамо. Њена прича је традиционални билдунгсроман, дикенсовска сага о чудесном преживљавању бесмисленог окрутног детињства и проналажењу успеха, удобности, добронамерности и признања у великом свету.

Друга жена је Лила Черуло, Еленина најбоља пријатељица, њена опсесија и фотографски негатив. У детињству, две девојчице ће повезати њихова интелигенција и радозналост, али ће њихови каснији животи поћи у различитим смеровима. Док Елена успева да напусти њихов крај града, Лила остаје у њему. Док се Елена труди да удовољи другима, Лила покушава да остане верна себи. Док се Елена успиње у образоване класе, Лила се буни против система моћи који је спутавају и на сваком кораку добија по носу. Док Елена објављује књиге и оставља траг у свом свету, талентованија Лила нестаје, у преносном и у буквалном смислу.

Наша имагинација препуна је прича попут Еленине: компанија од сто милиона долара која је настала у гаражи; незапослена самохрана мајка која је на старој писаћој машини написала књигу по којој је снимљен филм, а затим направљен и тематски забавни парк у Јуниверсал Орланду; сиромашно, злостављано дете које је израсло у медијског могула. Овакве приче су нам потребне да бисмо оправдали огромне количне људске патње.

Оне друге приче већ мање волимо: о идејама које никада нису напустиле гаражу, самохраним мајкама чије књиге нису постале бестселери, жртвама злостављања које не постају звезде телевизијских емисија. Уметничка и политичка генијалност Напуљских романа је препознавање, нарочиту у лику Лиле, мноштва ових других прича. Или, прецизније, генијалност ових романа је у томе што они показују да ове друге приче нису – а у актуелним околностима, можда и не могу бити – испричане.

Напуљски романи су беспоштедна критика моћи, неједнакости и класног система. Књига је продата у више од десет милиона примерака, а први том је прерађен у ХБО серију (ради се и на другој сезони). Ове књиге адресирају стрепње и бесмислене окрутности живота у систему у којем неки људи уживају сигурност, образовање, безбедност, лепоту, доколицу, самоостварење и достојанство, а остали не, док је линија између ових група повучена на начин који ниједна разложна и савесна особа не би могла оправдати. Напуљски романи су опомена, катарза и позив на побуну, нарочито у САД у којима се историјска неједнакост последњих деценија додатно погоршава и у којима се владајућа класа показала незаинтересованом за исправљање ових неправди.

Наши културни посленици – мислиоци и креативци који кормиларе нашом колективном имагинацијом у овом очајном политичком тренутку – свакако нису пропустили шансу да похвале способност ових књига да директно адресирају најдубље поделе међу нама.

Шалим се, наравно.

Прикази ових књига – а таквих приказа је било много – говорили су о женском пријатељству, феминизму, о томе како је радити и успети као писац. Ниједан од ових описа није баш нетачан, али они промашују пуну снагу приче и лишавају је њених најјачих ставова и критика. У овим приказима се не помињу класне одреднице које управљају ликовима и одређују исходе њихових живота. У њима се не разматра систематско брисање Лиле, нити се анализира Елена као непоуздани (а заправо и неуспешни) наратор сопствене приче. Чини се да им је потпуно промакла централна тензија у односу између две главне јунакиње. Заправо, аутори приказа су о књизи говорили као о класичној причи о успону од трња до звезда, само са женама у главним улогама: Елена је протагонисткиња, док је Лила небитна, или терет, препрека, негативка.

Ова интерпретација је погрешна, али на поучан начин који показује колико нам прича ових романа заправо открива о ограничењима уметности и свету обележеном неједнакошћу.

(Често сам размишљала о Елениним приповедачким ограничењима – као и о приказима који не виде нијансе ових књига – непосредно након избора 2016, када се на овим страницама потезао Джеј-Ди Венс, Елена Греко из Апалачких планина, како би се објаснило „шта се десило“ са руралним гласачима у САД. Боље читање ових романа могло је свима уштедети време, нарочито оно бачено на читање Джеј-Ди Венса).

Није изненађујуће то што су аутори ових приказа толико саосећали са Еленином патњом да су у потпуности искључили Лилину. До сада смо се већ навикли на то да се мејнстрим издања пишу за Елене, од стране Елена и о Еленама, док на Лиле овог света реагују са збуњеношћу, недостатком интересовања, сажаљењем или отвореним непријатељством. (Сами романи нам то кажу: богати и моћни су група људи који, како млада Елена примећује на снобовској градској журци, „воде рачуна само једни о другима“).

Али овакво читање ових дела – величање Елене и оцрњивање Лиле – лењо је и погрешно. Мислим да треба подићи глас када класа којој је омогућено време и јавна платформа да се бави читањем и интерпретацијом, чак ни то не може да учини како ваља. (Ови романи, будући ремек-дела, упозоравају нас и на ову опасност.)

Наративна снага приче је Еленина експлицитна одлука да разуме Лилу, да спречи нестајање своје пријатељице тако што ће писати о њој, без обзира на Лилино наводно инсистирање да то не чини (Лила је, заправо, забранила Елени да о њој пише, из разлога који нису објашњени али се могу наслутити). Ово је драма којом започиње наратив прве књиге: Лила је нестала и Елена ће је овековечити у причи. Ево како Елена реагује на телефонски позив у којем сазнаје да је Лила нестала:

„Желела је не само да она сама нестане, сада, у 66. години, већ и да прецрта читав живот који јој је сада стајао из леђа. Осетила сам велику љутњу. Видећемо ко ће успети овог пута, рекла сам сама себи. Укључила сам компјутер и почела да пишем сваку појединост из наше прошлости, све оно чега се сећам.“1

А ево како при крају четврте књиге Елена завршава свој роман:

„Можда се, по обичају, све своди на нас две: на њу, која жели да ја постигнем оно у чему су њу природа и околности спречиле, и на мене, која не успевам да јој пружим то што од мене очекује; на њу која се љути због мојих недовољних способности и као казну жели сасвим да ме обезвреди, баш као што је учинила и са собом, и на мене која упорно пишем да бих јој пружила чврст облик, како бих је победила и умирила, и на тај начин смирила саму себе.“2

(Након краја Елениног романа следи још 5 страна епилога који садржи изненађујући преокрет, који дефинитивно доводи у сумњу Еленину способност и намере као ауторке; питам се да ли су ове странице биле изостављене из примерака књиге које су читали аутори приказа.)

Многи приказивачи су прихватили Еленину слику саме себе, прихватили су да је Елена просто покушавала да разуме своју пријатељицу и да су, на крају, писање романа и Еленин професионални успех, искупили Лилину трагичну судбину. Наравно, суров живот је у потпуности прегазио Лилину генијалност. Наравно, Лилини напори да развије породични посао производње ципела завршавају се преузимањем овог посла од стране локалног мафијашког синдиката. Наравно, Лилина ћерка је убијена или киднапована, њен брат умире од прекомерне дозе дроге, а њен син постаје наркоман. Наравно, Лила је одбачена од стране своје и Еленине наставнице (јер је „плебејка“ коју би Елена требало да избегава), од стране својих шефова, од стране лекара, од стране саме Елене. Наравно, Лила буквално нестаје без трага.

Али не брините, теше нас аутори ових приказа, Елена неће дозволити да Лила буде заборављена. Зато што је Елена написала књигу о њој.

Ево како Њујорк тајмс пише о Елени у приказу последњег романа:

„Елена наставља да живи како би остварила свој мукотрпан напредак од рањивости, преко образовања до самоостварења. Укратко, она постаје нормална – а то је, сугерира Феранте, коначно одредиште женске тежње ка аутономији: стварност која је, ако не трансформисана, онда бар боље прилагођена. Можда и Елена и Лила слуте да Лила поседује већу и радикалнију генијалност. Али постигнуће ових романа искључиво је Еленина заслуга.“

Зашто бисмо желели „радикалну генијалност“, када можемо просто да будемо „боље прилагођене“ светским неправдама, уништењу наших пријатељица и наших заједница?

Неw Yорк Ревиеw оф Боокс потцртава овај контраст: Елена је субјект, актер и делатник, а Лила служи само као њена „инспирација“:

„Елена поседује дисциплину да артикулише своје таленте и то доказује писањем ове приче. Али она то не би могла да учини без инспирације коју налази у Лили, која је талентованија али превише нестална да би остварила своје потенцијале, било као списатељица (прича коју је Лила написала као дете, Плава вила, опчињава Елену), као дизајнерка ципела или као предузетница.“

Објашњење које нам аутор овог приказа нуди за Лилине креативне и пословне неуспехе је… интересантно. Лила је „нестална“. Заборавимо на то да је десетогодишња Лила зависила од спремности свог оца да јој плати школовање, које овај нити је могао да приушти, нити да цени, оца који је на њене упорне захтеве да упише средњу школу одговорио тако што ју је буквално избацио кроз прозор; заборавимо на то да се Лила вратила са свог меденог месеца прекривена модрицама од батина (повезаних са њеним свађама са мужем око његовог вођења породичног посла производње ципела), и да од срамоте није смела да каже Елени шта јој се десило; заборавимо да је Лила касније, као радница у фабрици кобасица, преживела тешко малтретирање; заборавимо да је њен љубавни и пословни партнер био неправедно ухапшен, заборавимо на дрогу, заборавимо на киднаповање њеног детета. Заборавимо на Лилин недостатак животних шанси, на њене сужене опције, на материјалну рањивост коју трпи чак и када се бори за достојанство и аутономију. Заборавимо на то да је сваки израз њене генијалности био дочекиван у најбољем случају индиферентно, а у најгорем отвореним насиљем. Лила просто пати од „несталности“!

На оваква објашњења надовезао се и Њујоркер, описујући Еленин уметнички подухват као хвале вредан приказ патње, обесправљености и пропадање, како саме Лиле, тако и остатка шире заједнице којој обе припадају:

„Лилином опресивном нереду [Елена] ће супротставити сопствени, некада презирани инстинкт за поретком. Расутост ће се суочити са ограничењима; дијалект са италијанским. Ово је стари књижевни трик, или барем стар колико и Пруст: испричати причу о болу и поразу, а затим, на крају, рећи да ће све ово бити искупљено уметношћу, књигом – заправо, књигом коју управо читате. Лена ће писати месецима, колико год дуго буде било потребно, не би ли Лили дала ‘форму чије се границе неће разлити’. На тај начин, она ће смирити и своју пријатељицу и саму себе – и, да заобиђемо метафору, спасити свој живот од туге, јасноћу од хаоса, притом не поричући њихово постојање. Она привлачи своју столицу радном столу и каже ‘Видећемо ко ће овај пут победити’. Уметност побеђује. Ми побеђујемо.“

Ко смо овде „ми“? Њујоркер признаје – и не види у томе никакав проблем – чињеницу да победничко „ми“ не укључује Лилу. (Заправо, склона сам да кажем да нико не „побеђује“, а понајмање ми као читаоци и Елена као списатељица.) Узнемирујуће је то што ауторка овог приказа види Елену као пример успеха, као и то што дели Еленину огорченост према Лили, која се током читавог романа суочава једино са патњом и неуспехом.

Лилина безначајност се истиче и у Атлантиковом приказу, у којем ауторка описује Лилино исецање саме себе са породичних фотографија, један од њених покушаја да нестане. „Али Лилин покушај је контрапродуктиван – она је присутнија у овим искасапљеним снимцима са зјапећим празнинама, него што је то била на фотографијама“. И опет, ауторка приказа није нимало узнемирена чињеницом да је најпрецизнија и најпоетичнија репрезентација Лиле управо одсуство. Такође, ауторка не разматра ни могућност да је Лилин чин израз уметничке креативности.

У овим приказима се Лилина непрестана патња не узима за озбиљно, делом и зато што се сама Лила не види као права особа. Ауторка Слејтовог приказа ово сасвим експлицитно тврди:

„Истини за вољу, Лилин лик је толико екстреман, толико пречишћен у свим својим особинама – ватрености, храбрости, бунтовништву, искрености, сналажљивости, одлучности, самодовољности и, коначно, песимизму, да она никада не изгледа довољно стварно. Стварна људска бића се повремено поколебају. Сумњају. Уместо тога, Лила је оличење, дестилација свега вредног поштовања, иако неретко и суровог, из света који је Елена покушала да напусти.“

У свету ауторке овог приказа, паметни, креативни људи попут Лиле, који преживљавају у беди и теже бољем свету, напросто не могу бити стварни. Не постоје људи који пате и боре се онако како Лила пати и бори се. Признајем да верзија Лиле коју видимо кроз Еленине очи јесте намерно недовршена. Не знамо како се Лила колеба, не знамо како Лила сумња, јер никада не добијамо прилику да интимно упознамо Лилину тачку гледишта.

Али како можете читати о овој опчињавајућој жени која се бори за своју егзистенцију на рубовима Елениног живота, а да не пожелите да сазнате више о њој, да чујете њену причу директно од ње? Рећи да Лила не изгледа стварно, одаје недостатак емпатије који изгледа несавладиво. Лила отелотворује заборављене, несхваћене, изгубљене, губитнике на друштвеној и економској лутрији. Под глобалним капитализмом, у 20. и 21. веку, таквих људи је пуно. Слепило које ови приказивачи показују када говоре о Лили, одговара слепилу класе људи који профитирају од ових структура.

Али није проблем само у лошој политици, већ и у лошој интерпретацији. У романима има пуно доказа, чак и ако изоставимо сам крај, да Елени као наратору не треба веровати. Она сама нам то говори; говори нам о томе шта не разуме о својој пријатељици, о њиховом завичају, о темама своје књиге.

На пример, она нам говори да је незаинтересована за политику и материјалне сукобе у свом родном крају. Као одрасла особа, Елена се враћа да живи у Напуљу због креативне инспирације, и презире Лилине напоре да је заинтересује за њихове провинцијалне бриге:

„(Лила) није ни најмање марила за слободу изражавања, нити за борбу између заосталости и модернизације. Била је заинтересована само за отужне локалне сукобе. Желела је да ја сада, одмах допринесем борби против стварних људи које смо познавали од детињства.“

Елена не успева да се заинтересује. „Захваљујући свом пристојном идентитету“, она је „изгубила способност да разуме“. Овако се Елена обраћа самој себи:

„Превише си добронамерна, желиш да глумиш демократску даму која се дружи са радничком класом, волиш да изјавиш за новине: живим тамо где сам рођена, не желим да изгубим додир са својом стварношћу; али само испадаш смешна, тај додир си одавно изгубила, онесвешћујеш се од смрада прљавштине, бљувотина, крви.“

Превирања у самој Елени која се тичу њених ограничења у разумевању сопствених корена важна су, али необрађена у овим приказима: зашто Елена као одрасла особа не успева да разуме место у којем је одрасла и где тренутно живи? Зашто остаје упорно неинформисана о политичким реалностима овог света и, по аналогији, о својој најстаријој и најближој пријатељици? Ово није добронамерни покушај писца, нити особе, да разуме Лилу и заједницу којој обе припадају.

Чак и када Еленино самонаметнуто слепило бива примећено у приказима, резултати су незадовољавајући. Гардијан се рве са Еленином одлуком да, на почетку друге књиге, баци дечије дневнике своје пријатељице у реку. Лила, забринута да ће их њен нови супруг прочитати, поверава дневнике Елени; Елена их прелистава и осетивши се „огорчено“, незадовољна „осећањем да има Лилу свуда по себи и у себи“, баца дневнике у реку. Гардијанова критика проналази рационализацију за овај подмукли чин: док Елена „пази на свој језик, Лила говори шта јој се прохте, али ништа што би се могло објавити. Зато Елена баца Лилине белешке: оно што је Лила имала да каже мора да је било неподношљиво“. Имплицитна претпоставка да не би требало да пишемо или читамо ствари које су „неподношљиве“ пролази без преиспитивања, заједно са контрадикцијом између Еленине експлицитне намере – да спречи нестајање своје пријатељице – и њених чинова – бацања њених дневника у реку. Овај ниво когнитивне дисонанце захтева пуно вежбе.

Логика ових приказа је заробљена у погледу на свет у којем Елена као самоостварена и вертикално мобилна заслужује да постоји, док Лила – због тога што је превише радикално генијална, зато што описује стварност која је неподношљива и неуређена, зато што је исувише „нестална“ – то не заслужује. Материјално гледано, велика разлика између Елениног и Лилиног живота је у томе што, у тренутку када су обе имале 10 година и када их је наставница обе предложила за наставак образовања, само Еленина породица одлучује да плати средњошколско образовање своје ћерке, док Лилина то не чини. Све остало следи из овога: Елена се лагано успиње уз економску и друштвену лествицу, преузимајући језик, понашање и вредности елите како би се придружила њиховој класи; Лила за то време плута на начин који избезумљује Елену, док је носе таласи сиромаштва, насиља и онога што Елена перципира као аутодеструкцију.

На крају, на основу пуке среће у приступу формалном образовању Елена постаје битна, а Лила не. На крају добијамо „њихову“ причу, испричану Елениним речима, из Еленине перспективе, у Еленином роману. Требало би да нас узнемири овакав исход; требало би да будемо незадовољни Елениним отрцаним објашњењем своје приче о успону од трња до звезда. Еленина прича је занимљива, али велико питање Лиле остаје без одговора.

Али ипак – ипак – овај хор приказивача не успева да види даље од Елене.

Како би се увидело колико је заиста лоша и погрешна оваква интерпретација – да је Елена наметнула ред нереду, спасила „јасноћу од хаоса“ – анализираћемо завршетак романа. (Књижевни таленти Елене Феранте не могу се преценити. Њој је стало до тога да забави, стало јој је до заплета и преокрета и драмских обрта, стало јој је до тога да читаоци наставе да окрећу стране. Напуљски романи су политички релевантни, али су пре свега јако, јако, јако добре књиге.) Док се роман Елене Греко завршава са љупком машницом на крају, роман Елене Феранте завршава се у превирању.

Како бих објаснила запрепашћујући завршетак последње књиге, мораћу прво да објасним значај Елениних и Лилиних лутки.

Нека од првих Елених и Лилиних искустава међусобног повезивања долазе из заједничке игре са њиховим луткама, Еленином лутком Тином и Лилином лутком Ну. Једног дана, оне размењују лутке, и Лила намерно баца Тину кроз решетку подрумског прозора. (Елена ово описује као период током којег је Лила „почела да је подвргава тестовима храбрости који нису имали никакве везе са школом“. За Лилу, овај период је био, па заправо не знамо какав.) Елена заузврат баца Лилину лутку кроз исту решетку. Када их потраже у подруму, међутим, испоставиће се да лутке нису тамо и Лила ће убедити Елену да је видела Дон Акилеа, локалног зеленаша и главног негативца њиховог детињства, како краде њихове лутке.

Ово сећање је временски испреплетано са открићем да ће Елена похађати средњу школу, а да Лила неће. Док Лила наставља да се убеђује са својом породицом да јој омогуће наставак образовања, она одлучује да она и Елена треба да се суоче са Дон Акилеом и захтевају да им врати лутке. Након извесне збуњености и неверице пред таквом оптужбом, Дон Акиле им даје новац да купе нове лутке и каже им да запамте да су нове лутке поклон од њега. Елена му се захваљује, али Лила то не чини. (Феранте је заиста списатељица којој не промиче ниједан детаљ: друштвена успињачица Елена је карактеристично жељна да угоди људима на позицијама моћи. Лила је, са добрим разлогом сумњичава и борбена у свом односу према овим људима, чак и у тако младим годинама.)

Уместо да купе нове лутке, Елена и Лила ће употребити Дон Акилеов новац да купе примерак Малих жена, књиге која разгорева њихову машту и надахњује њихове снове о писању књига и доласку до богатства. (Игром случаја, Елена ће касније остварити овај сан.)

Тема лутака ће се с времена на време у њховом односу поново јављати. Лила се удаје за Стефана, сина Дон Акилеа, уверена да ће њен нови супруг искористити свој новац и моћ да унапреди њихов крај града и превазиђе насиље и суровост свог оца и њиховог детињства. Након што се овај сан разбије у парампарчад, Лила ће се поверити Елени о њихових насилним брачним свађама. Присећајући се свог и Елениног суочавања са Дон Акилеом, Лила ће изразити жаљење због тога што су узеле новац и осетиће се превареном како од Стефана, тако и од његовог оца: „од тог тренутка сам грешила у свему“. Нема никаквог даљег објашњења.

Елена ће поново поменути лутке када она и Лила буду истовремено трудне са својом најмлађом децом:

„Сећаш ли се, питала сам. Она је изгледала запањено, имала је осмех некога ко се напреже да нађе изгубљену успомену. А онда, када сам јој, кроз смех, шапнула како смо преплашене биле, како смо биле одважне, пењући се до врата страшног Дон Акилеа Карачија, оца њеног будућег супруга, како смо га оптужиле да је украо наше лутке, и она је почела да се забавља, смејале смо се као луде.“

Опет, нема никаквог даљег објашњења Лилине реакције.

Следећа референца на лутке налази се на самом крају романа, у оних 5 страница које се дешавају након што је Елена Греко довршила свој роман. Елена проводи јутро играјући се са својим псом и читајући новине, а затим се враћа кући и у поштанском сандучићу проналази пакет умотан у старе новине. У пакету су изгубљене лутке из њеног детињства.

Али Лиле нема.

Елена, као и увек, покушава да докучи смисао Лилиног понашања. Поента је, још једном, да Елена то никада неће сазнати, а нећемо ни ми. Она гледа у лутке: „Видећи како јефтино и ружно изгледају, осетила сам збуњеност. За разлику од прича, прави живот, када пролази, не постаје ништа јаснији, већ тежи ка све већој нејасноћи. Помислила сам: сада када је Лила тако отворено ово признала, морам се помирити с тим да је више нећу видети.“

Дакле: Лила је чувала ове лутке 50 година. Елена и Лила се у детињству повезују преко ових лутака, нестајање ових лутака игра критичну улогу на Еленином путу ка списатељској каријери, а Елена и Лила разговарају о нестанку лутака у значајним тренуцима својих живота. А читаво то проклето време лутке су заправо код Лиле. Зашто? За почетак, зашто их је уопште узела? Зашто их крије од Елене? Зашто јој не каже да су код ње? Зашто приморава Елену да се због њих суочи са Дон Акилеом? Зашто их на крају шаље Лили? На шта Лила мисли када каже да је од случаја са луткама грешила у свему? Да ли је била у криву тада, или је у криву сада, и око чега? Који је Лилин циљ?

Елена не зна. Овако се серија романа завршава: не тријумфом Еленине уметности, већ њеним неуспехом. Не редом и јасноћом, већ Елениним и читаочевим недостатком одговора о Лили. Губитак је трагичан и осећамо га са великим болом на крају који ништа не разрешава. Тријумф апсолутно не припада Елени, која није у стању да разуме своју пријатељицу, која не разуме чак ни причу сопственог живота. Ако тријумф ових романа припада икоме, онда је то пре свега Лила, која је била у стању да се пробије кроз медиј који није направљен за њу, књигу коју није била у стању сама да напише и објави и успе да дојави застрашујућу причу о свом нестанку.

Али тријумф такође припада и Елени Феранте. Уметност уопште, а романи нарочито, кооптирани су у глобални капитализам и његов класни систем: књиге се генерално пишу за Елене, о Еленама и од стране Елена. Па ипак, Напуљски романи, у свом критичном тренутку успевају да скрену нашу пажњу на ону другу причу, причу која је остала неиспричана.

Када сам затворила последњу књигу моја прва мисао је била: питам се да ли ће Феранте написати причу из Лилине перспективе.

Затим сам помислила: о не, неће.

А затим: она то не може.

Управо у томе је поента. Иако Елена (а можда и сама Феранте) потиче из истог миљеа као и Лила, како би пронашла стабилност и успех, она преузима језик, понашање и вредности елите; са ове позиције моћи, Елена покушава да разуме своју пријатељицу и њихов однос, а посредно, и сопствену причу. У томе не успева. Из арбитрарних и сасвим уобичајених разлога, Лила (као и скоро све друге особе из њеног краја града, као и већина људи свугде) не постаје део ове елите. Она се довија на маргинама Елениног живота, и затим у потпуности нестаје. (И остале особе из Елениног детињства нестају, на различите начине: кроз затвор, дроге, смрт). Ово је права трагедија романа, као и класних подела: губитак огромног броја људи, губитак непознатих и неиспричаних талената попут Лилиног и резултирајућег незнања моћне мањине чијом смо конструкцијом стварности сви обузети.

Мислим да би ову књигу требало увести у школски програм, мада не на начин како се она тумачи у мејнстрим медијима. Мислим да би је требало делити у левичарским клубовима. Драго ми је што је достигла оволику популарност као прича о „женском пријатељству“ (скоро као право пријатељство!), али не смемо допустити да се тиме прикрије њена права порука: класа и моћ су „болест“ света.

„Побегни заувек, далеко од живота којим смо живеле од рођења. Насели се у некој добро уређеној земљи где је све заиста могуће. Заправо, ја јесам побегла. Само да бих открила, током каснијих деценија, да сам била у криву, да је у питању био ланац са све већим и већим карикама: наш крај је био повезан са нашим градом, град са Италијом, Италија са Европом, Европа са целом планетом. И тако то данас видим: није болестан мој крај града, није ни Напуљ, већ читава планета, универзум, или универзуми. При чему је циљ лукаво скривање правог стања ствари од саме себе.“

Свет је начињен од малог броја Елена, које гледају само једна у другу, како би од себе сакриле „право стање ствари“, и од много, много већег број Лила, у различитим стадијумима нестајања. У оваквој стварности, стварности класних подела и неједнакости, свет наставља да буде „болестан“, немоћни и даље нестају, а моћни не могу да учине ништа сем да, попут Елене, неуспешно покушавају да схвате зашто је то тако.

Ерика Јост, Цуррент Аффаирс, 01.06.2019.

Превео Растислав Динић

Пешчаник.нет, 14.08.2019.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.