Јелена, дјевојчица која живи сама: Одрасли је обрадовали, дјеца растужила

Јелену Аврамовић, дјевојчицу која сама живи као подстанарка, само како би била ближе школе, обрадовали су добри људи.

Snježana Mulić-Softić / 28. март 2015

У животу Јелене Аврамовић, 12-годишње дјевојчице из села Шћепаница, са планине Јадовник, која још од десете године живи сама, као подстанарка у малој соби у Бродареву, а како би била ближе школи, десиле су се велике промјене.

Откако је прије мјесец дана, Ал Јазеера објавила причу о овој усамљеној дјевојчици, а која је скоро без ичијег надзора, сама проводи дане и ноћи, сама се брине за храну, сама ложи ватру и савладава школско градиво, реагирала је јавност из цијеле регије и понудила помоћ.

Данас је у скромној Јелениној собици, за коју њени родитељи мјесечно одвајају 30 еура, доста веселије. Иако стари телевизор још увијек “не слуша”, јер повремено не хвата канале, Јелена се више око тога пуно не брине.

Срећа и туга


Из шарене торбице вади лаптоп лила боје, оне коју, каже, највише воли, ставља га на сто, и док јој рупица-смијалица титра на образу, укључује га и прича: “Сад имам и интернет. Двије тете из Подгорице, Данијела и Јована, купиле су ми лаптоп и уплатиле бежични интернет за двије године”. Каже да је брзо савладала рад на рачунару, јер у школи учи информатику, те како се више не осјећа толико усамљеном. “Сада имам и Фацебоок и могу да се дописујем са пријатељима, могу да научим пуно тога што прије нисам могла”. Од добрих људи је, набраја, добила мобител, нову комоду за књиге и гардеробу, књиге за лектиру, нову - велику пећ на којој има мјеста за шерпе, јер је досад имала само малу пећицу на којој није могла ни супу подгријати, те брдо лутки и плишаних меда и плаћену станарину до краја школске године. Вели и да је њен млађи брат Горан, о којем је Ал Јазеера такођер писала, а будући да је једини ученик који похађа школу у Горњим Страњанима и која ће се затворити када он заврши четврти разред, добио таблет и лаптоп, да има обећање да ће добити и нови телевизор, те да су је звали људи које никад није ни чула ни видјела, а који су јој упутили ријечи пуне топлине, љубави и разумијевања. Док то прича, Јелени се очи пуне сузама. Увлачи мала дјечија рамена и тихо јеца. Кад се смири, наставља причу о томе, како су је са свом том пажњом и помоћи, стигле и туга и разочарење: “Како су након вашег доласка и текста код мене и у школи почели долазити новинари са свих страна и пуно телевизија и камера, тако су ми се наставници углавном захваљивали и говорили: ‘Да није тебе, за нашу школу нико не би ни знао’. Али деца, ученици… они су ме исмејавали, задиркивали, вређали… говорили су ми да сам медијска звезда, али само да нешто испросим, да они то не би никад прихватили, да  је срамота да се о мени пише и свет ми помаже. Пуно сам због тога патила и плакала. Било ме је помало и стид”, говори Јелена и брише сузе. А онда се одједном усправи, обрише сузе, насмије се и, баш као да је бар дупло старија, каже: “Али ја знам да нисам ништа лоше учинила и да морам бити овде и учити ако хоћу да остварим своје снове. Горе, на планини, где је моја кућа ја то не могу.”

Торба пуна љубави


И управо у том моменту њен отац Благоје, који са мајком и њеним млађим братом живи наврх стрме и сурове планине Јадовник, долази и уноси путничку торбу. “Види,  ово ти је стигло из Београда, од Сашке”, каже јој весело. Јелена стидљиво отвара торбу и прво што из ње вади је кутијица са парфемом. Рупице-смијалице поново играју на дјевојчицином лицу. Стидљиво и полагано скида целофан са свог првог парфема у животу и прска га иза уха. Ускоро мирише читава соба, а осмијех са њеног лица не силази. Отац јој показује и мали ручни сат, такођер у њеној омиљеној боји, вади још неке ситнице, међу њима и огледало, украсни сапун и фигурице… Јелена, ставља сат на руку, а фигурице ће, каже, однијети у нови стан, у који од идуће школске године треба преселити, а када ће јој се придружити и брат, с обзиром да и он креће у пети разред и да је садашња собица премала да би у њу могао стати још један кревет. Сви заједно идемо видјети њен будући – нови стан, а њен отац нам се захваљује за текст и каже како су им телефони били усијани, како је пуно људи звало и помогло. "Драго ми је да има тако финог света, звали су и из Босне, Хрватске, Србије... Драго ми је да моја деца оду из оне пустиње са Јадовника, да не заглаве горе са зверима", прича Благоје и доводи нас у приземље приватне куће, које треба бити будући стан његове дјеце. Овај стан је пуно већи од Јеленине садашње собе - има и купатило и кухињу, те још једну собу, али и влагу до половине зидова. Ипак, Јелена је сретна, врти се око новог шпорета и комоде коју је добила, а које је њен отац већ ту премјестио. “Средиће нама тата ово преко љета”, каже самоувјерено, док отац додаје како су “неки добри људи обећали платити кирију и за тај стан, па ће се он лакше покрпити”. Јелена већ уређује свој нови подстанарски простор, па по комоди реда фигурице, огледало… Каже: ‘Ово нека овде стоји’. Питамо је недостаје ли јој пуно мајка, а оне рупице одједном нестану, као да никад на њеним образима нису ни биле, и очи се напуне сузама. “Ма, чујемо се ми телефоном. Увек ме исто пита - јесам ли јела, како сам и јесам ли написала задаћу. Да може, мени би мама дошла, али пошто тата ради у школи у Горњим Страњанима, она мора остати код куће јер нема ко да се брине за стоку”, каже Јелена. Зато ми одлазимо код њене маме.

Село без људи


Дуго се труцкамо стрмим, излоканим путем који води литицама планине Јадовник. Село Шћепаница је званично од Бродарева удељено 12 километара, али због лошег пута, чини се да до њега има бар још два пута толико. Заправо, пут је на неким мјестима толико узак, а провалија испод њега толико дубока, да би човјек најрадије зажмирио или некако прелетио тај дио. Ипак, некако стижемо - ми бијели од мучне вожње, а наше бијело ауто, сиво од блата. Пред нас истрчава млада, мршава женица и шири руке у загрљај. “Хвала Богу да сте дошли, ја овде полудех сама”, каже, као да нас зна читав живот и уводи у скромну сеоску кућу. Прича како, кад њен супруг и син оду у школу, она остане сама у селу. “Немам с ким проговорит. Само смо ту стока и ја. Горе, високо, имају још један ђед и баба, сами, али немам времена до њих ићи”, говори Станица Аврамовић. Док спрема кафу, пита јесмо ли били код Јелене, како јој је кћерка, па почне плакати. “Ја знам да је моје дете само, али ми нисмо имали другог избора  Нека је и саме, ал’ нек је близу школе. Неће ваљда остати овде у планини, да као ја - прича сама са собом. Јелена ми је стално на памети, не силази ми с ума ни дању ни ноћу. Ипак је она дете, ал' шта ћу”. Каже да не зна кога јој је више жао – Јелене или њеног брата Горана, који је једино дијете - и у школи, и у селу.

Тешка одлука


“Он се нема с ким погирати, ни проговорити. Бојим се - подивљаће. Он чак, док дође од школе до куће, а која је седам километара одавде, понекад заборави шта има за задаћу. А и не заборавио”, правда га мати. Нјен супруг се присјећа како им је било тешко донијети одлуку да Јелену, која је имала само десет година када је постала подстанарка, оставе саму у граду: “Остала деца која када крећу у пети разред и морају сићи у град да наставе школовање, углавном имају родбину, па она о њима брине. Међутим, ми у Бродареву немамо родбине, зато је она сама. Али и то је боље него да остане овде с вуковима. Не бих свом детету пожелио да остари у овој недођији.” Благоје и Станица знају да се неки питају, па и осуђују, зато што су своју кћеркицу пустили да живи сама, али кажу да вјерују у Бога и надају се да ће њихова жртва једног дана, када Јелена заврши школовање и нађе посао, показати се исправном. “Када Горан дође, биће обичније. А ако тата добије посао у Бродареву, можда ће овде доћи и он и мама. Иза куће има њива, па могу довести и нешто стоке. Мама је причала да би продали нешто стоке и дошли овде, да не буду сами у планини. А ја имам још два бода да навућем за одличан успех, о томе маштам”, говори Јелена док нас испраћа испред будућег стана и маше ручицом на којој свјетлуца нови сат - у боји коју она највише воли.

Нема основе за асистенцију социјалног радника


Шефкет Шеховић, директор Основне школе “Светозар Марковић” у Бродареву, коју похађа Јелена, каже да у југозападној Србији није ријеткост да дјеца са села долазе у град гдје настављају школовање од петог разреда па надаље, “Међутим, та деца углавном буду код родбине или познаника, а случај малене Јелене је специфичан пошто она ту нема родбину и морала је ићи у класично подстанарство. Ја сам лани, када је она дошла у пети разред, помогао њеном оцу да јој нађе смештај. Тада је то било у кући у којој је већ живела једна породица и имала је, тако да кажем, женску руку. Међутим, мислим да је ту станарина била прескупа за њене родитеље, па она сада живи сама у другој кући. Ми нисмо тражили асистенцију социјалног радника јер за то није било основе, будући да Јелена има живе и здраве родитеље, а и отац је обилази најмање једном седмично”, каже Шеховић.

Избор мањег зла


И Елдин Јејна, члан Општинског већа, по занимању социјални радник, каже да је случај Јелене Аврамовић специфичан. “Није баш уобичајено да девојчица од десет година почне живети сама, одвојена од породице. Али, тако је, она нема родбине ту где јој је школа. Нјени родитељи су морали одабрати мање зло - или да остане на планини одвојена од цивилизације, или да живи сама, по цену и да јој нешто фали. Према Породичном закону, родитељи не смеју оставити без надзора дете предшколског узраста, а она већ има 12 година и, колико знам, отац је повремено посећује. Осим тога, по закону, родитељи не смеју дете оставити без основног образовања и њима за то следи казна. Ја само мислим да су ти људи мало рискирали како би своје дете извели на прави пут.”

 

Извор: Ал Јазеера

 

Везан текст

 

Јелена, дјевојчица која живи сама

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.