SENKE I SANKE
Uskoro više neće postojati niko
ko me je poznavao kad sam bila dete
i to će biti kraj mog detinjstva
biće kao da nikad nije ni postojalo
za sve ljude na svetu
biću ova nepoznata osoba iz ogledala
koja me uplašeno dočeka svakog jutra
ostaće samo nekoliko fotografija
crno–belih, malih, lošeg kvaliteta,
plaže na kojima nas više neće biti
prozori sa kojih nećemo mahati
krovovi koji više ne postoje
bele terase na kojima su odrasli plesali
a ja se njihala u ritmu
na nekoliko knjiga moj potpis dečjim rukopisom
i jedan presovani cvet koji se već raspada u prah
razglednice koje dobijaju na značaju sa svakom
godinom
datumi smrti koji su zamenili rođendane
uskoro, kad više ne bude postojao niko
ko me je poznavao kad sam bila dete
pustiću sve to da ode kao popodnevni san
i sešću da gledam lišće kako se valja preko ulice
jer opet je jesen, po ko zna koji put,
i kažu da će noćas pasti sneg
a na svetu uskoro neće postojati niko
ko će se sećati
mojih malih zelenih sanki
što su ostale u podrumu.
