ЈЕЛЕНА ВЕЉАЧА: Након великих сиса, танких обрва, Кардасхиан гузице и паметних телефона, дошао је ред на "какобитибољаособа" тренд

Слика човјека који грли дивљу звијер преплавила је интернет и запалила срца свих оних који не слушају народњаке, не пале се на маинстреам, немају потребу за примордијално мотивираним емоцијама, и који о себи мисле да знају бити бољи људи.

Jelena Veljača / 02. септембар 2019

Тај трен, како бити бољи човјек, коначно се почео, попут дрчне зелене младице неке биљке којој нитко није давао шансу, развијати у нешто налик тренду. Што је фантастично. Након великих сиса, танких обрва, Кардасхиан гузице, и паметних телефона, дошло је ред на #какобитибољаособа тренд.

Ја сам одушевљена. Једино што ни овај тренд није заобишао проблем трендова - површност. Наиме, прилично су у нескладу доброта и тренд.

Ево зашто. Кад шерате дивљу мачку како, коначно спашена, мирно, препуна захвалности, лежи на прсима добротворца на чијој је униформи стратешки завезана или фотошопом додана бразилска застава, ви се осјећате као емпатична и боља особа, све је то мени јасно, знам како инстантна гратификација функционира још од времена кад смо открили интернетски шопинг.

Нема ту времена а ни суштинске потребе за питање како да та дивља мачка, гепард чини ми се, или некаква пума, није појела добротворца, како је та застава тако кристално чиста, а он с мачком од 250 тона плута у Амазони, и је ли могуће да је мачка упуцана неким успављивачем да би била спашена, ако смо ју, ми људи, уопће спашавали.

Та фотографија на вашем wаллу знак је да суосјећаш с Амазонијом или Амазоном (дуго у том наративу није било јасно јел’ у питању прашума или ријека, ал’ то су ионако ситнице које су се додуше знале загнојити и до разине сулудог хасхтага #амазон), и да, иако волиш МцДоналд’с у 4 ујутро кад се враћаш кући из изласка, волиш и животиње.

То што је вјеројатно МцДоналд’с заједно са свим осталим једнако популарним продавачима процесуиране хране и хамбургера крив за једну четвртину уништења Амазоније, пустимо сад то на страну, јер животиња плаче човјеку на рамену, а ти си ужаснут окрутношћу бразилског предсједника.

Једном ми је приликом директор програма телевизије на којој сам радила пуштао клипове коња који плачу у турским сапуницама.

Објашњавао ми је како коњска суза утјече директно на пораст гледаности. И стварно је човјек био у праву. Порастао је нагло број оних који моле за Амазонију.

То јел’ нетко из неког ланца брзе прехране стиснуо Трумпа да стисне оног луђака од бразилског предсједника око цијене говеда који се тамо у бизарним увјетима узгајају за све њих, небитно сад, пустимо нафту, возимо се и даље обитељски сватко у свом ауту, али шерајмо слике #праyфорwилдлифе.

Плућа свијета, дакако, припадају Бразилу, и то никога не забрињава јер смо навикли на то да смо једном давно пристали на конструкт државе као такве, на измишљотину која се неком нашем претку учинила као једини начин да се зауставе ратови и обуздају амбиције моћних народа.

Као што каже један мој пријатељ - да #миХрвати случајно посједујемо Амазонију, да су нам у тој бизарној томболи дијељења природних ресурса поткапацитираном наоружаном колонијалистичком људству припала “плућа свијета” (пристанимо на трен на ту друштвеномрежашку синтагму), ми је не бисмо претјерано користили у нади да ћемо тако згрнути паре, јер не бисмо за то били способни, ми бисмо је напросто забетонирали, као што смо, примјерице, учинили Чиову.

Знам да сад није популаран хасхтаг #праyфорцхиово, али можда би га ваљало популаризирати, као и скупљање смећа по Јадрану, као и рециклажу смећа (зашто, Милане, и даље немамо контејнер за пластику испред куће?), а исто тако знам да је најлакше бити добар човјек без пуно разумијевања и из фотеље.

Го веган, го веган, еверyбодy го веган, кликчу Добри, и објашњавају да би говеда трчала по срећи по ливадама човјечанства само да сви одједном престану јести месо, заборављајући да је и ливада екосустав који то не би поднио.

Јер тај круг у којем ми окрутно судјелујемо, што из очитих потреба (човјек је у компјутерском програму замишљен као предатор који ће све ресурсе који су му надохват руке исцрпити да бипреживио, а истовремено му је уграђена потреба за напретком коју контролира само глупост и лијеност већине те похлепа оних чији особни добитак још није законом забрањен), тај круг постоји откад је свијета и вијека, па смо тако палили и Грчку и Рим, прије Амазоније.

И посве је могуће, кад већ није развидно, да смо на тој више мање правилној синусоиди природних промјена, што из унутарњих што из вањских разлога, сада на путу према доље, и нисам сигурна да човјек као такав уопће има капацитете да то спријечи, па и да успијемо, што је дакако немогуће, отети Амазонију Бразилу, цијелу је ослободити, заједно с изолираним племенима и њиховим правима, и гепардима који грле људе.

Треба ли човјек уопће спасити ишта, треба ли човјек спасити себе на крају овог тобогана наше ере?

Или је то само тренутни умишљај, наш утјецај на велику схему ствари? Јесмо ли ми доиста уништили земљу, или је земљи само доста нас, као што јој је било доста и диносаура, и неандерталаца?

Што човјек онда може, уз, дакако, хасхтагове који изравно хране мултинационалне компаније које заправо владају свијетом?

Може ли одустати од масовне хистерије? Може ли, умјесто зазивања револуције на бразилском трону, направити револуцију у свом дому?

Може ли одустати од екрана у свакој просторији, од пластике за сваки производ, од фаст фоод ланаца, од лијености наспрам рециклаже, од куповања увијек нове дјечје одјеће, од вожње аутомобилом, од преждеравања, од обијести, од лијености, од обијести, од себе самих, какве се познајемо?

Имамо ли онда шансе, након спуштања, попети се, попут дјетета које је свладало дворац у парку, још једном, боље, брже, спретније и етичније?

 

Извор: Јутарњи лист


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.