ЈЕЛЕНА ВЕЉАЧА: Фигура оца је света, кључна и требамо је оснаживати

Једна од најокрутнијих премиса патријархата је та да се дијете увијек и без поговора, кад је у питању оно што ми смртници зовемо скрбништво, додјељује мајци.

Jelena Veljača / 03. децембар 2019

 

То очекивање, а, као што ме упозоравају неки социолози, и донедавна премоћна пракса у себи крију окрутне поруке друштву - и за мушкарце и за жене. Мушкарце практички екскулпира од равноправног родитељства поручујући им да су за то ионако биолошки недостатни (не доје, не повезују се заправо с дјететом све док дијете не зна ударити лопту у обитељском дворишту), па се онда око тих неких “женских” ствари, које жене према тој теорији могу поднијети јер су хормонално направљене тако да мијењају смрдљиве пелене и рибају риготину док мушкарци гледају утакмице и пате у тишини, како приличи мушком роду, на каучу за мамутима који су изумрли па их они више не могу ловити, не морају ни трудити.

Ставља их та идеја о “материнству прије свега” у позицију паразита, чија је једина задаћа да доносе обитељи новац, да га не запију и не прокоцкају те да понекад одвезу дјецу од точке А до точке Б. Та је позиција одвратна према њима, а опет је многи користе да би тражили да им се дигне споменик кад покупе дјецу у вртићу и притом успјешно погоде групу. Видјела сам многе похвале за оца који је остао у болници с болесним дјететом или га водио у парк. Видјела сам, да одмах и то ријешимо, и многе мушкарце који храбро пркосе патријархату бавећи се својом дјецом на биолошки према овој теорији шокантан начин. Успије их пробудити дјечји плач или уморна жена, а да то не изазове потрес у Јапану или брачну свађу, знају како завезати ткану мараму и није их срам носити Ергобабy носилицу, препознају аутентичне потребе свог дјетета, иду на породиљни и из других разлога осим финанцијских и притом, а ово је обрат достојан сваке напете блоцкбустер успјешнице, не мисле да раде ишта посебно.

Не само да сам их видјела, већ је већина мушкараца с којима се дружим таква. Можда и због избора занимања (глума није баш натјецање у тестостеронском левелу у крви), а можда и зато што не подносим ове прво описане, па их се клоним.

Окрутна је та премиса и према женама, иако их наоко оснажује. Оне су у тој причи сведене на сервис наставку расе под божићном егидом “мајка зна најбоље” и “мајка је све”, па су тако лоше мајке (а тиме и особе, јер мајчинство је, према тој теорији, заправо све што на крају дана одређује једну жену) оне које су уморне, исцрпљене, нервозне, које се желе наспавати, које желе и требају помоћ и које, на крају, очекују равноправно родитељство од партнера с којим имају дијете. Равноправно родитељство тако добро звучи као синтагма, зар не? Нажалост, у пракси се она најчешће не користи кад се говори о обитељима препуним љубави, у којима се партнери заједно труде пронаћи свој модел редефиниције мушких и женских стереотипних улога, па се тако смију идеји да отац мора своје четверогодишње дијете научити возити ауто, док мајка укухава шећер за баклаву; не, она се користи у острашћеним, бизарним парницама за скрбништво за које бих ја вољела вјеровати да постоје само зато што су креиране од стране злих институција. Али, нису. Креиране су, и то прилично често, од стране родитеља који кад се растају (што је неописиво тежак животни процес који не бих пожељела ни најгорем непријатељу) изгубе разум и забораве на дијете, па, као да су вођени сломљеним егом, чине све што је у њиховој моћи да би повриједили и “побиједили” бившу партнерицу или партнера, плаћајући паралелно правнике за ту жалосну борбу да им нека суткиња или судац кажу да су бољи родитељ односно боља особа према меритуму закона Републике Хрватске.

И ево га, велико разоткривање - они које је је једино брига какви сте су ваша дјеца, која у чуду гледају како се борите за дане, мјесеце, тједне и викенде, како збрајате по калкулатору кад је Божић, коме иде кризма, коме скијашки тједан, како се свађате око зимске јакнице и тко је на реду да купи тенисице и мисле - али мени сте обоје бољи онда када спустите своје менталне калкулаторе доброте и вриједности на под, да се разбију. Никога другог није брига, јер нема бољег родитеља од оног који кад постане родитељ престане себи бити најважнији. Потпуно ми је невјеројатна теорија да нетко може бити добар родитељ својој дјеци, али ужасан, чак и насилан партнер или партнерица њиховом другом родитељу. Но, у пракси је управо то често мишљење институција које се баве висококонфликтним разводима. Дубоког сам увјерења да с каквом год да си будалетином имала дијете мораш бити изнад тога, било да те тај или та преварио, издао, покрао, узео најбоље дане младости, невиност, уништио повјерење према свијету, обећао да ће те заувијек вољети, а онда отишао с дечкима на једрење.

Мораш бити изнад тога унаточ томе што те она трачала с властитом мајком све док ти се и пуница није уселила у кревет мјерећи ти количину мушкости. Јер, имаш дијете, и то дијете ће свој идентитет заувијек кројити према вама двома. То је једина бољост која нам је, нама којима је дано од свемира да постанемо мама и тата, задана. Како је могуће да се нетко, итко, одвоји идеју мајке од дјетета? Ако преко пута није особа која схваћа колико је за дијете есенцијално да има очувану менталну слику мајке као добре, њежне, вољене и поштоване и да је то једини начин да стварамо здраво друштво и добре људе, да, доиста очекујемо да институције то направе за њега. Оне нас, дакако, константно издају и мизогино шокирају, па тако постоји прича да је у реду да богати Србин покуша потплатити пола хрватских институција и отворено понуди медијима информације о парници која се тиче малољетног дјетета, јер је преко пута еманципирани Хрват женског рода који свјесно користи сексуалност као каријерни алат. Та прича кола годинама и ја годинама одбијам вјеровати да постоји отац којем је битније да психички уништи мајку свог дјетета побједе ради и да не види да је тако директно абузиван према властитом дјетету. Одбијам вјеровати јер сам наивна, јер сам романтична, јер презирем теорије завјере, јер унаточ властитим повредама увијек испред свега стављам своје дијете, али таквих је прича много, само су мање богати и мање моћни мушкарци у игри. Не улијећите ми у ријеч, исто вриједи и обрнуто. Фигура оца је једнако света, кључна и требамо је, као жене и феминисткиње, оснаживати свакодневно. Но, једини начин да се она поштује, не само у појединачним обитељима, већ и у јавном дискурсу, па и у стању свијести, је тај да борба за равноправно родитељство престане бити борба против мајки и да крене од првог тренутка рођења дјетета, а не у тренутку развода.


Јутарњи лист


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.