Јелена Ленголд за БУКУ: Бојим се да наше генерације неће дочекати неки лепши свет

Ми немамо луксуз да се бавимо финесама живота. У оваквим ванредним околностима у којима ми живимо – а ми смо стално у неким ванредним околностима – ваљало би игнорисати све оно што није од суштинске важности.

Maja Isović Dobrijević / 15. мај 2019

Foto: Facebook, privatna arhiva

Јелена Ленголд, вишеструко награђивана пјесникиња, приповједачица, романсијерка. Написала је књиге пјесама: Распад ботанике (1982), Вретено (1984), Поднебље мака (1986), Пролазак анђела (1989), Сличице из живота капелмајстора(1991), Бунар тешких речи (2011) и Изабери једно место (2016), као и романе Балтимор (2003, 2011) и Одустајање (2018).

Проза и поезија Јелене Ленголд преведени су на енглески, италијански, дански, бугарски, македонски, пољски, чешки, словеначки, мађарски и албански језик. Приче Јелене Ленголд заступљене су у више антологија и панорама савремене српске књижевности објављених у Србији и свиету.

Јелена Ленголд је десетак година радила као новинар и уредник у редакцији културе Радио Београда. Потом је до септембра 2011. радила као пројект-координатор Нансенсколен Хуманистичке академије из Лилехамера у Норвешкој, на предмету конфликт менаджмент.
Живи у Београду као професионални писац.

Крајем маја Јелена Ленголд долази у Бањалуку да би учествовала на Фестивалу књижевности Императив, па смо искористили прилику да са њом разговарамо о књижевности, животу писацаи темама о којима размишља.

Пажњу књижевне јавности привукао је Ваш роман “Одустајање”.  Поставља се питање од чега смо сви ми на овим просторима одустали?

То што ме питате није тема мог романа, али свакако има смисла разговарати о томе од чега свакодневно одустајемо. Пре свега, одустали смо од идентитета. Сама чињеница да ме питате од чега су одустали људи "на овим просторима" говори о томе да више нисмо сигурни како се тај простор зове и које су његове тачне границе. Кад путујемо по том "нашем простору" обично кажемо да говоримо "нашим језиком" јер не знамо тачно ни како се тај језик зове. Одустали смо од нормалног живота, а зна се шта све нормалан живот подразумева. Многи су одустали од наде, од среће, од обичних животних радости. Ја сам, рецимо, одустала од деце, јер сам се удала 1991, тада сам имала 32 године, а знамо какве су то биле године, колико сиромашне и неизвесне. Били смо два писца који су једва састављали крај с крајем и тако наредних десетак година, у којима смо преживели ратове, отказ на РТС-у, несташице, рестрикције, инфлације, бомбардовање, све...

Како одустати од самог одустајања? Како се носити са свим тешкоћама које живот ставља пред нас?

То је нека мантра коју свако треба да пронађе у себи, ако може. Разумем и оне људе који то не могу, који не успеју да превазиђу одустајање, јер заиста је тешко живети овде, под непрестаним неправдама, нелогичностима и опасностима. Мене спашава бег у свој микросвет, врло мало људи с којима комуницирам, посвећеност онима које волим и који ми пријају. Спашавају ме књиге, много читам, а понекад и пишем. Спашава ме бежање у тај измаштани свет књига. Са годинама сам научила да у свему томе пронађем извесну количину радости, па чак и мира. Иако немир вечито вреба и покушава да загосподари нашим животима. У оваквим ванредним околностима у којима ми живимо – а ми смо стално у неким ванредним околностима – ваљало би игнорисати све оно што није од суштинске важности. Посветити се само заиста битним стварима које заслужују нашу пажњу и које су лековите. Одвојити битно од небитног, једино тако. Ми немамо луксуз да се бавимо финесама живота. Смањити очекивања, пре свега. Тако ће се смањити и наш простор за разочарење. Можда ово некоме звучи лузерски, али ја сам у таквој животној филозофији пронашла свој мир.

Какав је по Вама живот данас у Србији, шта Вам највише смета?

Упркос свему што сам досад рекла, мени и даље највише смета неправда. Неправда и бирократија. Сметају ми дакле оне појаве од којих не могу да се дистанцирам и поред најбоље воље. Сметају ми они нонсенси у којима морам да учествујем понекад, ма колико да сам свој живот удаљила од свега што је институционално. Смета ми повремено осећање потпуне немоћи пред системом, који нас, као појединце, ни на који начин не штити, већ нас напротив непрестано угрожава. Смета ми то што видим да не живим у хуманом, освешћеном, друштву. А онда затворим врата и неко време успем да заборавим на све то. И тако до следеће прилике, док се неко не разболи или док неко не пође у неку управу, да обави неки посао. Е тада увек настају проблеми јер ништа не функционише како треба.


Да ли је могуће на нашим просторима живјети од књижевности, са којим проблемима се књижевнице и књижевници суочавају?


То је скоро немогућа мисија. Писци веома мало зарађују, симболично. Писац добија десет посто од сваке своје продате књиге. Кад продате цео тираж од рецимо хиљаду књига, ви од тога зарадите једну просечну месечну плату. Ето то је најједноставнији одговор на питање колико писци зарађују. Остаје вам да се надате некој новчаној награди, неким такође мизерним хонорарима на наступима и то је то. Ако сте слободни уметник, ту тек настају безбројни бирократски проблеми, али о томе сам писала већ толико пута да ми је мучно да се понављам. Не бих волела да звучи као да се жалим, ја само износим реално стање ствари, јер сте ме питали. Али то јесте мој избор и ја, упркос свему, налазим у њему неки смисао. На крају крајева, то је и моја судбина, а човек треба да се помири са својом судбином и, ако је могуће, да је заволи.

Која је тема која Вас заокупља, која Вам се изнова враћа као важна?

Превазилажење страха! То је тема која ме заокупља читавог живота. Страх од живота, страх од смрти, страх од блискости, страх од самоће, страх од неуспеха, страх од срамоте, страх од болести, страх од истине, страх од недостатка времена... Последњих година сам, чини ми се, напредовала у превазилажењу страхова, почела сам да разумем оно што сам раније само читала, да страх понижава човека. У том смислу старење има неке своје предности, ако се мало потрудите заиста можете да направите помак у личном развоју и да не дозволите да вас страхови понижавају, већ да живите достојанствено и усправно, по сваку цену.

Живимо у времену кича, шунда, турбо фолка, ријалитија. Како се у поплави свега овога вратити неким нормалним животним темама?

Ја немам потребу да се враћам тим нормалним животним темама јер никад нисам из њих ни излазила. Ово што помињете, кич, шунд, неукус, у ту сферу нисам превише ни залазила. Мислим да то и није ствар избора, људи се некако роде у овом или оном фазону, и ако вас оно не дотиче, онда тај свет за вас и не постоји, пролази вам некако испод радара. А они који живе у том другом свету, за њих је управо то нормалан свет, па смо тако мирни и једни и други. Не бих се ја ту баш много згражавала и ишчуђавала, та врста гађења над другачијим укусом ми је на неки начин малограђанска, поготову у околностима кад је тако нешто скоро па једина понуда. Не подсмевам се и не осуђујем, не сметају ми људи који имају другачији укус од мог. Сметају ми само зли људи. А у контексту књижевности, заиста, било би лепо вратити се великим, основним, главним књижевним темама. Странпутице су у приличној мери учиниле да заборавимо или да сматрамо мање вредним оно из чега је уметност потекла.

Како се носити са свеприсутним национализмом који изједа свако друштво у регији?

Ту су, наравно, две ствари битне. Једно је перманентно васпитавање генерација, а друго је законодавство. Код нас не ради ни једно ни друго. Ја бих ипак акценат бацила на поштовање закона. Кад би постојали доследни, цивилизовани и јасни закони, кад би се ти закони поштовали, кад би најважније институције функционисале, онда би се временом људи преваспитали и знали би и сами шта ваља шта не ваља. Али овде читави системи наизглед осуђују национализам, али у пракси га промовишу или не кажњавају или потпирују кроз неке своје алтернативне канале, који наизглед нису државни, али заправо су сви у истој врећи. То је код нас једно цивилизацијско, еволуцијско питање. Као да смо закаснили неколико корака у развоју, а на све то имамо и све ове силе са стране који само подгревају наше неслоге, уместо да помогну. Много је зла на свету, много ниских интереса, увијених у причу о демократији и људским правима. Бојим се да наше генерације неће дочекати неки лепши свет.

Колико је важно за једног писца да се осврне на свијет у којем живи?

Писац то може, али и не мора да чини. Није у обавези да осликава стварни свет, нити да у њему учествује, нити да даје одговоре на важна питања. Писац није документариста. Писца видим више као некога ко дописује свет, осликава га бојама које сам измисли или га филтрира онако како уме и како му његов уметнички сензибилитет налаже. Зато уметност и јесте фантастична јер има заиста неограничене могућности. Ко себе лимитира на стварни свет, он себи ускраћује много тога у стварању. С друге стране, бити ангажован писац, а остати у сфери истинске уметности, рецимо на начин како је то чинио Милан Кундера или Виктор Иго, то је необично тежак задатак и за тако нешто мора се бити стварно велики таленат, да не бисте склизнули у памфлет.

Један од највећих проблема друштва у којем живимо је одлазак, како младих, тако и старијих људи, комплетних породица. Како Ви гледате на ову појаву?

С једне стране, мени се тај процес чини природним, јер свет се свакако све више меша и то је један процес с којим би се ваљало помирити, јер је неизбежан. Сада су могућности за путовање веће, и људи из целог света имају жељу да оду на неко друго место и да окушају некакав другачији живот од оног који им је задат. Али с друге стране, знамо да наши људи то не чине из жеље да виде свет већ пре свега зато што овде не могу себи да обезбеде никакву егзистенцију. То је оно што је трагично. Требало би да имају могућност избора, овде или тамо, а најчешће је немају. И кад већ немају ту могућност, онда је сасвим легитимно да оду и да живе негде где је нормалније и угодније. Тај један живот који имају, млади људи треба да проживе тамо где је живот пристојан. Они стихови "Остајте овде..." бојим се да више не важе, никоме их не бих саветовала. Наша мала мутна мочвара је постала превише загађена и ко баш не мора, уопште није дужан да у њој проведе остатак живота. Заиста, никог не осуђујем што жели да оде. Једини лек из ове ситуације је посматрати свет као целину и пустити се у то, јер време пролази веома брзо и не треба дозволити никоме да вам упропасти ни један једини дан, а камо ли читаве деценије вашег живота.

Сматрате ли да је друштвена промјена могућа без политичке промјене имајући у виду околности у којима живимо?

Наравно да није могућа. Политичка промена, коју посматарм у неком ширем смислу, скоро као еволуцијску промену, је основни предуслов да се нешто помери са ове мртве тачке. Међутим, ја стварно мислим да то подједнако зависи и од нас, колико и од страних фактора. У овом тренутку свет је тако постављен да неколико моћних земаља одлучује о судбинама свих осталих, читавог света. А ми спадамо у те све остале. Ми смо ситне рибе, негде на крају ланца исхране. Треба то разумети и владати се у складу с тиме. Наше су могућноси смешно мале, у сваком погледу. И зато треба проживети свој мали живот што је угодније могуће и пустити тај свет да ради оно што је наумио, јер то и онако од нас не зависи превише.

Долазите у Бањалуку на фестивал књижевности. Шта мислите о оваквим догађајима који у фокусу имају књиге и књижевни рад, колико су нам они данас важни?

То су ствари које су важне за један мали број људи, за људе који живе у некој врсти свог духовног гета. Најчешће, ти такви људи и знају да су у том гету и то им не смета. То је њихова одбрана од остатка света, то су њихове границе које су сами поставили, њихова завеса коју стављају између себе и стварности. На књижевним вечерима се обраћам таквим људима, они ми се најчешће обрадују, а знам да ни ја, ни сви други писци на свету, апсолутно не постојимо за остатак света. И то је мени у реду. Никад нисам ни волела да сам део било чега што је масовно. Један фини, мали, пробрани скуп, то је моја мера. Радујем се доласку код таквих људи у Бањалуку.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.